Dragomir Anđelković: Hrvatski šovinizam, albanski ekspanzionizam i srpska dezorijentisanost

Podelite:

 

Hrvatski šovinizam, albanski ekspanzionizam i srpska dezorijentisanost

Kolinda Grabar Kitarović dala je pre neki dan izjavu iz koje proizlazi da je Kupres, grad i opština na jugozapadu Bosne i Hercegovine, deo „lepe njihove“.  Kako je rekla: „Od Visa do Kupresa, cela Hrvatska”. Ne hrvatski narod već bukvalno Hrvatska.

HRVATSKA DRSKOST

Ta izjava predsednice Hrvatske izazvala je pravi požar u medijima BiH. Tako je iz više razloga. Prvo, radi se o, u regionalnim razmerama, prvorazrednoj političkoj figuri čijim rečima se pridaje težina. Drugo, na pomolu su hrvatski predsednički izbori pa prethodno rečeno dobija dodatni značaj. Treće, odnosi između Hrvata i BH muslimana su zategnuti, pa usled toga na izuzetno zapaljivom terenu plamen brže i jače uzima maha. Konačno, tako otvoreno i na visokom nivou ispoljenim hrvatskim pretenzijama izložena je Federacija BiH, što posebno revoltira sarajevske političke i medijske krugove koji pričaju o jedinstvenoj Bosni a zapravo imaju u vidu svoj veći (proširen na račun RS) ili manji (veći deo Federacije) kalifat.

Kada je meta Republika Srpska (pogotovo njeni delovi za koje BH muslimani misle da teško mogu da ih se dokopaju) sve prolazi sa mnogo manje protesta. Bez obzira na to činjenica je da se u hrvatskoj javnosti, štaviše i u naučnim radovima autora iz Hrvatske, niz posavskih opština koje su u sastavu RS, bez trunke zazora tretiraju kao hrvatski prostor. Nekada se otvoreno govori i o tome da će pre ili kasnije oni dospeti u sastav Hrvatske. I nikom ništa. Doduše, bez bure koja je sada izbila, često prolaze i slični istupi u vezi sa Zapadnom Hercegovinom.

Dovoljno je i letimično pogledati hrvatske udžbenike, medije, stručnu literaturu i ustanoviti do koje mere je i poslednje prisutno. Ali nekako se smatra, kao i gore navedeno u vezi RS, maltene normalnim. Svojim upornim velikodržavnim pretenzijama uvijenim u ambalažu istorijske utemeljenosti, Hrvati su to već nametnuli. Da nije bilo nezgodnog trenutka i osobe, da ponovim, usled toga ni sada ne bi bilo erupcije koja je u BiH u toku.

ISTINA O KUPRESU

Zašto je sada nama sve to bitno? Da li zbog Kupresa? Na prostoru te opštine prema poslednjem predratnom popisu stanovništva (1991) Srbi su, a ne Hrvati, činili većinu. I to apsolutnu. Pripadnika našeg naroda tu je bilo 50,6 posto dok je udeo Hrvat iznosio oko 39,6 procenta, pri tome Srbi su bili većina na dve trećine teritorije opštine. Muslimana je bilo svega 8 odsto. Sada je situacija drastično drugačija. Prema popisu iz 2013. Hrvata na području opštine Kupres u sastavu FBiH ima 88,5 procenata, dok je Srba i tzv. Bošnjaka ostalo svega 6 odnosno 5 posto.

Posle obustavljanja muslimansko-hrvatskih sukoba i zaključivanja njihovog drugog saveza iz devedesetih protiv Srba (prvi je bio pred i na početku rata u BiH koji su izazvali) uz posredovanje SAD 1994. godine (Vašingtonski sporazum), otpočela je zajednička ofanziva na pozicije Vojske RS na prostoru Kupreškog polja. Kupres je u novembru iste godine osvojen od strane udruženih hrvatsko-muslimanskih snaga (mada ima indikacija da je kao deo nekakvih zakulisnih igara on bez veće borbe predat od strane naših vojno-političkih sturktura). Po okončanju rata tako je taj grad pripao Livanjskom kantonu pod dominacijom Hrvata. Rezultat svega toga je bilo i temeljno etničko čišćenje teritorije opštine čije je središte od Srba (a delom i BH muslimana).

DUGI GENOCID

Tako je okončan genocidni pohod protiv našeg naroda koji je 1941. godine otpočela NDH (tada je tu bilo skoro 60 posto Srba). Te godine, na krvav način simbolički, stotine Srba su poklane i bačene u jame na Vidovdan (28. juna) i Ilindan (2. avgust). Zločinačke akcije, od kojih su najveće izvršene od strane zloglasne Crne legije 1942, nastavljene su i u narednom periodu. Time je trasiran put kojim se uz strahote počinjene nad našim narodom od 1992. do 1995. stiglo do toga da danas, primera radi, u Čikagu ima više Srba sa tih prostora nego u oba dela nekadašnje kupreške opštine (njen mali segment je i dalje u sastavu RS).

Taj vekovima u etničkom smislu srpski prostor nažalost umnogome je prestao da to bude. Kada se radi o njegovoj još daljoj istoriji, da se i na nju osvrnemo, teško je biti u tom pogledu precizan ali na osnovu dostupnih izvora može se zaključiti da se radilo o zoni gde su se dodirivale pa i preklapale srpske i hrvatske zemlje. Kasnije su to bile tzv. „Zapadne strane“ srednjovekovne bosanske države koja je uz svoje kasnije pripojene hrvatske komponente ipak u svom jezgru bila srpska.

To, ali i sve ranije rečeno o stanovništvu Kupresa pre velikog eliminisanja Srba od 1941. do 1995, svakako baca ogromnu senku na hrvatske tvrdnje da se radi o iskonskoj hrvatskoj zemlji. Daleko je od toga da je ona i danas dubinski hrvatska a tim pre da je to ranije bila. No, to ipak nije potka ovog teksta koliko god da bi moglo da bude usled ogromnog stradanja našeg naroda u oblati Kupreškog polja.

SRPSKO SAMOZATIRANJE

Priča o Kolindi i Kupresu je još bitnija zbog nečega drug. Još značajnijeg jer razara srž našeg narodnog bića. Treba da nas podseti na naš nacionalni mazohizam zbog koga možemo da izgubimo i ono što sada kontrolišemo pa i da prestanemo da postojimo kao narod. Jer, dok Hrvati i drugi drsko svojataju i ono što nije njihovo, dok prekrajaju istoriju i otimaju naše, mi se prečesto ustručavamo da iznesemo istinu koja nam ide u prilog i branimo svoje. Uz to robujemo tuđim mitovima. Tako postupamo od političke, preko medijske do naučne sfere. Kao da nam je nepovratno nametnuta neka vrsta nacionalne autocenzure. Kao da i dalje verujemo da srpstvo treba da žrtvujemo na oltaru davno propalog jugoslovenstva a danas aktuelne ali asimetrično postavljene tzv. političke korektnosti i evropskih ili zapadnobalkanskih integracija.

Da se i u vezi sa tim zadržimo na prostorima zapadno od Drine koji danas nisu u sastavu Srbije ili Crne Gore. Hrvati svojataju BiH u celini, iako nema nikakvih istorijskih izvora koji govore o tome da je njen veći deo bio ikada njihov (izuzetak je, uslovno rečeno, zapadni okrajak BiH, nekada poznat kao tzv. Turska Hrvatska). S druge strane niz relevantnih izvora – navešću samo tzv. „Spis o narodima“ vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (10 vek), dela carigradskog diplomate i istoričara Jovana Kinama (12. vek), „Letopis popa Dukljanina“ (12. vek) – svedoče da je Bosna od kada se pominje srpska zemlja. Isto važi i za Hercegovinu kao i južnu Dalmaciju.

PANONSKI MIT

Da se radi o zemljama naseljenim Srbima svedoče i njihovi gospodari koji su najbolje znali ko su oni i ljudi kojima vladaju. Tako bosanski ban Matije Ninoslav (13. vek) u poveljama izdatim Dubrovniku svoje podanike izričito zove Srbima. Ban Stefan II Kotromanić (14. vek) iako ljubomorno čuva državnost Bosne i ispoljava rivalstvo prema Nemanjićima, naglašava da je jezik njegove zemlje (razume se i narod koji njime govori) srpski. Iz tog razloga za njega je Dušan bio samo „car raške“ a nikako vladar svih Srba.

Da ne dužim i navodim još mnogo toga što potvrđuje da je veći deo današnje BiH i istorijski a ne samo etnički srpski. To su nedvosmislene činjenice koje zapostavljamo dok hrvatske laži prečesto prihvatamo. Tako i u našim udžbenicima istorije za osnovne škole može da se nađe nebuloza o Panonskoj Hrvatskoj. Navodno uz hrvatsku državu (dok je ona kratko postojala) u jadranskom zaleđu, postojala je još jedna njihova kneževina najvećim delom u južnom delu Panonske nizije (Slavonija, Zagorje, Banija). Međutim, u prilog toga ne govori ni jedan jedini izvor.

Te zemlje se nazivaju Panonijom a njihovi stanovnici Slovenima. Ništa više niti manje od toga. Hrvata nema ni u naznakama. Tek pred kraja postojanja njihove države koju su na samom početku 12. veka osvojili Mađari, hrvatski vladari prodiru u te krajeve. Kasnije, i to mnogo kasnije, njihovo stanovništvo (kao i potom doseljeni a delom pokatoličeni Srbi) na osnovu pripadnosti rimokatoličkoj crkvi a pod vlašću Habzburga, pretapa se u Hrvate. Uprkos tome, od Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, preko Titove Jugoslavije do današnje Srbije, mi sistematski prihvatamo hrvatsku izmišljotinu o Panonskoj Hrvatskoj. Da bismo videli da je tako dovoljno je pogledati neki srpski školski istorijski atlas od onog čuvenog predratnog (Drugi svetski rat) Stanoja Stanojevića do aktuelnih.

ANTISRPSKA LIGA

Mogli bismo na sličan način da se bavimo i drugim hrvatskim konstrukcijama i mitovima, odnosno našim iracionalnim odnosom prema njima. A ne radi se tu o inertnom prihvatanju nečega što ima veze sa Centralnom Afrikom i malo nas se tiče, već o duvanju u jedra velikohrvatskom šovinizmu i eksapnzionizmu koji skoro da nam je došao glave a i dalje nas ugrožava. Kako direktno tako i indirektno jer je primer za sve druge tvorce istorijskih i drugih antisrpskih konstrukcija u našem okruženju. Hrvatska priča je tu postala inspiracija za raznovrsno srbofobno delovanje.

Pa i što ne bi? Ako mi ćutimo, trpimo pa i pomažemo dušmanima. Vide ljudi da to prolazi pa idu sve dalje i dalje te se tome priključuju sve brojniji regionalni činioci. Krenulo je od Hrvata, pa su se na to nadovezali Bugari, Albanci, novopečeni Bošnjaci i tzv. Crnogorski u nacionalnom smislu. A mi se i dalje ustručavamo da adekvatno, i to na temeljima istorijskih istina a ne laži kao što rade svi oni, odgovorimo.

Žalosno je što je tako ali je još gore to što ako tako nastavimo Kolinda ili neko ko je nasledi, pomenuće pre ili kasnije ne samo Srem i Bačku, već i Mačvu i Beograd, kao delove neke njihove umišljene Hrvatske. Slično rade i još bezobraznije će raditi i Albanci, tzv. Bošnjaci, Bugari. I ko zna još ko. Svojim pogrešnim stavom prizivamo nevolje.

NA ILI ZA STOLOM

Sve to što oni čine a mi ne činimo koliko s jedne strane njih bodri da istraju u otimanju tuđeg, toliko nas sputava da branimo svoje. To moramo da imamo u vidu sada kada se, osnovano se čini, polako ali sve izglednije, približava rekonstrukcija granica balkanskih država. Možda je u tom kontekstu teško izbeći da izgubimo veći deo Kosova i Metohije, ali nema smisla ni to da malodušno pričamo da ni sever nije naš. Jeste! Znaju to i oni koji relativizuju njegov status. Ali je i on mala kompenzacija za gubitak ostatka KiM. Toga su takođe svesni politički „ribari ljudskih duša“ pa stvaraju privid da je i sever Kosova neizvestan kako bismo na kraju bili srećni što smo makar njega sačuvali.

Međutim, ako se stvara Velika Albanija dok Hrvatska već doživljava kantone BiH pod hrvatskom vlašću kao svoje delove, onda se bez ustručavanja moramo boriti za mnogo više; za uobličavanje ne velike, već makar ne totalno male srpske države koja bi uz delove Srbije pod jurisdikcijom Beograd obuhvatila i Republiku Srpsku, sever Kosova, Kosovsko Pomoravlje i još neke delove KiM. A onda ćemo već videti kako da uredimo odnose sa srpskom zemljom Crnom Gorom na čijim prostorima trenutno egzistira istoimena antisrpska država.

Drska Kolina grabi ono što nije hrvatsko, samoopredeljeni Kurti oholo nameće ujedinjenje okupiranog srpskog Kosova i Albanije, Bugari uporno guraju svoje laži u vezi sa Vardarskom Makedonijom ali i jugoistokom Srbije, tzv. Bošnjaci izmišljaju i sebe i neke svoje zemlje, Đukanovićeva klika sprovodi identitetski genocid nad pravoslavnim narodom Crne Gore, dok naša politička elita malodušno kuka i uzda se u fantazmagorične balkanske integracije koje bi bile periferna zona EU.

Dosta sa tim! Treba nam odlučna srpska priča da bismo imali unutrašnju i spoljnu snagu da sutra budemo za stolom na kome će se crtati nove mape Balkana. A ne da mi budemo na njemu kao plen za dalju podelu. Inercija, nacionalni mazohizam, svođenje čitave politike na princip „hleba i igara“, sistemsko generisanje kapitulantskog duha, vodi nas u tom pravcu.

Dragomir Anđelković

Pečat

 

Podelite:

1 komentar

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here