Драгомир Анђелковић: (ГЕО)ПОЛИТИЧКА ЗОНА СУМРАКА

Поделите:

 

Занемарујући истину о свом комплексном антифашизму а допуштајући другима да краду плодове наших дела а нама приписују своја недела, и сами битно доприносимо нашој и даље актуелној глобалној и регионалној голготи. Хтели то да признамо или не, тако је!

Сви се, вероватно, сећамо, некада врло популарне научно-фантастичне хорор америчке серије „Зона сумрака“. Јунаци сваке од 156. епизода некако упадају у тајни свет, паралелан нашем, у коме су неки кључни параметри њиховог живота потпуно изокренути. Тако се бивши нациста пробуди у прошлости као прогоњени Јеврејин са свим последицама које из тога произлазе или се корумпирани судија нађе у улози набеђеног човека кога је гурнуо у понор земаљског пакла. Ових дана смо поново сведоци да ми живимо у својеврсној (гео)политичкој зони сумрака само у нашем случају зли наступају као праведници док се око истинских жртава подиже вештачка магла кривице.

РЕПРИЗЕ СТАРИХ ЛАЖИ

У муслиманско-хрватском делу БиХ, ових дана се, у контексту обележавања дана победе над нацистичком Немачком, приређују разне манифестације посвећене регионалним дешавањима из времена Другог светског рата. Функционерима који на њима наступају пуна су уста прича о антифашистичкој традицији. Полазећи од тих основа праве паралеле са недавном прошлошћу и садашњошћу. Наравно, тако да се сенка неког новог фашизма, макар посредно, пројектује на Србе, односно нашу борбу током прве половине деведесетих година прошлог века да нам се не понови геноцидни период од 1941. до 1945.

Пласирају се разне глупости о четничкој „издаји“ и енормним злочинима над муслиманима и Хрватима током Другог светског рата и намеће се веза између свега тога и, такође, ништа мање искривљене представе о узроцима распада Југославије и догађањима током ратова који су после тога уследили на немалом делу простора које је претходно обухватала та држава. Порука се своди на једну једину идеју: Срби су били и остали кључни негативци на нашим просторима. А „хумани“ обрачун са њима још није завршен!

СС НАСЛЕЂЕ

Колико је цела прича накарадна већ се види из само једног подсећања. Оно се односи на то ко је све од југословенских тзв. народа и народности ратовао у нацистичким униформа током Другог светског рата. Хрвати су имали своју легију на Источном фронту, а део њих је тамо био директно интегрисан у немачке јединици. Уз то је постојала и 23. СС дивизија „Кама“ састављена од Хрвата и Немаца са подручја НДХ. Што се босанско-херцеговачких муслимана тиче, добро је познат њихов допринос реализацији циљева Трећег рајх кроз деловање у оквиру 13. СС дивизије „Ханџар“.

Ништа мање крвав траг од тих хрватско-муслиманско-немачких јединица није оставила ни 21. (албанска ) СС дивизија „Скендербег“. Бројне зличине је чинила и 7. СС дивизија „Принц Еуген“ углавном састављена од Немаца који су тада живели у Војводини. И то није све, већ су наведене само најкрупније СС формације састављене од некадашњих грађана Краљевине Југославије. И у свима њима није било ни једног јединог Србина, као што смо ми и један од ретких народа чија ни најмања – макар из симболичких разлога формирана – јединица није доспела на „Источни фронт“. А тамо су се, да се подсетимо, уз Немце, Хрвате, Мађаре, Италијане и друге народе чије државе су биле у савезу са нацистичком Немачком, борили и бројни „окупирани“ Французи, Белгијанци, Холанђани.

ЖРТВЕ И ЏЕЛАТИ

Није само цинично, већ је уистину у питању нека нова епизода „Зоне сумрака“, када се нама прича да је ЕУ саздана на темељима антифашизма, уз прекорне погледе и поруке да смо насупрот томе ми остали заробљени у мрачној прошлости. Тим пре је тако када нам слично намећу они који су у нашем региону били пулени Хитлера а чије смо жртве били ми ништа мање од Јевреја које су прогонили и масовно уништавали нацисти. Додуше, у свему томе се налази и зрно истине. Али оно је манипулативно окренуто наопачке.

Ми смо на неки начин стварно остали заробљеници прошлости јер као што су нас газили и затирали током Другог светског рата то су покушали и крајем 20. века, односно о томе сањају и данас. Ту спадају они који су са поносом носили СС униформе и знамења а данас се ките НАТО симболима или макар испољавају приврженост истим. Како наш народ каже: „блато се лепи на чизме јачег“. Срби, срећом или несрећом већ како се узме, нити су били, нити су сада људско блато које тако поступа. Зато толико и страдамо! Како физички тако и духовно. Део тога је покушај да се нама припише мрак који припада другима док се они упињу да преузму ореол жртве који смо ми њиховим крвавим неделима заслужили.

ОДА НАЦИЗМУ

Тако смо преко БиХ стигли и до тек прохујалих дешавања у Хрватској и до, у вези са њима насталим, дипломатским ратом између Србије и Хрватске. У „њиховој лепој“ је, упркос ЕУ вредностима у које се наводно заклињу, сасвим нормално да улице носе називе по једном од кључних усташких идеолога. Мислим на Мила Будака, који је донедавно имао 17 својих улица а и даље их – пошто су Хрвати схватили колико је то за њих штетно па су почели да се одричу имена (али не и дела) свог драгог идеолога – има немало. У питању је аутор усташког плана за решавање „српског питања“ у НДХ, који се своди на просту формули: једну трећину Срба убити, другу протерати, а трећу покатоличити и похрватити.

Није он једини усташки злочинац који у модерној, ЕУ Хрватској, има свој меморијал. Да поменем само терористу Мира Барешића који је 1971. године у Шведској убио југословенског амбасадора Владимира Роловића. Баретићу је 2016, због „заслуга за хрватски народ“, у његовој новој НДХ подигнут споменик. Када је тако, а јесте, онда не треба ни да нас чуди што се хрватски екстремисти мало-мало, некажњено окупљају у Јасеновцу, једном од најстрашнијих логора нацистичке Европе, где пирујући на гробовима бројних српских, јеврејских и других мученика, ускликују усташки поздрав „За дом спремни“.

ОЗВАНИЧЕНО УСТАШТВО

Не треба да нам буде необично ни то што је због истоветног стиха пред судом ЕУ Хрватске ослобођен и тамошњи популарни певач, скоро национална икона, Марко Перковић Томпсон. Све то није сегмент „Зоне сумрака“. Ради се само о институционализованом неонацизму. Но, насупрот томе, као да је део популарног америчког серијала то што Хрвати нас оптужују што не прихватамо такво њихово понашање. Толика је дрскост у питању да спада у домен хорор-фантастике када Загреб хистерише на Београд и наше званичнике што се не слажемо са њиховим проусташким прекрајањем прошлости.

Ту разуме се спада и пасивност Брисела у вези са скоро званичним позитивним односом према нацизму у чланици Уније која се, гле чуда, заклиње у своје антифашистичке корене. Толико о другима. Ради пуне истине, морам да приметим да у кошмару „Зоне сумрака“ има и нас, не само као жртава већ и на неки сулуди начин актера у генерисању антисрпског лудила. Својом острашћеношћу, лакомисленошћу и недостатком историјске свести и прагматизма, како генерално тако и у конкретном склопу случајева, доприносимо сопственој несрећи.

СРПСКИ АНТИФАШИЗАМ

Без обзира шта су нам „браћа“ све урадила и даље раде – код нас је и даље делотворна југословенска хипноза. То се испољава на разне начине, па и у вези са сећањем на антифашистичку борбу. Уместо да ствари поставимо до краја јасно, да је југословенски антифашизам заправо само синоним за српски, ми се и даље правимо наивни те тако онима који нам зло мисле допуштамо да лакше праве лудима и нас и немали део света. Можда истину не можемо свугде на прави начин да представимо, али то не чинимо ни тамо где можемо, као на пример у Русији, која јако држи до наслеђа Другог светског рата. Шта је Србија предузела да се руској јавности стави до знања да су партизани – макар када се ради о борачкој маси – били доминантно српски покрет?

Да смо се у вези са тим активирали макар и са закашњењем, разни Месићи не би тако лако могли да се у Русији ките нашим антифашистичким перјем. Уместо тога чак и данас наше званичне манифестације посвећене Другом светском рату али и нашој војсци, као што смо недавно видели, мазохистички су зачињене југословенским бесмислицама. Друго, званично срамно запостављамо непобитну истину да смо имали два антифашистичка покрета. Равногорски то није био ништа мање од партизанског, а уз то је у државно-националном смислу много више српски од последњег који је стављен у функцију антисрпских замисли Коминтерне и хрватско-словеначких комуниста.

ДИМЕНЗИЈА ПАКЛЕНЕ МАШТЕ

Србија би коначно морала да одбаци титоистичке лажи и комплексе који су нам наметнути како би била паралисана наша енергија, и у духу историјске истине али и националног-прагматизма, енергично представи истину о Другом светском рату и антифашизму на нашим просторима, како нашој тако и светској јавности. Велики успех је што смо у седишту УН у Њујорку организовали изложбу о Јасеновцу. Зашто то на неком релевантном месту у иностранству не би учинили и у вези са ослободилачком борбом на нашим просторима, укључујући и осврт на СС дивизије које су ту формиране, статистичке податке о броју припадника квислиншких формација из редова различитих народа, односно насупрот томе о њиховој заступљености у антифашистичким покретима?

Коначно, зашто на адекватан начин не би истакли највећу акцију спасавања америчких пилота у Другом светском рату коју су извели српски герилци под командом генерала Драгољуба Дражу Михаиловића као и чињеницу да је он због тога постхумно – и то после свеобухватне провере његове улоге током које су одбачене исфабриковане комунистичке оптужбе о сарадњи са окупатором – 1948. одликован „Легијом заслуга“, највишим орденом САД намењеним странцима? Несхватљиво је да нашем доприносу великој операцији „Ваздушни мост“ и даље већи значај придаје америчка него српска војска.

Између осталог и ту се огледа велика разлика између Срба, и са друге стране, Хрвата, БХ муслимана и Албанаца. Они краду туђе а ми се одричемо свога. А када се ради о страним признањима из времена о коме причамо, њихови представници су углавном добијали нацистичка одличја док су наши овенчани савезничким. О томе као и о другим аспектима истине о себи, морамо више да водимо рачуна не само због историје, већ и како би на пољу међународне пропаганде могли више да урадимо у прилог својих интереса. Зато очекујем да када се следећи пут официјелно буде обележавао на пример Дан Војске Србије, уз партизанске буду заступљене и четничке песме! Док се то не догоди, и на свом терену где не мора тако да буде, живећемо у димензији паклене антисрпске маште или другим речима у (гео)политичкој зони сумрака!

Драгомир Анђелковић, Печат

Поделите:

3 Коментари

  1. Ззрок “зоне сумрака” у Србији је што се јавно не обелодањује историјска чињеница да је Централна Србија (Шумадија) била антикомунистичка (четничка) и антифашистичка, да су Западни Срби (Црногорци, Херцеговци, Крајишници, Личани, Кордунаши, Банијаши) махом (већином) приступили партизанима и на тој страни се борили против фашиста. И да су Западни Срби пристали да их комунисти изманипулишу и после рата нахушкају на “Србијанце” (четнике). Та стратегија је спроведена уз суптилне манипулације и лажи. О свему томе нема јавних дискусија и последично данашње генерације не знају шта је стварно било.

  2. Мој колега, овде на форуму, све се зна. Зна се ко је био ко и ко се на којој страни борио. Такође се зна ко је био антифашиста а ко фашиста.
    Повампирење фашизма куца на наша врата, што ме лично јако брине…

  3. Nije li vreme da se jedanput za uvjek zavrsi rat medju Cetnicima i partizanima. Toje bila najveca tragedija, da Srbin ubija Srbina zbog strane idiologije , Komunizma i njihovog vodje, stranca, koji je ubio mnog Srba , kad se zavrsio rat. Nije Srbin bio “fasista” , koja titova fraza jos se baca da bi oni , koji su jos otrgnute od Pravoslavlj, Nemanjica, Bezbroj junaka,osstanu internacionala. Kad su Srbi
    ubijani od neprijatelja , nisu pitali dali je cetnik ili partizan. Da bi se odbranile Srpske Zemlje,
    trebaju svi Srbi da je ujedine, “Samo Sloga Srbina Spasava.”

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here