Dragoljub Zbiljić: Zašto je i kako samo Srbima podvaljeno dvoazbučje u književnom jeziku

Podelite:

Povodom (zlo)namernog širenja (ne)postojećih nejasnoća koje se često čitaju ovih dana u mnogim sredstvima obaveštavanja povodom najavljenog, sasvim normalnog i oabvezujućeg usaglašavanja postojećeg Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama po Članu 10. aktuelnog Ustava Republike Srbije

Iako su, ubrzo po crkvenom raskolu (1054), Hrvati primili katolički crkveni obred nisu lako i brzo napustili zajedničko slovensko pismo glagoljicu i prihvatili latinicu

Srbi su mnogo brže i lakše napustili glagoljicu i prihvatili savršenije i podesnije pismo za srpski jezik ćirilicu kao narod pravoslavnog verskog obreda

Srbi su, pod pritiskom i posebno pod komunističkom politikom, prihvatili i sprovođenje podvale zvano dvoazbučje u svom jeziku pripr4emljene još od privatnog Književnog dogovoera u Beču (1850) kada su se zajedno s hrvatskim lingvistima i književnicima potpisali hrvatskim latiničkim pismom na tekstu Dogovora i Vuk i Daničić

Podvala Srbima zvana „dvoazbučje“ pokazala je svoj cilj i konačnu planiranu nameru da Srbi uvedenom latinicom na Bečkom dogovoru zamene svoje milenijumsko pismo, otvoreno je u užim političkim i lingvističkim krugovima, bez skrivanja, posle dolaska komunista na vlast u Jugoslaviji 1945. a posebno uspešno posle ozvaničenog i planiranog Novosadskog dogovora (1954)

Latinica je u jezik Srba uvedena, pod „prismotrom“ carskog Beča još 1850. godine

Ideju da se narodni jezik iz srpske usmene književnosti uvede za standardni jezik svih Srba (sreća je i nužnost da se jedan jezik usvoji za celinu naroda) donelo je vreme ustanaka u 19. veku za oslobođenje okupiranih Slovena i za njihov kulturno-naučni uspon. Tu ideju je, mudro, Beč uzeo u svoje ruke u vreme Austrougarske Monarhije jer mu je bilo važno da slovenske narode koji su se služili štokavšptinom na Balkanu objedini u jednom jeziku radi smanjivanja troškova njegove vladavine u slovenskim zemljama Monarhije. Jernej Kopitar kao službenik Beča naišao je na upornog i, svakako visprenog, Vuka Karadžića (koji se zatekao u Beču posle krvavog ugušivanja Prvog srpskog ustanka od Turaka) za taj posao što se tiče srpskog jezika i onih koji će se služiti tim jezikom. Za jezik im je bilo lako da se odluče za osnovu toga standardnog, književnog jezika. Uzet je u osnovi, naravno srpski, štokavski iz govora naroda istočne Hercegovine i uglacnom iz usmene književnosti srpskoga naroda koji je po elementima bio sličan, umnogome isti, s govoriam većeg dela Šumadije i današnje Vojvodine, Slavonije, gotovo cele današnje Bosne i Hercegovine, Kninske krajine, većim delom dalmatinske oblasti, zatim Dubrovnika gde je preovlađivalo štokavsko (prevashodno srpsko) narečje na kome su već imali objavljena umetnička, književna dela predstavnici štokavskog jezika koji su se izjašnjavali najvećim delom kao Srbi katoličke vere.

Beču je, preko J. Kopitara i kasnije F. Miklošiča uspelo prilično lako da se u takav književni jezik uključe i Hrvati čakavci i kajkavci jer ta narečja nisu imala elemente da se izgradi književni jezik ni za za sve Hrvate, a kamoli još i za Srbe. Hrvati su se, uz podršku Beča, prilično (ali ne začas i lako) mudro ubedili da se objedine oko takvog (u osnovi srpskog) književnog jezika, jer na čakavskom i kajkavskom nisu se mogli proširiti kasnije na veliki deo katoličkog stanovniptva radi objedinjavanja hrvatske nacije na što širim prostorima u vreme vladavine Austrougarske i nisu mogli računati na buduće širenje hrvatskih oblasti uz pomoć katoličkog faktora. Prihvatanjem, dakle, tog književnog jezika za svoj dalji uspon pokazali su nacionalnu mudrost u svoju buduću korist.

Hrvatski političari i lingvisti, sticajem okolnosi, pokazali su se mudrim u ozvaničenju „hrvatskog jezika“ i (o)čuvanju svoga pisma

Hrvatski političari i intelektualci su s njihovim lingvistima pokazali još jednu političku i lingvističku mudrost. Oni su, iako je bilo jednog broja Hrvata za to da, uz prihvatanje takvog književnog jezika, prime od Srba i pismo, jer je, na primer, najveći lingvista 19. veka u Hrvatskoj Tomo Maretić tvrdio u svojoj Gramatici za srpsku vukovsku ćirilicu da je „u čitavoj Europi , a valjda i na čitavom svijetu nema pisma, koje bi u tom obziru bilo bolje od azbuke koju je Vuk složio i upotrebqavao“1, što su potvrđivali i još neki istraživači i tada i kasnije pirom sveta. Hrvatska mudrost je bila i u tome što su oni primili taj dominantno srpski književni jezik, ali su ga primili na latiničkom pismu.

Ima naznaka u delima Vuka Karadžića da se on nadao da će i Hrvati prihvatiti njegov ćirilički sastav za svoje pismo. I to bi bilo i očekivano i normalno. Kad priznaš da si primio jezik (to su priznavali mnogi hrvatski lingvisti i intelektualci u oblastima današnje Hrvatske u 19. veku), sasvim je normalno i obavezno d uzmeš i pismo. Za engelski jezik, ili francuski i bilo koji mnogoljudniji i uticajniji u svetu jezik, ni u snu se ne bi moglo dogoditi da neki drugi narod primi taj jezik za svoju upotrebu, a da pravi drugo pismo za njega. Tako se, u stvari, rodilo srpsko i hrvatsko (srpskhrvatsko) dvoazbulčje. U tome su, svakako, Hrvati dobili podršku i pomoć od Beča, jer mu je bilo lako da za katolike Hrvate izdejstvuje preko Vuka legalizaciju drugog pisma za Hrvate umesto pravoslavne (srpske) ćirilice, jer Austrougarska je za sve vreme postojanja više puta zabranjivala ćirilicu i naređivala latinicu s jasnom namerom da Srbi napuste to (svakako pravoslavno) pismo i zamene ga (svakako katoličkom) latinicom.

Virus za zabranjivanje ćirilice i njenu zamenu hrvatskom gajicom bio je, posle neuspešnih trajnijih zabrana ćirilice zbog pobune Srba s njihovim sveštenstvom više puta u 17. i 18. veku primiren sve do pojave u Jugoslaviji komunističke vlasti posle 1945. Istina, u Kraljevini Jugoslaviji (1918-1941) postojalo je prilično dobro izvagana ravnopravnost pisama u jeziku Srba i Hrvata. Srbi su pisali gotovo svi svojom ćirilicom, a Hrvati apsolutno svi svojom latinicom (gajicom). A na železničkim stanicama, na državnim ustanovama i slično uglavnom se poštovalo i u Srbiji i u Hrvatskoj dvopismo. Nikad nije bilo samo ćirilice ni u Srbiji ni samo latinice u Hrvatskoj.

Kasnije, tokom Drugog svetskog rata, u vreme ustaške NDH, zna se, bilo je: ćirilica zabranjena i nametnuta svima samo hrvatska latinica (gajica). U onome delu razbijene Kraljevine Jugoslavije gde je bila pod okupacijom Nemaca Nedićeva administracija bila je, naravno, ispod nemačkog jezika i nemačke latinice, u upotrebi uglavnom srpski jezik i njegova ćirilica. Kad je bila okupacija, što se pisma tiče, Srbi i Hrvati u NDH i u Srbiji bili su po upotrebi pisma svako na svome. Međutim, kada je došla komunistička vlast (1945), počela je i u Srbiji polako pa sve brže zamena srpske ćirilice hrvatskom latinicom.

Podvala Srbima zvana „dvoazbučje“ pokazala je svoj cilj i konačnu planiranu nameru da Srbi uvedenom latinicom na privatnom Bečkom dogovoru zamene svoje milenijunmsko pismo bez skrivanja je otvorena do kraja posle dolaska komunista na vlast u Jugoslaviji 1945. a posebno posle ozvaničenog i planiranog Novosadskog dogovora (1954) kada je, pod dobro izvedenom „prismotrom“ komunističke vlasti legalizovan takav vid „dvoazbučja“ u kome je u raspravama u to vreme otvoreno govoreno o „postepenoj zameni /srpske) ćirilice (hrvatskom) latinicom, u čemu su imali sumnjičavost čak i neki hrvatski jezikoslovci (na primer, Mate Hraste) koji nisu verovali da će se srpski narod lako odreći pisma ćirilice jer Srbi pišu ćirilčicom od prvih pisanih kwiževnih spomenika svojih do danas“2, „jer bi to značilo u najmawu ruku ozlovoljiti cijeli narod“3. Suprotno je mislio Milija Stanić, tada saradnik Srpske akademije nauka i umetnosti (koja, i danas, da li slučajno, posle svakog ukidanja naziva srpskohrvatski jezik, objavljuje nove tomove Rečnika srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika i čije prezime Stanić /Dragan/, da li slučajno, danas vlada sirotom Maticom srpskom i tvrdi da je „nama istorija dala dva pisma i da tako mora da ostane“, bez obzira na to što je reč o nasilnoj, često okupatrorskoj istoriji, dvoazbučje ni u jednom drugom književnom jeziku ne poznaje ni evropska ni svetska praksa) ovako: naša revolucija i bratsvo jedinstvo ipak njemu (Staniću) daje za pravo da je to „ono objektivno što u ovom času daje mogućnosti mnogima nama u Jugoslaviji da mislimo o svođenju naše dve azbuke na jednu“4, naravno, na hrvatsku abecedu.

Ako srpski lingvisti ne izvrše hitnu reformu Pravopisa u rešenju pisma, srpska ćirilica neće imati budućnost

Posle Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeziku i (formalno) o „ravnopravnosti latinice i ćirilice“ (1954) počeo je komunistički neskriven program i cilj: ćirilica se neće zakonom zabraniti, prepustiće se upotreba pisama „ravnopravno“, ali se nije krilo da je to privremeno, sve dok se favorizacijom „postepeno“ od vlasti na sve načine, pa i preko škole, hrvatska latinica tako ne „omili Srbima“ sve dok oni ne shvate da je svejedno kojim će pismom pisati svoj jezik. Za Hrvate to nije važilo, jer nije bio programski plan komunista da se, tada još većinska, favorizuje ćirilica, nego hrvatska abeceda.

Komunisti su, kada su nešto hteli, bili veoma uspešni i brzi. Oni su uspeli da favorizovanjem gajice i bez formalno zabranjene ćirilice kao u ranijim periodima, od 1954. do 1970. godine zamene gajicom kod Srba 80 odsto ćirilice u jeziku Srba. Posle 1970. godine to se još poboljšalo u korist neskrivano favorizovane hrvatske gajice, pa je ćirilica danas u Srbiji prosto sasečena 90 odsto. Ostalo je još desetak procenata srpske ćirilice u javnosti, pa da se ćirilica sasvim izgubi među Srbima, računajući i Srbiju.

Propaganda svih vrsta bila je uvedena, pa čak i u tom snmislu da je ćirilica „srpsko hegemonističko pismo“, pa onda da je „zastarela“, pa „nacionalističko“ i „šovinističko pismo“, sve do toga da je srpska ćirilica „fašističko pismo“. Nije redak slučaj da se to i danas čuje čim se jave oni koji traže, prirodno, povratak srpske ćirilice u život u skladu s ustavnom obavezom iz Člana 10. i u skladu s opštom svetskom praksom u kojoj ne postoji nigde način rešenja pitanja pisma bilo kog drugog naroda i njihovog jezika kao što je to posle Novosadskog dogovora sve do danas u Pravopisu srpskoga jezika (unikatno dvopismo kao u vreme srpskohrvatskog jezika. A rečeni Član Ustava Srbije o jezicimai pismima sasvim je usklađen sa evropskom i svetskom opštom praksom u rešavanju pitanja pisma u svim drugim narodima i njihovim jezicima.

U mnogim komentarima u naše vreme, posebno povodom intervjua prof. dr Srete Tanasića pod naslovom „Latinica nije srpsko pismo“5 javljali su se, osim razložnih, odmerenih i naučno zasnovanih komentara, pojavili su se i oni komentari koji su očigledno ne samo neupućeni u problem nego i očuigledno zluradi i ignorantski prema preuzetim obavezama u vezi sa srpskim jezikom i pismom i koji nemaju veze s lingvistikom i pravima ljudi i naroda, nego imaju samo veze sa decenijama širenim zabludama o srpskom pismu, o „bogatstvu dvoazbučja“ samo za Srbe i s naviknutim istiskivanjem srpske azbuke. Čak se spominje kako je ćirilica neskladna s novim „tehnologijama“, a hrvatska “kvačasta” abeceda (koja ne postoji nigde u tom sastavu do u Hrvatskoj i u novim jezicima „bosanskom“ i „crnogorskom“) jeste. Mada su Crnogorci uveli dva nova znaka u tu hrvatsku abecedu i tako su sačinili novo pismo: „crnogorčicu“. I, siguran sam, ko ovo shvati ili se sam upusti u istinito otkrivanje razloga i načina progona srpske azbuke, shvatiće lako zašto je važno za Srbe da usaglase zakon s ustavnom obavezom o pismu Srba i njihovog jezika, a ne da se i dalje dele samo Srbi (i) po pismu. Valjda je nekima malo srpskih deoba, pa je važno da se razlikuju od svih drugih naroda kojima trebaju dva pisma, jer im je „malo“ jedno pismo koje je svima drugima u njihovim jezicima sasvim dovoljno i važno da se drugi ne dele kao Srbi i u pisanju svoga jezika.

Što se Hrvata tiče u vezi s njihovim nacionalnim pismom danas, uzgredno možemo reći da iako su oni, ubrzo po crkvenom raskolu (1054), primili katolički crkveni obred nisu lako i brzo napustili zajedničko slovensko pismo glagoljicu i prihvatili latinicu. Oni su duže od Srba zadržali gflagoljičko pismo. Poznato je da su neki katolički popovi „glagoljaši“ pisali za crkvene potrebe tekstov glagoljicom čak sve do 20 veka. Srbi su glagoljicu napustili i zamenili je podesnijim i jednostavnijim ćiriličkim pismom već desetak godina posle smrti drugog (Metodija) od dvojice braće koji su se smatrali prvim slovenskim „učiteljima“ i tvorcima prve slovenske azbuke glagoljice.

Srbi su, dakle, mnogo brže i lakše napustili glagoljicu i prihvatili savršenije i podesnije pismo za srpski jezik – ćirilicu kao narod pravoslavnog verskog obreda. Srbi su, nažalost, pod pritiskom i posebno pod komunističkom politikom, bili primorani da za relativno kratko vreme, prihvate i sprovođenje podvale zvane dvoazbučje u svom jeziku s konačnim, njima ni danas nedovoljno jasnim ciljem – da u konačnom budu polatiničeni i da tako olašano budu asimilovani preko gubljenja temelja svog ćiriličkog identiteta.

Zaključak: neophodno je i Pravopis srpskoga jezika hitno podvrći ustavnoj obavezi jer ništa u pravnoj državi ne sme biti protivustavno rešeno

Srpski lingvisti danas treba mnogo usredsređenije i ozbiljnije da shvate da jeste važno, veoma važno ovo usaglašavanje Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama s ustavnom (narodnom) obavezom po Članu 10. Ustava Srbije, u čemu su formulacijama u Predlogu izmena u Zakonu dali veoma veliki doprinos, jer to nisu mogli valjano da urade samo pravnici bez saradnje s lingvistima, ali treba i pored tog usaglašavanja da shvate da je podvala „dvoazbučje“ samo Srbima bila nešto najbolje što su mogli da osmisle oni koji su već hiljadu godina uključeni u smišljeni progon srpske ćirilice i njenu zabranu i zamenu latinicom. Da je ta podvala „dvoazbučje“, pa čak i „bogatstvo dvoazbučja“ već odavno dala planirane i očekivane rezultate u progonu/zameni u javnoj praksi čak preko 90 odsto srpske azbuke gajicom za 64 godine od vremena umnogome pogubnog po jezik Srba i, naročito, srpsku ćirilicu Novosadskog dogovora i u Srbiji i izvan Srbije. Zato je veoma važno, može se slobodsno reći neizbežno, najhitnije usaglašavanje rešenja pitanja pisma u Pravopisu srpskoga jezika takođe po obavezi ne samo po Članu 10. Ustava Srbije nego i evriopske i svetske opšte prakse u jednoazbučkom rešavanju pitanja pisma u svakom drugom narodu i njegovom jeziku. Bez tako usaglašenog rešenja pitanja pisma i u Pravopisu, samo Zakon s kaznama neće moći da u konačnom spase srpsku savršenu azbuku (današnju zvanu po Vuku i vukovicu u jeziku Srba.

Ne sme se dozvoliti nastavak važnosti aktuelnog izdanja Pravopisa srpskoga jezika 2010. godine u kome je na 15. str. čak (u fusnoti) citirana važeća ustavna obaveza o ćiriličkom jednoazbučju službenog jezika Srba, a onda već na 17. str. ta je obaveza izigrana rešenjem pitanja pisma kao u vreme srpsko-hrvatske jezičke zajednice, tj. u srpskohrvatskom jeziku. Čak su i pojedini lingvisti još u nedoumici šta je to „službena upotreba jezika“ i da li to znači da to podrazumeva „javnu upotrebu“. Kao da je „službena upotreba“ oponent „javnoj upotrebi“, kao da postoji „tajna upotreba“. Naravno da je službena upotreba neizbežno „javna“. Oponent „službenoj upotrebi“ je samo lična upotreba bez komunikacije s nekim drugim. Da li igde u svetu neko razlikuje „službenu“ od „javne upotrebe“ pa da postoji jedno pismo za „službeno“, a drugo, alternativno pismo za „javnu upotrebu“? Takvo tumačenje, kada bi se ponudilo negde u svetu, bilo bi smešno. Srećom, predloženim usaglašavanjem s Ustavim u Zakonu takva dilema je otklonjena na pravi način, bez deobe „javne“ od „službene upotrebe, i to je i S. Tanasić u ovde spomenutom intervjuu jasno predočio.

18. avgust 2018.

Autor teksta Zašto je i kako samo Srbima podvaljeno dvoazbučje Dragoljub Zbiljić predsednik je Skupštine prvoosnovanog Udruženja za zaštitu ćirilice srpskog jezika „Ćirilica“ (Novi Sad, od 2001), prof. srpskog jezika, pisac 13 knjiga o istorijatu progona srpske ćirilice i predlagaču jedino mogućeg načina sigurnog povratka u život srpske azbuke i njenu sigurnu budućnost

1 Tomo Maretić, Gramatika i stilistika hrvatskoga ili srpskoga kwiževnog jezika, Knjižara L. Hartmana, Zagreb, 1899, str. 16-17.

2 Mate Hraste, O našem književnom jeziku i pravopisu, Anketa o pitawima Srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Letopis Matice srpske, , godina 130,, januar 1954, knj. 373, sv. 1. str. 112.

3 Isto, str. 112.

4 Milija Stanić, saradnik SANU, Oko našeg jezika i pravopisa, Anketa o pitanjima srpskohrvatskog jezika i pravopisa, Letopis Matice srpske, godina 129, decembar 1953, knjiga 372, sv. 6, str. 445-447.

5 Videti preko čak preko 220 komentara ispod intervjua s predsednikom Odbora za standardizaciju srpskog jezika pod naslovom Latinica nije srpsko pismo (Politika, 1. i 13. strana od 15. 08. 2018, internetsko izdanje)

Dragoljub Zbiljić

Podelite:

6 Komentari

  1. Dvoazbučje ušlo na mala vrata. U toj igri, Hrvati su se bolje snašli i vodu oterali na njihovu vodenicu. Mene samo čude srpski kadrovi, pogotovo posle 1945 godine, što su olako preko toga prelazili i na taj način, ćirilica se zapostavljala a latinica jačala do dana današnjeg. Da li je tkz. bratstvo i jedinstvo, i postulat novih vlasti, bio toliko dominantan da nametne srbima i kadrovima, na mala vrata, nevažnost svoga identiteta ali Hrvati ipak nisu tako gledali već terali svoju priču i isterali.
    Reklo bi se da smo sami (Srbi) u velikoj meri krivi za takvu situaciju oko pisma.

  2. Kad se toliko već koristi što mi ne bi imali svoju abecedu. Tačnije Daničićevu. Umesto nj, lj i dž, ń, ľ i ģ. Jedan glas jedno slovo. Tako bi raskrstili sa hrvatskom gajicom, a i sa srpskohrvatskim. Zabranom, zakonima i olakšicama za one koji bi da pišu ćirilicom neće se ništa promeniti. Komunizam je toliko izmenio svest Srba da će godine proći dok se sve ne vrati na svoje. Informatičkim rečnikom treba jedno veliko resetovańe. A to teško da će moći u miru.

    • Iako je u Ustavu 100 posto zaštićena, Beogradske vlasti daju još 5 posto zaštite, tako da je 105 posto zaštićena i prezaštićena. Jel vidite u kakvoj konfuziji živimo. Za upotrebu rođenog jezika, daju povlastice, tj. u prevodu, platiće nekom tih 5 posto u vidu umanjenja, samo da koristi ćirilicu.

    • Srboljub ovde dobro procenjuje. Samo Zakon neće brzo i lako pomoći promeni nametnutoj svesti srpskom narodu o “bogatstvu dvoazbučja”. Naravno, može Zakon mnogo da učini, ali treba da se primenjuje,a srpska država (tj. oni koji su na vlasti) nije baš poznata po dobroj primeni zakona. Zato, drugi stub koji će držati Srbe stalno u potrebi da menjaju svoje zablude o pismu jeste usaglašavanje i Pravopisa srpskoga jezika s obavezom iz Ustava Srbije. Tek tada već gotovo izgubljena ćirilica u javnosti imaće dva sigurna stuba koji će je držati i imaće treći stub u profesorima srpskog jezika, ali i svim ostalim profesorima u školama koji će učiti srpske đake koje je njihovo pismo, da im makar ukratko predočavaju istorijat progona ćirilice i njenog zamenjivanja u srpskom jeziku, jer bez predočavnja pune istine (pa ma kakva ona bila) nema obrazovanja i napredovanja u bilo čemu. Tek sa tri nova stuba (koja inače drže i sve druge jezike i pisma u Evropi i svetu) koji će držati ćirilicu: zakon usaglašen s Ustavom, računajući i primenu tog zakona, Pravopis i profesori u školama — tek tada se mogu odstraniti posejane decenijama od komunista posebno zablude o velikoj vrednosti unikatnog “bogatstva dvoazbučja” samo kod Srba i tek tada će Srbi moći, kao svi drugi narodi negovati i čuvati svoj jezik i svoje pismo, bez čega ne može sigurno da sačuva sebe i da napreduje nijedan narod na svetu, pa ni Srbi.

      Sugestije gdina Slobodana po običaju su tačne i korisne. I hvala i njemu i Srboljubu na ukazivanja u svojim dobronamernim komentarima.

  3. Odajmo priznanje Dragoljubu Zbiljiću, nesalomljivom borcu i podvižniku u odbrani ćirilice i shvatimo ovo njegovo pisanje pre svega kao podršku prof. dr Sreti Tanasiću da istraje na vraćanju ćirilice srpskom narodu.
    Teško je u jednom tekstu opisati sve rane ćiriličke, pa da i ja makar malo približim svom narodu pitanje pisma.
    Kad prof. dr Sreto Tanasić kao predsednik Odbora za standardizaciju srpskog jezika izađe hrabro pred javnost sa dosad nezamislivim stavom da latinica nije srpsko pismo,da ona neće biti službeno pismo i da nigde drugde u svetu nema podele korišćenja pisma na službenu i javnu, to nije ništa manje nego poruka da će srpska lingvistika makar danas napustiti jezičko zajedništvo Srba i Hrvata iz 1954.g, a kojeg su Hrvati napustili još 1967.g.
    Ovaj iskorak i podvig prof.Tanasića još je veći ako se ima na umu da je njegov prethodnik na toj funkciji akademik Klajn javno rekao da je latinica već pobedila, a da je ćirilica ostala još samo kao režimsko pismo .I ne samo to, nego je javno zapretio Srbima da Srbija više neće biti ćirilička zemlja.
    Poznato je iz pisanja BatrićaJovanovića,jedinog političara koji se javno zauzimao za ćirilicu,kako je Broz udesio da sve parole na Drugom zasedanju AVNOJA budu na latinici, a ja sam u svojoj tek izašloj knjizi “IZDAJA ĆIRILICE sprovedenim uvođenjem latinice u srpski pravopis” ( CARSA Šabac) pokazao faksimil potvrde štaba neke od partizanskih brigada u BiH iz 1944.g. kojom se potvrđuje oduzimanje stoke od Mitra Nikolića iz Donjeg Detlaka kod Dervente.Obrazac je već tada latinički, a ispunjen je ćirilicom. Ćirilička su imena i potpisi čak i članova komisije koja je oduzela stoku. U istoj knjizi pokazao sam neviđenu lingvističku sramotu koja se sprovodi u Republici Srpskoj. U knjizi Dr Ljubomira I.Milutinovića i mr Želimira Ž.Dragića “Nastava gramatike i pravopisa” ( recenzenti univerzitetski profesori dr Mile Ilić i dr Radmilo Marojević), u poglavlju 9. Pisma srpskog jezika.str.83, piše :”U srpskom jeziku su u upotrebi ćirilica i latinica”, a posle toga :”Oba pisma su ravnopravna”. U onoj Titovoj ravnopravnosti pisama iz 1954.g. ona je bila u srpskohrvatskom jeziku,a sada je u srpskom jeziku. Ovome se ipak ne treba mnogo čuditi , jer su srpski lingvisti čak i 1992.g.imali svoje Društvo srpskohrvatskog jezika. Nisu oni vratili srpsko ime srpskom jeziku,nego im je to komunističko ime jezika izbio iz glave srpski narod na referendumu za Ustav iz 2006.g. ,kad je istovremeno za srpski jezik vezao samo ćirilicu. Danas postoji društvo mladih lingvista čiji je sajt latinički, a tim pismom su ispisani i radovi njihovih gostujućih profesora.
    Intervjuom prof. Tanasića pukao je čir jugoslovensko-serbokroatističke jezičke politike, pa više niko neće moći da spreči usklađivanje pravopisne norme sa ustavnom na principu koji važi u celom svetu : jedno pismo za jedan jezik.
    Kao što je pomognuto akademiku Klajnu da odstupi sa funkcije predsednika Odbora za standardizacijau srpskog jezika, tako treba pomoći i predsedniku Matice srpske prof. dr Draganu Staniću da odstupi sa svoje funkcije ako nije u stanju da pravopisnu normu o pismu uskladi sa ustavnom normom.

  4. VAŽNO DELO NEMANJE VIDIĆA…

    Ne spominjem ovde u svom odgovoru na novi “zadatak” koji je meni spomenuo, s pravo, gdin Nemanja Vidić. Želim samo da kažem istinu o DELU I DELOVANJU ZA ĆIRILICU Nemanje Vidića, pisca nove svoje izuzetno dobre, tačne po podacima i činjenicama, knjige o tome gde je i ko napravio smišljeno problem sa srpskom ćirilicom pod naslovom „IZDAJA SRPSKE 0ĆIRILICE sprovedenim uvođenjem latinice u srpski pravopis“, objavljene ovih dana.
    Prirodno je i za očekivanje da u borbi za život srpske azbuke učestvuje lingvista koji je obavezan da zna šta je i kako urađeno s ćirilicom, ali van lingvističke struke niko nije od Nemanje Vidića posle 1954. godine dao toliki doprinos u borbi za ćirilicu. Vidić je to radio zato što je shvatio problem i, pre svega, zato što je primerno njegovo veliko, ali normalno za ljude, rodoljublje, ljubav za svoj jezik i svoje pismo u tom jeziku i da nije, kao dipl. inž., uvek imao jako logičko razmišljanje i rasuđivanje i da nije dobro shvatio i lingvističku stranu pitanja pisma. I dobro je shvatio od početka da je to državno pitanje, jer je država (naravno u njeno ime političari i državnici s lingvistima) ta koja treba da vati ćirilicu, jer ju je država i u vreme komunizma u Jugoslaviji s lingvistima u saradnji smišljeno, planski proterivala zamenjivanjem. Bez države takav se zločin prema nacionalnom savršenom pismu ne bi mogao izvesti od 1954. godine i dalje. Drugi je ne bi mogao zamenjivati bez države. Pa se bez državne uloge ne može ni sada vratiti. Brojni antićiriličari i oni koji sami sebe uvrćšuju svojim i rečima i delima u antisrbe odlično su shvatili da da se lome koplja u ovo vreme kada mora da se usaglasi zakon s ustavnom (narodnom obavezom), pa i oni pojačavaju ovih dana propagandu protiv, tobož, zastarele ćirilice, želeći da ožive mrtav, ali propagandno jak leš zvani “bogatstvo dvoazbučja” i da obmanjuju narod da smo i dalje “jedini i najbogatiji narod na svetu zato što imamo dva pisma”, iako je baš time ćirilica saterana na bednih desetak procenata u javnosti. Nismo, naravno, nikada imali u književnom jeziku dva pisma (jer je to neodrživo i nemoguće stanje za jezik i narod u dužem roku). Nemanja Vidić je to shvatio lako, a mnogi lingvisti to još nisu dovoljno razumeli. Ali, ovaj sada intervju prof. dr Srete Tanasića pod naslovom “Latinica nije srpko pismo”, što je preneo i Vidovdan, pruža ozbiljnu nadu da će, konačno, lingvisti učiniti svoje koji im je stručno-naučna profesionalna obaveza prema srpskom jeziku, pismu i prema svom narodu. A svi imamo najveće obaveze prema svom narodu, ako hoćemo da trajemo sa svojim najvažnijim vrednostima, od kojih su jezik i pismo među prvima. Jer nigde ne postoji slučaj u svetu da je narod (svojevoljno) zamenio svoje pismo, jer je to pojedinačna, ali, pre svega, kolektivna narodna vrednost i neophodnost opstanka i razvoja.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here