Драгомир Анђелковић: Ароганција моћи, САД и БиХ

Поделите:

 

Изјаве Џона Саливана – актуелног заменика државног секретара САД – у вези са дестабилизацијом нашег региона, код мене снажно подстичу сећање на једног другог америчког политичара. То је Вилјам Фулбрајт (1905-1995). Његов „дух“ ми Саливан призива не зато што својим деловањем подсећа на тог великог и хуманог човека, покретаног снажном жељом да се односи међу нацијама и људима из разних делова света, и то на бази равноправности, истински унапреде. Напротив! Ако је судити по Саливановим речима, задатак који му је поверен у складу је са суштином феномена којим се Фулбрајт, препознајући га као опасност како за саму Америку тако и цео свет, бавио у својој сјаној књизи „Ароганција моћи“.

Он је – анализирајући америчку политику после Другог светског рата а поготово у контексту уплитања Вашингтона у Вијетнамски рат – препознао и јасно дефинисао опаки синдром осећања супериорности због поседовања енормне моћи. Из њега произлази неспутано осећање америчког естаблишмента да другима може и има право да намеће шта год пожели, макар и бруталном силом која испред себе брише све што јој се одупре. При томе треба имати у виду да такво стање ствари и ума није само на рационалан начин насилно. Не! Није ту у питању искључиво бескрупулозни прагматизам. Има у свему и те како места и за (гео)политички аутима, који доводи до тога да у сопствену пропаганду слику света намењену другима, поверују и кључни амерички доносиоци одлука.

Само полазећи од тога, делује ми, могу се разумети Саливанове речи изговорене током недавне посете БиХ. Он је тада најавио како ће „САД радити активније са БХ званичницима како би се борили против спољних сила које активно настоје да БиХ учине рањивом у погледу унутрашње безбедности“. Да је амерички политичар мислио на Русију не треба много умећа за читање између редова. Уосталом, у ранијим изјавама, поготово у вези са дешавањима у Македонији и на релацији Скопље – Атина, већ је више пута Руску Федерацију означио као генератор проблема на Балкану.

То је више него цинично. У питању је најгрубље испољавање ароганције моћи. Ограничићу се само на БиХ. Ту се ни мастило на Дејтонском мировном споразуму из 1995. није осушило, а западани центри моћи су на мирнодопски начин наставили да реализују сарајевску централистичко-хегемонистичку ратну политику. Претњама, уценама, прогонима и на друге начине који подсећају на политику западноевропских колонијалних управника у освојеним земљама Азије и Африке у 19. веку, упорно се радило на наметању унитаризације БиХ. И то упркос вољи два конститутивна народа и једног ентитета!

Њихове жеље и интереси, као и уставни поредак БиХ, грубо су гажени како би били задовољени апетити сарајевске муслиманске елите, односно геополитичке тежње Вашингтона, Лондона, Берлина. Водеће ЕУ силе у томе имају значајан удео, али носећа улога ипак припада САД, како због снажних мишића те силе тако и огромних покретачких капацитета њене ароганције моћи. Не треба ни рећи, све то је противно демократским вредностима. Јер много тога, ако не и све, чињено је на опресиван начин који багателише грађанска и људска права оних који се не слажу са намерама евроатланских структура.

Таквом политиком проузрокован је нови талас унутрашње нестабилности БиХ. Српски народ се показао довољно жилав и одлучан да, уз све губитке и муке које је претрпео и у миру, очува темеље државности Републике Српске. Она није подлегла без обзира на енормне притиске па је данас РС знатно функционалнији део БиХ. У целини гледано, а поготово у домену муслиманско-хрватских односа, та комплексна државна заједница два ентитета и три конситутивна народа, уместо да с временом буде учвршћена на изворним дејтонским принципа, доведена је до стања вишег степена дисхармоније покушајима једностраног мењања државно-правних последица мировног аранжмана.

И то је данас највећи проблем БиХ. Запад је својом ароганцијом довео до тога да БХ заједница све више личи на (гео)политичког Франкенштајна. Није то учинила Русија, као што она не стоји ни иза последњег, и у формалном погледу, неоколонијалног система у свету који оличава ОХР са својим окупационим механизмима и моделима понашања. Ако Вашингтон стварно жели ишта добро за БиХ и њене народе, морао би да одустане од такве политике уместо што најављује њено продубљивање док кривицу за лоше стање пројектује на друге. Победа Доналда Трампа донела је наду да ће тако бити. Нажалост, речи и поступци америчких представника као што је Саливан њу полако гасе!

Извор: СРНА

Драгомир Анђелковић

Поделите:

3 Коментари

  1. nije potrebno ujedinjenje sa R.Srpskom i stvaranje jos jednog neprijatelja od ostatka BiH, vec kontrola nad celom BiH, kakva danas postoji, jer BiH je silom svog politickog ustrojstva na svim glasanjima uz Srbiju (neka vrate proterane Srbe u federaciju i Hrvati vise nikada nece imati svog predstavnikaa u predsednistvu).Nama treba federalna BiH koja ce uvek biti uz Srbiju.Takodje nam ne treba ni ujedinjenje sa CG. CG je predugo drzava da bi se utopila u Srbiju, a svako ujedinjenje odmah otvara pitanje prava, polozaja, identiteta (tako bi bilo sa R.Srpskom).Nama treba normalna gradjanska CG koja ce sama po sebi konvergirati ka Srbiji, ali uslov za to je i da Srbija bude gradjanska, a ne “identitetska”.

  2. ima dobre odnose sa Rumunijom i Bugarskom, a iste neprijatelje, Albance, sa MAK, CG i GRC.Potrebno je samo malo, pa da se sve preokrene u nasu korist.Uslov da se to iskoristi jeste stvaranje gradjanske drzave i shvatanje da su politicko-ekonomski interesi snaznije sredstvo povezivanja od prevazidjenog i krhkog “identiteta” koji uvek povlaci politiku ujedinjavanja, gde jaca strana, u slucaju Jugoslavije Srbija, uvek ispadne nasilnik.Jedinstvo gradjanskih vrednosti (a to je pre svega vladavina prava, a ne politike, i idividualizacija prava i odaveza, koja ce spreciti pojave poput Mila koji je nekada milosevicevski srpski nacionalisti, a drugi put crveni Hrvat) i politickih i ekonomskih interesa je snaznije od identitetskih jedinstava.

  3. nama treba kontrola preko ujedinjavanja interesa, a ne ujedinjavanje sa onim istog identiteta, koje se vec pokazalo kao problematicna opcija, jer je identitet rastegljiv pojam, pa se u jednom trenutku rastegao, na bazi jezika (ali i dereticevski pomerio u jos vecu starinu juznoslovenskog porekla), tako da obuhvati Srbe i Hrvate, pravoslavce, katolike i muslimane.Interes je inter-esse ono iz-medju koje ne zadire u uno unutrasnje, identitetsko, ko-jesam.Kada Srbija, CG, MAK, BiH postanu pravne drzave, gradjanske, prirodno ce se okrenuti jedne drugima.To nece biti ni identitetski nasilno ujedinjavanje jugoslovenstvom, ni protivrecna komunisticka afirmacija nacionalnog sa verom u njeno prevazilazenje kroz samoupravljanje, ni nacionalisticko ugrupnjavanje protiv nekog, vec prirodno okretanje gradjana jednih drugima na bazi interesa i vrednosti individualiteta, a ne kolektiviteta.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here