Драгомир Анђелковић: Игре перцепције

Поделите:

 

О приштинским таксама, разграничењу и западном „притиску“ на Косово

Крајем прошле године Приштина је увела енормне таксе на производе који на тржиште наше сепаратистичке јужне покрајине стижу из других делова Србије. То је изазвало бројне осуде како званичника ЕУ тако и представника водећих сила те уније понаособ, али ефекат тога је нулти. Што је, наизглед, још битније, вођство косовских Албанаца, ако не у целини онда у једном значајном сегменту, остало је отпорно и на вашингтонске притиске у циљу укидања накарадних мера уведених са намером да се нанесе што озбиљнија економска штета нашој земљи како би она наставила да удовољава захтеве Приштине. И да фазно продужи да иде ка тзв. нормализацији односа са њом на начин који, макар имплицитно, подржава лажну независност Косова. Тако ствари делују али да ли нас изглед можда донекле вара?

ЕГИПАТСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Да кренем од онога што називам лажном независношћу, а битно је за даљу анализу. Не мислим при томе само на то да су противно међународном праву, на крилима окупатора као што је то нпр. у априлу 1941. учинила Хрватска, косовско-метохијски Албанци прогласили независност. Па је она стога илегална, накарадна и лажна. Она је то из још једног разлога. Они који су извршили агресију на Србију 1999, нису то урадили како би Албанцима дали још једну државу, већ како би себи обезбедили територију на којој и са којом, могу да раде шта год хоће. Воља њеног становништва је битна таман онолико колико је била и популације Уганде док је имала статус британске колоније.

Приштинско политичко вођство то добро зна. Разуме се у складу са тим и поступа. Прогласило је „независност“ онда када је за то добило зелено светло. Да га није добило не би срљало шта год да жели. А та „независност“ је, да додатно нагласим, таман онолика колика је био и Египта када му је Лондон 1922. њу номинално признао. Краљ Фуад је од тада, наводно, суверено владао, али су сви добро знали да о кључним стварима одлучују Британци. Да не би било забуне, у земљи су остале разне енглеске мисије, саветници али и респектабилне трупе. Наравно, у „савезничком“ формату. Таман посла другачије. Ко би то од локалних незадовољника устврдио, лоше би прошао.

Уз разне нијансе, Египат је упркос „независности“ остао обичан протекторат Уједињеног краљевства до 1952, када је у новонасталим хладноратовским условима раније странцима покорна војска покидала окове и извршила државни удар. Он је, нема сумње, био подржан масовним народним покретом па није без основа назвати га, као што Египћани чине, револуцијом. На главну сцену је ступио Насер, који је у наредним годинама успео своју земљу да ослободи непосредне и посредне контроле Запада. Сада да се вратим Косову. Зар можемо да будемо толико неозбиљни да помислимо да је Харадинај бар помало Насер? А Албанци стварно спремни да подрже еманципацију од западних душебрижника? Јасно је да је у оба случаја одговор – не! Актуелни премијер Косова је демобилисани старешина балканског НАТО башибозука из 90-их а Албанци су спремни да још дуго буду покорни поданици евроатлантих господара.

КОСОВСКА БАСНА

Да се полазећи од реченог вратимо на слику која се са Косова и у вези са њим, а уз помоћ западних центара моћи, емитује ка нама и остатку света. Тамошња власт је, тврди се, самостално донела спољна непопуларну али у албанском јавном мнењу поздрављену одлуку, чија мета је Србија. То је изазвало озбиљне реакције, како пријатеља тако и непријатеља сецесионистичког Косова. Упркос томе оно непоколебљиво одбија да укине или суспендује таксе. Додуше, део приштинских политичких структура сматра да би последње, са одређеним роком током кога би Србији била дата још једна шанса да се „уразуми“, требало учинити. Ту групацију, као, оличава Тачи. С друге стране су они који неће ни да чују за било какво, макар и привремено попуштање, шта год да Вашингтон и Брисел љубазно или нељубазно говорили. Звезда тог друштва је Харадинај.

Тако у тој фантазмагорији испада као да је Косово Кина или Русија, макар Иран, када се ради о одлучности да самостално води своју политику. Иде својим путем и не обазире се на инострана упозорења. Само за разлику од тих сила које се на Западу представљају као аутократске – где постоје лидери са царским ауторитетом или релативно хомогене партијске или верске олигархије – у Приштини се води демократска битка између различитих политичких струја. Отуда, Запад је – гле чуда – одрадио „поштено“ посао. Ко не верује ево му доказ.

Створио је „независну државу“ чији суверенитет уз сва неслагања поштује и уз то је тамо увео истинску „демократију“. Нема везе што није успео да то учини у Ираку и Авганистану. Пошло му је то, ето, за руком на такође, у погледу становништва, преовлађујуће муслиманском Косову. Сада, додуше, Запад није задовољан најновијим потезима тамошњег вођства. Због тога је и љут те протестује. Међутим, пошто се ради о „демократској земљи“, ту све мора да остане у рукавицама, као када се ради о несугласицама између, рецимо, Вашингтона и Осла. Радикалнији приступ је намењен онима који нису на завидном нивоу политичке културе док се у демократском кругу међусобно поступа одмерено. Трагикомично, нема шта. Али то је басна која се нама и свету сервира.

ПРОПАГАНДНА АЛХЕМИЈА

То је један аспект прљаве игре око Косова. Да су евроатлантски центри моћи нешто стварно озбиљно наредили, Албанци би то одмах реализовали. И тражили би још! Вратили би нам ако треба и Гњилане. Штавише, не би се ни усудили да повуку озбиљни потез као што је увођење такси без експлицитне дозволе. Нису се они, значи, отргли контроли – као што многи наши и страни медији трубе а грађани једним делом почињу да прихватају – већ им је додељена улога коју играју тако да њихово понашање делује непокорно (али као демократски утемељено). Једну страну одговора на питање зашто се то ради већ смо сагледали. Постоји и друга, за нас још битнија. Ради се о препарирању српског јавног мнења, а прича о таксама се ту надовезује на ону о тзв. разграничењу.

Створена је мало по мало представа да официјелни Београд али и већинска Србија једва чека поделу Косова али тамошњи Албанци се томе енергично опиру. Да ли је тако? Или тачније да ли је донедавно тако било? Испитивања опредељења грађана Србије и даље говоре да је далеко од тога да су они одушевљени идејом поделе јужне покрајине, а камоли некаквом разменом територија између Београда и Приштине. Таман посла да постоји шире расположење да се после евентуалног дефинисања нових граница или прецизније административних линија, од стране Србије призна тзв. независност Косова. Међутим, у надвлачењу конопца око поделе све то се полако релативизује.

Лансирана је прича о подели која је већ збунила многе. Испада, враћам се на то, као да је Србија за поделу Косова док је његова албанска већина жестоко против тога. Наш успех се наводно састоји у томе што све више западних фактора почиње да попушта и одустаје од пређашњег чврстог става да је било какав нови модел разграничења неприхватљив. У таквим околностима део јавности, и то сваким даном све већи, више дубински не анализира ствари, већ упркос почетним резервама у вези са циљевима свог тима, између осталог и кроз отпор друге стране, идентификује се са њим. Људи навијају за своју екипу и у јеку надметања почињу да подржавају оно зашта се он бори и када им то само по себи није по вољи. То је логика борбе. Став непријатеља – небитно је стваран или позерски како би утицао на нас – редефинише наш став.

ЛОШ И ЗАО

Разграниење са Албанцима, на начин који је крајње нетраспарентан, тако се намеће Србији као нешто зашта се ми залажемо и што је, онда се ваљда то подразумева, за нас добро. А Запад који је био против тога, сада је наводно мало боље размислио и увидео да је оно зашта се Срби „залажу“ заправо нешто позитивно како за нас тако и у ширим размерама. Отуда, све више западних чиниоца стаје уз нас и врши притисак на Албанце. Но, они се – поново смо код тога – опиру. Енергично и упорно. Све је ту, већ смо видели, у складу са истом матрицом као када се ради о таксама. Зато ћу само да се у том контексту осврнем на најновију Тачијеву изјаву да Гaзивoдe, сeвeр Mитрoвицe и Tрeпчa нeћe ни у кoм случajу бити дeo кoмпрoмисa сa Србиjoм“.

И у вези са раграничењем Харадинај је лош момак док је Тачи – наопако – добар. Али и он је – подсећа нас – жилав преговарач, који је иако спреман на уступке Београду врло тврд када се ради о одмеравању њихове димензије. Тако испада да је вољан да нам „изађе у сусрет“ у вези са поделом Косова, али не пада му на памет да нам „да“ чак и цео север покрајине који сада контролишемо. Могли бисмо, по њему, да добијемо тек један његов део. Наравно, уз признање независности остатка. Рећи ћете: безобразлук!

Да ли је стварно тако? Наравно да није! Албанци и њихови западни ментори свакако кристално јасно схватају да је север у садашњем виду – уз екстериторијалност наших кључних манастира – минимум минимума који би морао да буде и формално реинтегрисан у састав Србије како би уз огромне напоре официјелног Београда тзв. „компромис“ на који би он пристао, могао да прође код грађана наше земље. Колико год да су изложени индоктринацији и манипуалцији ипак постоје неке црвене линије. Опет, оне постоје и код косовских Албанца, ако не свестраније бар у вези са рејтингом њихових предводника. Због свог јавног мнења али и живих великодржавних претензија (које Запад ограничава али не елиминише), они зато желе да Косово заузврат добије бар део општина Бујановац и Прешево западно од стратешког коридора 10. То је њихов стварни услов за договор са нама, који Запад може да елиминише, али неће. Намера му је да Србију потпуно увуче у своју орбиту али да и Албанци остану задовољни и њему непоколебљиво верни.

ПРЕВАРАНТСКА ТРГОВИНА

Тако би се већи део Албанаца са југа централне Србије нашао у саставу Косова и што је још важније био би маркиран пут за решавање, у некој наредној фази, албанског питања у Македонији. Пошто је током прве етапе нашој и светској јавности већ наметнута подела Косова као једно једино одрживо решење, сада се ради на томе да слично испадне и са разграничењем. ОК, подела је могућа али да бисмо добили Трепчу, Газиводе и Северну Митровицу, мораћемо нешто да дамо. Уосталом, и тако се ради – то ће бити пратећи текст за српску јавност – о чисто или готово чисто Албанским местима на југу Централне Србије која бисмо уступили. Уз то у питању су сиромашни крајеви који само коштају грађане Србије. Шта губимо ако их се решимо?

Раније је у оптицај незванично пуштана прича да ако желимо да нам буде враћен део Косовског Поморавља морамо да пристанемо на корекцију граница на простору Бујановца и Прешева. Мени је и тада деловало невероватно да би Албанци и њихови НАТО протектори из стратешких разлога допустили стварање таквог клина унутар онога што они називају косовском државом. Као што ми је више него сумњиво да би пристали – а и такви балони се пуштају – да се због нашег одустајања од већег дела Косова сложе за осамостаљивањем Републике Српске. Вероватно се радило само о тактици менталног сламања Срба да пристану на размену територија, а када се то једном догоди онда се лако мењају правила и параметри игре.

Сада смо тако изнова стигли до Албанског подизања улога у вези са обимом севера Косова, како би његови важни делови били монете за плаћање наших додатних уступака на југу централне Србије. При томе, Албанци су и даље мистични. Као и када се ради о таксама, међу њиховим лидерима се примећују разлике али плански се ради тако да није потпуно јасно да ли преовлађује спремност за било какво разграничење које превазилази оквире козметичке и то двостране корекције административне линије. Поново смо код оне већ задњих месеци излизане приче: Албанци су, иако код њих постоји „демократско“ пулсирање са свим разликама које оно носи, чврсти у својим националним претензијама а Запад на њих врши озбиљан притисак како би упркос томе био постигнут неки компромис са Србијом!

ИСКРИВЉЕНА ОГЛЕДАЛА

Готово да ће још да испадне да је НАТО нама савезник и заштитник, а не Албанцима. И ту смо, скоро на самом крају, дошли до кључног дела овог текста. У његовом средишту је давно створена пропагандна, готово митска представа о спасоносној „америчкој коњици“. Ми смо мало, мало доведени до тога да поверујемо да скоро опсесивно желимо поделу Косова. Ако до ње, уз колико-толико прихватљиве границе (макар и уз додатне уступке на југу централне Србије), некако успемо да дођемо – гле парадокса – испашће готово као да смо победили у некој новој Косовској бици. Остаће нам 10 посто територије Косова и Метохије и неколико манастира – па да славимо.

Напетост траје, уз повремена попуштања и нове кулминације кризе, из епизоде у епизоду јефтине (гео)политичке серије чији смо део. Упади приштинских специјалаца на север, хапшења, таксе. Са наше стране успешна лобирања за повлачење признања Косова, спречавање уласка Приштине у Интерпол, упечатљива обраћања наших лидера међународним форумима. Велике силе у свему томе на разне начине учествују. При томе Запад је и даље уз Албанце али није више против нас као што је некада био. А у свом том кошмару – напаћени какви јесмо а жељни бољег живота – ми добро знамо да нам је стабилност потребна како бисмо покушали да се искобељамо из беде и нестабилности у којима већ деценијама живимо.

ГЕОПОЛИТИЧКА АМНЕСТИЈА

Напетост ће ипак трајати док се још мало не измучимо. Онда ће се, уверен сам да је тако планирано, на сцени појавити поменута фамозна „америчка коњица“. Сада се то наговештава али ми смо још скептични да она нешто добро може да учини и за нас. А када потпуно поверујемо да је „добро“ оно што буде радила (макар било и супротно), САД ће се озбиљно умешати у целу ствар и „приволеће“ Албанце на „компромис“. Он би – да то не сметнемо с ума – да је дошао на почетку процеса нама деловао неприхватљиво, али ће после вишегодишње обраде многима изгледати позитивно. Зато читава ствар око косовских преговора толико траје. И то није све! На крају игре Срби треба да постану захвални Америци или бар, поново се ради о вишеслојној игри, за почетак мање кивни на њу и НАТО.

Њихови лидери ће се – како бисмо учврстили пријатељство – на белом коњу тријумфално појавити код нас, а ми ћемо их дочекати раздрагано. Можда ћемо и даље имати горак укус у устима али као што се хомогенизујемо око поделе Косова док се надигравамо са Албанцима, тако ћемо се приближавати Вашингтону док се будемо радовали због постизања „компромиса“ уз њену помоћ. Тако је од стране евроатлантских стратега замишљено да почне нова страница историје на којој је, ако не на почетку, негде на средини или крају, вероватно записан и датум нашег увлачења у НАТО.

ОКУПАЦИОНА БУДУЋНОСТ

Зато толико траје – још једном да то истакнем – натезање конопца око „косовског компромиса. Могло би све да иде и много брже. Већ смо ми довољно збуњени и идејно препарирани да прихватимо „компромис“ и ако он то није. Али када бисмо лакше дошли до неког косовског „расплета“, не бисмо почели другачије, знатно боље, да гледамо на САД. А циљ је да се са што већим делом наше јавности баш то догоди. Далеко је од тога да је у игри само дефинисање граница Косова и његово увођење у ОУН како би онда могло да ступи у НАТО. То је битно али и Србија треба да се нађе на атлантском послужавнику!

Пре него што кажете да је то немогуће, сетите се да је у политици као и генерално у животу, перцепција често изнад реалности! То добро знају ловци на људске душе. Они делују дугорочно, промишљено и прљаво, а поготово су међу њима вешти англосаксонски идејни дилери, који стоје иза поигравања нашом перцепцијом са тежиштем на Косову али са ширим дометом истог. Тога се сетите када слушате приче о разграничењу, увођењу и укидању такси али и томе да нашем региону прете нови ратови које, како тврде неке западне службе баш ових дана, намеравају да изазову Руси.

НАТО УЈЕДИЊЕЊЕ?

У питању је увод у следећу фазу игре у којој – како ће нас уверавати – ради мира и просперитета српске деце треба да нам буде трасиран наш пут у НАТО. То долази на ред пошто преко косовске заврзламе ублажимо негативан став према западним центрима моћи. Нема везе шта су нам све зло урадили у прошлости и каква је на нашим просторима била улога Русије (а она нити је изазивала нити сада изазива ратове на Балкану, а тим пре ишта лоше чини Србима). Усиљено ће нам поручивати: важна је будућност. Када схватимо каква је она заправо, биће касно! Ипак, можда грешим, можда сам острашћен и због тога геополитички аутистичан.

Не видим да је нама, ако се поправимо и њему приклонимо – како нам неки „зналци“ сада дошаптавају – Запад наменио решавање српског питања тако што би се Србија (са делом Косова), Српска и Црна Гора ујединиле под НАТО кишобраном. Да ли можете да поверујете да је тако – да они који су комадали српски простор сада разматрају његово државно повезивање – а не да вишеструко осакаћени и надаље подељени треба да будемо евроатлантско топовско месо? Читаоци „Печат“-а сигурно неће такве глупости прихватити. Али плашим се многи намучени Срби, на неком следећем нивоу пропагандног ријалитија – хоће!

Драгомир Анђелковић, Печат

Поделите:

5 Коментари

  1. skrivaju vojsku, kao sto su “administrativni prelazi” skrivali granice i kao sto podela nije podela KiM nego Srbije, odnosno razmena svojih za svoje teritorije.Ako pristanemo na to, ne vidim sto bi nam ulazak u NATO bio problem.To je kao da nekome das kucu, kola, zenu, a onda kazes da neces da igras basket sa njim, iz principa!

    • pa nije basket i NATO jedno te isto…..
      basket je glupava dečija zajebancija,jaslice za bebe gde pre podne cuclaš cuclu a popodne piškiš u gaće od mleka kojeg se prejedeš a NATO skup najveći vojni korporacija i glavati generala od II svetskog rata koji pre podne na Mesecu prave baze za exploataciju Heliuma 3 a popodne šalju Flux letelice na Mars i kopaju pozemna skloništa kilometar u dubinu da sutra u slučaju nuklearnog rata na planeti zemlji imaju gde da presele svoju elitu pod stakleno zvono Marsa i tu nastave dalja osvajanja okolnog svemira…..
      nisu isto stotine hiljada dolara koje se okreću u basketi i interplanetarni projekti koji cirkulišu kvadrilione i kvadrilione dolara????????????

  2. zar mislite da je prva letelica koja čeprka po Marsu rover Oportunity?????????
    haahahahahahahahahaha pa NATOvske guzonje su tamo poslale svoje istraživačke robote pre nego su astronauti Colins,Armstrong i Oldrin zakoračili 1969. na Mesec u misiji Apollo???????
    pitajte ih ko je celo vreme pratio raketu Apollo do Meseca tokom celog putovanja i iz daljine posmatrao kako se nespretno gegaju kao patke po površini…..
    vojska je uvek bila po 40 godina pre civilne NASA u svakom projektu koji se tiče bilo kojeg tehničko tehnološkog napretka .

  3. ДЕМО(Н)КРАТИЗМИ

    Наша планета Земља свакодневно се окреће стално са истока на запад неуморно и беспрекорно. За ралику од ње, наша власт се окреће од случаја до случаја и од једне до друге потребе и намене, а мисли да се све окреће око ње. Можда , а зависи и од инф узије свога народа и још:

    ♣ Код нас влада парламентарна демократија. Најважније одлуке за нашу земљу се доносе у Бриселу.
    ♣ Парламент за некога је пијаца, а за другог државна јасла. Зависи о каквој се стоки ради!
    ♣ Влада формира армију. Припрема армију-незапошљених.
    ♣ Разлика између бабе из „Снежана и седам патуљака“ и Владе је што баба Снежану је тровала јабуком, а Влада нас трује својим успесима.
    ♣ Србија је била независна до Слободана Милошевића, а потом постаје вазал Америке и ЕУ. Сада већина из Србије се стиди „својих“ нечасних властодражаца, а Србија тоне у слугеранство.
    ♣ Демократска странка би требало да буде на власти најмање док Драгољуб Мићуновић не оде у „пензију“, ако може и дуже!
    ♣ Код нас дође неко време, „клан се кланом избија“.
    ♣ Пети октобар 2000. године се не враћа, Још траје.
    ♣ Ако нам је следећа власт Богом дана, нека нам је, у наредном периоду, Бог у помоћи.
    ♣ Уколико је политика курва, како народ каже, онда држава може бити јавна кућа.
    ♣ Ако већ привреду нећете погурати напред, немојте је гурати ни у страну.
    ♣ Ако они који обилазе контејнере направе удружење биће респектабилна снага у свим преговорима од центре за социјалну заштиту и синдиката.
    ♣ Прво су нам увели демократију, као колективну несрећу, а затим су дошли до изражаја нечије личне способности.
    ♣ Економски проблеми Србије су преувеличани. Стално су под лупом ММФ-а.
    ♣ Више не важи оно…сјаши Мурта да узјаше Курта. Сада може Курта и преко Мурте.
    ♣ Наша влада није способна чак ни да падне.

  4. a što bi padala jado kad joj lepo gore na drvetu života…..
    ima banana,razvigor ćarlija plave čuperke dok čist vazduh veselo leluja budžetski suficit…..
    ko bi da salazi sa takve rajske krasote???????
    jok more, lepo je Rastivoju da klima na Hrastivoju.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here