Dragomir Anđelković: Beskrajni srpski ponor

Podelite:

 

O SANU, sistemskoj neodgovornosti i nacionalnom sunovratu umesto preporoda

Mnogo se u proteklim mesecima pisalo i govorilo o dešavanjima u i oko Srpske akademije nauka i umetnosti. Za to je postojalo više povoda. Lomila su se koplja oko izbora novih članova Akademije. U tom kontekstu usledila je iskrena ili marketinški motivisana – da u to ne ulazim – ali na kraju odbijena ponuda ostavke aktuelnog predsednika SANU. Pompezno je najavljivano obeležavanje godišnjice Akademije uz prisustvo državnog vrha. Pošto je on izostao, a kako je to u nekim krugovima shvaćeno kao nedostatak podrške sadašnjem vođstvu SANU, sevnulo je par varnica lamentiranja nad neuvažavanjem važnih institucija i njihovim sveopštim urušavanjem krivicom vlasti. Neću se sada baviti ni time da li su takve opaske osnovane ili ne (mada svakako mislim da je smešno urušavanje svoditi na to da li su predsednik ili premijerka došli na proslavu ili ne). Namera mi je da se osvrnem na to kakva je i kakva bi trebalo da bude, u smislu nacionalne orijentacije, ustanova Srpska akademija nauka i umetnosti. Značaj institucije proizlazi iz toga šta je ona i kako radi, a ne što postoji. To se, svakako, odnosi i na Ministarstvo prosvete koje je takođe bitno za našu „priču“.

OD SRPSTVA DO SRBIJE

Srpska kraljevska akademija (SKA) ustanovljena je zakonom od 1. novembra 1886. Ipak možemo da kažemo da je starija pošto baštini tradiciju Društvo srpske slovesnosti (DSS) osnovanog 1841. godine, kao i Srpskog učenog društva (SUD) koje je, iz političkih razloga, 1864. zamenilo prethodnu nacionalnu naučnu instituciju. A ona je, kao i DSS, uistinu to bila. Ne samo po formi već i suštini. Misija SUD je bila svesrpska a ne ograničena na prostore Kneževine Srbije. Tako je bilo i sa SKA kada se radi o Kraljevini. Kako stoji u članu 5. Osnovnog zakona Srpske kraljevske akademije jasno je definisano da je u fokusu njenog rada „zemljište Srba“ a ne samo Srbije.

Tako je, uz sva ograničenja proizašla iz antisrpskog titoističkog sistema, bar donekle bilo i sa Srpskom akademijom nauka (kako se zvala od 1947), odnosno Srpskom akademijom nauka i umetnosti od 1960. Umnogome je i danas tako. Nacionalni duh i pristup žive, ako ne formalno i u celokupnom sastavu SANU, svakako u značajnom njegovom delu. No, nažalost, u Zakonu o Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, koji je usvojen u, ponovo samostalnoj i trebalo bi da bude, nacionalno posvećenoj državi Srbiji 2011. godine, Srpstvo se više ne pominje. Kako u članu 2. stoji SANU je „najviša naučna i umetnička ustanova u Republici Srbiji“. Što se tiče nacionalnog delovanja van Srbije jedino je, u članu 6. koji se odnosi na predmet rada Akademije, navedeno da „posebno sarađuje sa Akademijom nauka i umjetnosti Republike Srpske u skladu sa sporazumom Republike Srbije i Republike Srpske“.

INOSTRANI SRBI?

U zakonu stoji da „Akademija razvija i podstiče nauku, organizuje i unapređuje osnovna i primenjena naučna istraživanja, podstiče i unapređuje umetničku delatnost i time doprinosi opštem dobru naroda Republike Srbije i države“. Ipak treba uzeti u obzir to da je Republika Srbija, polazeći od državne tradicije srpskog naroda (preambula), ustavom definisana kao njegova nacionalna država (član 1. Ustava). Ujedno, uvažavajući ravnopravnost svih građana i etničkih zajednica, definisana je i kao država svih građana koji u njoj žive. Iz toga proizlazi i da je SANU i institucija srpskog naroda u celini a ne samo građana Srbije.

To svakako odražava, kao što sam rekao, delovanje mnogih članova naše „najviše naučne ustanove“. Međutim, to nigde na adekvatan način zakonski nije istaknuto neposredno u vezi sa SANU, niti su Srbi koji su državljani drugih zemalja, pa čak iako imaju naš pasoš a žive u inostranstvu, onako kako bi to trebalo da bude slučaj, prepoznati kao integralni deo naše nacije kada se radi o članstvu u SANU. Tretiraju se kao inostrani članovi Akademije koji mogu da budu izabrani u njen sastav kao i, na primer, Amerikanci ili Francuzi, jer su izuzetno zaslužni „za opšti napredak nauke i umetnosti i za razvoj naučnih i umetničkih veza između zemlje u kojoj deluje i Republike Srbije“ (član 9. Zakona o SANU). Ništa više od toga!

SANU I LEOPOLDINA

Nacija čija matična država van svojih granica, u dijaspori i okruženju, po nekim procenama ima skoro pa istovetan broj pripadnika kao i u njenim okvirima, čije su nacionalne teritorije (na kojima predstavlja autohton narod i na njih ima istorijsko pravo) brutalnim nasiljem globalnih moćnika raskomadane – nama pravo tako da se ponaša. Ne sme da deli Srbe na građane Srbije i one koji to nisu ili jesu ali ne žive unutar njenih suženih međa. Ako već treba da se delimo onda je dovoljno da priznamo podele koji sami pojedinci svojim izborom čine, tj. na Srbe koji su privrženi svojoj otadžbini i one koji su za njenu sudbinu kao i perspektive nacije porekla nezainteresovani. Ako se osveste i za njih naše kapije moraju da budu otvorene, ali prve tj. nacionalno posvećene Srbe već sada, gde god živeli, nužno je da tretiramo kao deo našeg društva.

To mora da ima projekciju i na funkcionisanje naučne zajednice, odnosno radijus njenog istraživačkog rada. Srpski prostor za nas mora da bude nedeljiv iako je višedimenzionalan. I tu se ne radi ni o kakvom ekspanzionizmu već pukom patriotizmu i rodoljublju. Pri tome i druge nacije koje na ovaj ili onaj način žive u više država, koje nekada čak i u policentričnom smislu sve mogu da se smatraju nacionalnim (a ne tek jedna kao matična), neretko imaju isti pristup. Štaviše on ponekada obuhvata i, tamo gde nema bolesnih dukljanskih sindroma kao kod nas, narode istog korena ali različitih istorijsko-državnih puteva koji su rezultirali razvojem posebnih nacionalnih specifičnosti.

Primer je Nemačka akademija nauka „Leopoldina“. Bez obzira na svo nesrećno nasleđe Nemaca iz vremena Drugog svetskog rata te istinski veliko opterećenje koje ono za njih predstavlja, „Leopoldina“ se ne ustručava, i za to ima podršku Savezne Republike Nemačke, da sebe smatra nemačkom nacionalnom institucijom koja, između ostalog, „ujedinjuje napore istaknutih nemačkih austrijskih i švajcarskih naučnika“ (https://www.leopoldina.org/en/about-us/about-the-leopoldina/leopoldina-mission-statement/).

MENTALNA OKUPACIJA

Zašto onda nedvosmisleno ne bi bilo formalizovano isto to za SANU kada se radi o naučnicima Srbije, RS i Crne Gore kao i srpskim naučnicima u drugim zemljama regiona i dijaspore? Je li se mi stidimo svog naroda? Ili nam je neko zabranio da ga, makar i u naučnoj sferi, okupljamo? Da li su decenije jugoslovenskog i titoističkog ispiranja mozgova dale svoje, te je ono što je bilo spoljna okupacija postalo mentalna, pa se tako umesto Srpstva – na sreću i u korist Hrvata, umišljenih Dukljana i svih drugih koji nam više od toga ne priznaju – sve više sami svodimo na Srbijanstvo? Svakako, za očekivati je, uz to i krnje!

Od kada je obnovljena srpska državnost na prostorima Podunavlja, razni geopolitički faktori su nastojali da je tu lokalizuju a naš narod na nju svedu. London, Beč ali ne sam oni, nastojali su da spreče da srpska država obuhvati naše prekodrinske krajeve, Staru Srbiju, Vojvodinu, da se Srbija i Crna Gora ujedine. Sve to danas dobro znamo, a neretko smo, pritisnuti silom, rečeno u prošlosti (geo)politički morali da uvažavamo. Jedino je novo što sada, za razliku od naših predaka koji su to činili i u težim uslovima, sve manje radimo na povezivanju srpskog prostora na način koji je moguć. A i te kako u mnogim varijantama za to postoji prostor, uključujući i kroz delovanje SANU.

INCIDENT ILI ZAO PLAN?

Što nije tako, krivica je kako te institucije, tako i države. Poslednje i ponajviše. Nadam se da se tu ne radi primarno o lošoj nameri državnog vrha, koliko o generalnoj anacionalnoj pa i antinacionalnoj mutaciji našeg sistema. Mnogi u njegovim redovima iz inercije, ubeđenja ili po zadatku stranih mentora (setimo se samo koliko je „eksperata“ tu instalirano uz podršku raznih evroatlantskih transmisija moći), rade protiv Srpstva. O tome govori i ozbiljan – da budem uzdržan pa ne kažem ništa gore – aktuelni incident za koji je krivo Ministarstvo prosvete.

Kakav je on brzo ćemo videti, a pre toga da kažem da koliko sam obavešten, srećom, on je zahvaljujući reakcijama nacionalno odgovornih profesora Mašinskog fakulteta u Beogradu na vreme opažen o čemu su informisani ključni donosioci odluka u državi te su preduzeti koraci da se stvari isprave. Verujem da će sada tako i biti. No, kada će se ponovo nešto slično desiti ako se sistematski ne povede sveobuhvatna kulturno-identitetska politika, čiju krunu bi – razume se – predstavljala Srpska (a ne srbijanska) akademija nauka?

KONKURSI SRAMOTE

Evo o čemu se radi. Iako je Konkurs za upis studenata na osnovne akademske i integrisane akademske studije Univerziteta u Beogradu za školsku 2018/2019. godinu (http://www.bg.ac.rs/files/sr/upis/osn-i-integr-akademske/Osn-i-integr-akademske-opsti-uslovi-2018.pdf), kao što je to i ranije bio slučaj, predvideo upis pripadnika srpske nacionalnosti iz susednih zemalja, Konkurs za upis studenata na master akademske studije (http://bg.ac.rs/files/sr/upis/master-akademske/Master-akademske-opsti-uslovi-2018.pdf) i Konkurs za upis studenata na doktorske akademske studije u školskoj 2018/2019. (http://bg.ac.rs/files/sr/upis/doktorske-akademske/Doktorske-akademske-opsti-uslovi-2018.pdf) nije uzeo u obzir tu opciju. Otuda, do sada budžetski finansirani studenti srpske nacionalnosti tih kategorija iz susednih zemalja, moraju da pređu u red samofinansirajućih studenata, čime su pored plaćanja školarine dovedeni u poziciju da moraju da napuste studenske domove, plaćaju privatan smeštaj i da po ekonomskim cenama koriste usluge studenskih menzi.

Sramota je što je u našoj Srbiji tako nešto moglo da se dogodi. Neko zbog toga mora da odgovora. Još ne kažem ministar Šarčević, mada više nisam daleko od toga, jer se u resoru za koji je zadužen već više puta dešavaju nacionalno destruktivne stvari. Ako ministar za njih i nije kriv, jeste zbog izbora saradnika koji neposredno rukovode sektorima u kojima je došlo do problema. Jednim od njih smo se nedavno bavili na stranicama našeg magazina, a radi se o oficijelnom kvalifikovanju – u materijalima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja namenjenog osnovnim školama (za srednje ne znam) – nacionalizma (a ne šovinizma što bi bilo na mestu) kao vida nasilja („Institucionalno (samo)potiranje“, Pečat, br. 540).

Nakaradnim udžbenicima namenjenim našim školama u kojima se, iz nečije namere ili potpune neodgovornosti, promoviše velikohrvatska ideologija – drugi su se bavili. No, jedno je jasno: čaša se već preliva nacionalno toksičnim materijama. Umesto da država da sve od sebe da SANU i druge važne nacionalne institucije budu aktivni nosioci srpskog preporoda, dopušta pa i asistira – videli smo tek primera radi kako to radi Ministarstvo prosvete – širenju onoga što vodi našem daljem nacionalnom sunovratu. Dokle ćemo to pasivno posmatrati? Da li do tačke kada, nedajbože, SANU postane Akademija nauka i umetnosti Srbije sa mogućom asocijativno nezgodnom skraćenicom (lako ćete zaključiti kako glasi) koja bi, uz svu vulgarnost, najbolje odražavala dubinu našeg sunovrata.

Dragomir Anđelković, Pečat

Podelite:

2 Komentari

  1. Treba se procitati zakljucak i misljenje velikog prijatelja Srpskog Naroda, Arcbolt Rajsa, o srpskoj inteligenciji tog doba, vrlo slicnoj ovoj sadasnjoj.Ne ukljucuju se djaci gimnazije i univerziteta 80%, koji su dali zivote za svoju zemlju

  2. Andjelkovica stalno ima neko “jos nije”.Tako je za ustupke oko KiM stalno ponavljao da “jos nije, ali…”, “jos nije, ali…”, sada “jos nije kriv ministar, ali…”, a dotle daj da skinemo glavu portiru u ministarstvu!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here