Dragomir Anđelković: Antisrpske racionalizacije hrvatske elite

Podelite:

 

Tokom 20. veka hrvatski ekstremisti su, uz odobravanje velikog dela javnosti Hrvatske, izvršili niz velikih zločina nad srpskim narodom. Za razliku od drugih delova Evrope opterećenih šovinizmom, iz toga je umesto suočavanja sa sopstvenim gresima, proizašla još veća mržnja prema Srbima.

Pogromi, koje su otpočeli još pre Prvog svetskog rata, prerasli su tokom njega u masovne zločine izvršene od strane hrvatskih pripadnika austrougarskih snaga u Mačvi, Istočnoj Bosni i drugim srpskim krajevima sa obe strane Drine. O klasičnom genocidu koji su tzv. državne strukture NDH sprovodile nad Srbima tokom Drugog svetskog rata izlišno je šire govoriti. Onda je devedesetih godina usledila manje krvava (zbog globalnog konteksta i srpskih kapaciteta za otpor) ali u pogledu rezultata uspešnija, repriza istog (sada se nećemo baviti pitanjem što je tako ispalo). Srpski narod je gotovo potpuno izbrisan sa većeg dela teritorija na kojima je stolećima živeo a danas pripadaju Republici Hrvatskoj. Uprkos svemu tome Hrvati drsko govore o srpskoj krivici u odnosu na njih! Osvrnuću se u tom svetlu na nedavne reči jednog od njihovih političara.

DUBROVAČKA DRSKOST

Aktuelni gradonačelnik Dubrovnika rekao je pre par dana, tokom boravka u Mostaru na konferenciji „Održivi turizam i kulturna baština“, da je njegov grad spreman da sa Trebinjem uspostavi turističku saradnju kakvu ima sa Kotorom i drugim gradovima u Crnoj Gori, ako se centar naše Istočne Hercegovine izvini „za sve zločine napravljene Dubrovniku“. To me je podsetilo na jednu vrlo korisnu knjigu za razumevanje psihologije hrvatskog društva.

Radi se o delu Raula Hilberga (1926-2007) – poznatog američko-jevrejskog politikologa i istoričara a pre svega stručnjaka za Holokaust koji se i sam na neki način suočio sa njegovom uvodnom fazom (pre nego što je sa svojom porodicom uspeo da se dokopa Kube pa zatim SAD) – „Zločinci, žrtve, posmatrači. Jevrejska katastrofa 1933-1945“ (Beograd, 2001, Samizdat). U pitanju je naučnik za koga je Hana Arent svojevremeno napisala da je prvi dao „dubinski opis složenog mehanizma uništavanja razrađenog od strane nacista“.

KATEGORIZACIJA ZLOČINACA

Nama je sada posebno zanimljiv segment njegove navede knjige koji se odnosi na zločince, odnosno na ljude koji su bili nosioci nacističkog mehanizma istrebljivanja. Autor ih deli u tri osnovne grupe. Prvu čine prilagodljivi i ambiciozni pojedinci koji su u novonastalim okolnostima prepoznali povoljnu šansu za izgradnju karijere ili sticanje materijalne satisfakcije. To što su radi toga direktno ili indirektno morali da saučestvuju u zlodelima za njih je bilo manje bitno od koristi.

U drugu kategoriju su svrstani u prethodnom životu neostvareni ljudi kojima se učinilo da im se konačno otvara prostor da pobegnu od gubitničkog usuda. Njima je bilo važno da se dokopaju bilo kakvog poziva, imanja, smisla života. Primer lika iz tog kruga je zbunjeni i trapavi ustaša Stjepan Ković iz Andrićeve pripovetke „Bife Titanik“. Uz taj ljudski „egzemplar“ koji je u prvom planu u sjajnom delu srpskog nobelovca (koje je inače 1979. ekranizovao naš veliki režiser Emir Kusturica), tu se pominju i upečatljivo opisuju mnogo „sposobniji“ zlikovci iz Hilbergove prve grupe. Ali ne i treće. Oni su posebna priča.

IDEALISTI I POSMATRAČI

Nju su činili ljudi koji su iskreno služili svom idealu. Nema veze koliko je on bio krvav i nakaradan. Ovde je bitno da postoji. Tu je bilo već uspešnih i realizovanih ljudi koji su prihvatili „novi posao“ jer je nacizam potpuno prožeo njihov život. Takvih je bilo i među ustašama, mada su svakako bili u manjini. Ne zbog deficita mržnje prema Srbima – koja je široko bila i ostala rasprostranjena u hrvatskom društvu te skoro je predstavljala (predstavlja) nešto što se podrazumeva – već usled manjka posvećenosti i kvaliteta.

Većina hrvatskih (ali i nemačkih) zločinaca bili su na sve spremni oportunisti. Njima je uz veće ili manje zadovoljstvo (nekada i bez njega) saučešće u genocidu bilo prihvatljivo jer se isplatilo. Verovatno sa manje unutrašnjeg poleta nego kada se radilo o omraženim Srbima i Jevrejima, učestvovali bi oni i u istrebljivanju Mađara ili Italijana, da je to bila zvanična politika NDH na čijim krilima bi izvukli neku korist.

Strašno i sramno. Ali u moralnom pogledu, po autoru dela „Zločinci, žrtve, posmatrači“, nije baš drastično bila bolja ni većina građana Nemačke i mnogih drugih zemalja u kojima su nacisti uz manje više blagonaklon ili makar ravnodušan stav javnosti sprovodili Holokaust. Njih Raul Hilberg naziva „posmatračima“. Kako je naglasio neki građani iz redova tih nejevrejskih populacija pomagali su Jevrejima ali mnogo je više bilo onih koji su ravnodušno posmatrali njihovo uništavanje ili su gledali da nešto ućare na njihov račun. Sve rečeno važi i za ustaše, druge segmente sistema NDH pa i veliki deo njenog hrvatskog (donekle i muslimanskog) stanovništva.

IZOSTANAK DENACIFIKACIJE

Na prvom opštem saboru HDZ (1990) – potonji prvi čovek novog talasa realizacije zločinačkog poduhvata eliminisanja Srba sa tla pod kontrolom Zagreba – Franjo Tuđman, izrekao je stav da je NDH bila izraz većinske volje hrvatskog naroda. Nema sumnje da je bio u pravu. Masovno, i to dok poraz nacista nije postao evidentan, posebno nadahnuto učešće Hrvata u vojno-političkim strukturama hrvatske nacističke državne tvorevine, o tome ubedljivo svedoči. Isto važi i za duhovnu klimu izuzetno pogodnu za realizaciju genocidnog zločina koja ja postojala među tzv. hrvatskim posmatračima.

Takva Hrvatska umesto da se posle rata suoči sa sveobuhvatnom denacifikacijom, i da oportunističke mase iskuse posledice zločina te na osnovu toga nešto nauče (ne zbog moralnog pročišćenja već efekta kazne koji prilagodljive mase pamte), dobila je na poklon most satkan od srpske antifašističke borbe (u velikoj meri baš protiv hrvatskog nacizma) kako bi lako prešla u pobednički tabor. Svakako je bilo površinske denacifikacije, shvaćene kao odstranjivanje kadrovskih i drugih direktnih naslaga ustaškog režima, ali ne i one suštinske dezintegracije temelja ustaške varijante nacizma kao u Nemačkoj i Austriji. Ona neizbežno predstavlja udar na zmijsko leglo šovinizma i najgorih predrasuda, iz čega je reptil nacizma (ustaštva) i holokausta (genocida nad Srbima) ispuzao. Bez toga je nema.

Nije dovoljno lečiti simptome već je nužno to raditi sa izvorom bolesti. Međutim, kroz stvaranje raznih lažnih paralela između hrvatskih i srpskih kvislinga (gde je neosnovano svrstavan i naš istinski antifašistički Ravnogorski pokret), odnosno njihovih zločina nad građanima drugih nacionalnosti, ustaški genocid nad Srbima je relativizovan od strane boljševičkih, titoističkih vlasti nove Jugoslavije. U vezi sa tim nikada se temeljno nije radilo ni na iskorenjivanju među Hrvatima tradicionalno rasprostranjenih izgovora i ideja pogodnih za genocid nad Srbima.

KRVOLOČNA OPRAVDANJA

Racionalizacija u psihologiji i sociologiji „označava odbrambeni mehanizam kojim ljudi pokušavaju da društveno prihvatljivim objašnjenjima opravdaju one svoje postupke koji bi inače mogli izazvati neodobravanje“ („Sociološki rečnik“, Bona fides, Beograd, 1996). Ako su u jednom momentu i izgubile zvučnost posle okončanja Drugog svetskog rata, hrvatske antisrpske racionalizacije su uskoro ponovo dobile zamah i naboj.

Njima su, uostalom, pogodovale i pre dolaska na vlast, odnosno posle „krunisanja“ crvenog vladara hrvatskog etničkog i duhovnog korena J. B. Tita, naširoko rasprostirane kominternovske floskule o velikosrpskom hegemonizmu i imperijalizmu, podeli na potlačene (a tu su voluntaristički smeštani Hrvati) i tlačiteljske narode (jednako neosnovano među njih su svrstavani Srbi), navodnoj eksploataciji drugih nacija od strane srpske buržoazije.

Tako su slom komunizma i Jugoslavije mnogi Hrvati dočekali i dalje zadojeni mržnjom prema Srbima koja je gotovo nesputano bila podgrejavana i opravdavana raznim lažima. Samo se u skladu sa epohom tražio najprihvatljiviji deo sveobuhvatnog, ideološki raznovrsnog antisrpskog asortimana. Ali on je bio konstanta. Tako je i sada s tim što je još dopunjen i pojačan glupostima o srpskoj agresiji iz devedesetih godina prošlog veka, odnosno hrvatskom „domovinskom ratu“. Nova faza zločina nad Srbima tako je u očima hrvatske javnosti više nego delotvorno ponovo racionalizovana, što je rezultiralo time da i u EU Hrvatskoj nije društveno neprihvatljivo najotvorenije ispoljavati mržnju i prezir prema Srbima. To se čak radi i iz oportunizma a ne samo ubeđenja jer doprinosi popularnosti.

SRPSKA DEZORIJENTISANOST

U skladu sa svim rečenim, bez preterivanja možemo da kažemo da se hrvatsko društvo i danas, kao nemačko ili takođe hrvatsko pred Drugi svetski rat i tokom njega, sastoji od nadahnutih antisrpskih zločinaca (po delima ili bar namerama), oportunista koji koriste srbofobiju i Srbima nenaklonjenih posmatrača. Etnička distanca, odbojnost pa i otvorena mržnja prema Srbima, u Hrvatskoj su na takvom nivou kao da smo mi nad njima a ne oni nad nama počinili genocid. Stoga gradonačelniku Dubrovnika ali hrvatskom javnom mnenju deluje najnormalnije ono što je rekao u vezi sa Trebinjem.

To, ali nažalost i još mnogo gore stvari kao što su i dalje prisutni napadi na Srbe u Hrvatskoj, progon ćirilice i naše kulture, pravosudni zločini kakav je odnos prema kapetanu Draganu (Vasiljkoviću) – usled satanizacije sa kojom smo se suočili te geopolitičkih interesa zapadnih sila – malo kome bodu oči i paraju uši i u svetu. Protiv toga smo u poslednjih pet-šest godina počeli nešto ozbiljnije da se borimo (dobar primer je izložba o Jasenovcu koju smo 2018. priredili u sedištu UN), odnosno u samoj Srbiji smo se konačno uhvatili u koštac sa delom antisrpskog istorijskog revizionizma koji se odnosi na hrvatske zločine iz 20. veka, ali i dalje u vezi sa svime time ne vodimo odgovarajuću politiku.

IZVRNUTI SVET

Gde je srpski „Jad Vašem“ – muzej genocida po uzoru na izraelski – u koji bi svaki strani političar ili oficijelni gost druge vrste trebalo da bude odveden? To bi bilo pravo mesto da vidimo Makronovu emotivnost o kojoj, čini mi se ne baš osnovano, bruje naši mediji. Sa kakvim god predrasudama prema nama dolazio, retko ko bi posle istine o našem stradanju sa kojom bi se tu suočio, mogao da ostane ravnodušan. Nadalje, gde je državna kancelarija koja bi po uzoru na ono što rade Jevreji sistematski pratila plasiranje u inostranstvu laži o genocidu nad nama u Drugom svetskom ratu ali i ostale pojave antisrbizma, i na njih argumentovano medijski i na druge načine reagovala u svetu i kod nas?

Gde je državna institucija koja bi se sistematski bavila plasiranjem istine o onome što su nam učinili hrvatski nacisti ali i drugi dželati u dugom i za nas tragičnom 20. stoleću? Uspešna izložba u UN je morala da bude početak posvećenog delovanja te vrste a ne usamljeni slučaj kao što je ispala. Dok to i ostalo navedeno ne počnemo da menjamo u pozitivnom pravcu, mnogima ne u Hrvatskoj već i u ostatku našeg bližeg i daljeg okruženja, neće nenormalno delovati pozivi da se mi izvinjavamo Hrvatima za zločine umesto da oni zbog njih pred nama kleknu i zatraže oproštaj.

SUOČAVANJE SA BUDUĆNOŠĆU

Razume se bilo je zločina i sa naše strane ali tu se radilo o ekscesima ma koliko oni bili pojedinačno strašni, dok se kod Hrvata radilo o sistematskoj državnoj politici eliminisanja pa i istrebljenja Srba. Nadam se – iako sam oko toga skeptičan – da će nekoga od ključnih donosioca odluka u Srbiji i Srpskoj najnoviji bezobrazluci gradonačelnika Dubrovnika podstaći da o svemu rečenom ozbiljnije razmisli te doprinese da počnemo ozbiljnije i sa širim radijusom dejstva od lokalnog, da se borimo protiv antisrpskog taloga.

Moramo to da činimo jer ne zaboravimo da narod koji marginalizuje pa i zaboravlja zločine koji su počinjeni nad njim, priziva nove. Raul Hilberg se u važnom delu svoje knjige kojim se sada nismo bavili, pozabavio psihologijom i ponašanjem žrtava. I to je za nas, sa žaljenjem to moram da konstatujem, vrlo inspirativno. Jevreji su na osnovu svoje tragedije mnogo toga naučili i danas se više nego uspešno bore za svoje interese. A šta je sa nama? I u Srbiji smo u defanzivi a kamoli van nje! Nemamo potencijale da se merimo sa Izraelom ali ne smemo da budemo u stvarnima od suštinskog identitetskog i egzistencijalnog značaja baš državni provizororijum.

Dragomir Anđelković, Pečat

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here