Драгомир Анђелковић: Ирска и Косово – поуке политичке (не)толеранције

Поделите:

 

Енглези су од 12 до 17 века освајали Ирску, да би 1801. она изгубила и трагове самосталности. Постала је интегрални део Уједињеног краљевства којим је доминирала Енглеска. Са доласком ере национализма, католички Ирци су кренули у борбу за обнову државности. То је довело до рата који је у великој мери допринео успостављању Ирске Слободне Државе 1922. Ипак, за самосталност се Ирци нису изборили само оружјем, већ и спремношћу на болне компромисе. Да би је стекли морали су да прихвате да она буде ограничена тиме што је Ирска у својству доминиона остала у оквирима Британског комонвелта. Други болни уступак огледао се у томе да је Даблин пристао да северни део Ирске, са протестантском већином, остане под влашћу Лондона. Прво, тј. останак под енглеском круном, дефинитвно је одбачено у повољнијим околностима 1949, када је проглашена Република Ирска. Али подела острва на два дела није превазиђена до данас.

Већи део ирског вођства проценио је да је једини пут за обнову државности описани компромис. Међутим, нису сви ирски лидери делили такав став. То је представљало основ за жестоку међуирску борбу, која је после лавине тешких речи прерасла у грађански рат. Он је вођен 1922-23. и током њега је погинуло око 3 хиљаде људи док је више десетина Ираца рањено, мучено и хапшено. Победиле су присталице англо-ирског споразума. Но, тешке ране Ирци су деценијама лечили. Тога ми Срби треба да се сетимо сада када, како неки тврде, улазимо у завршницу решавања косовског проблема. Уз све разлике између наших случајева, у неким стварима нас и Ирце притискају сличне дилеме.

Део грађана и владајуће структуре сматрају да је једино решење подела КиМ. Србија би се одрекла већег дела територије јужне покрајине и пристала да он уђе у УН, заузврат би јој био враћен њен северни део. Неки су ради тога спремни да Албанцима уступе чак и део централне Србије (делове општина Бујановац и Прешево западно од аутопута који би нама остао). Нема сумње значајан део народа и национално опредељена опозиција, као и део политичких снага које су са њима у савезу а процењују да је отпор подели добар основ за деловање против власти, противе се разграничењу са Албанцима. С друге стране део анационално опредељених политичара и НВО опире се подели из другог разлога. Не зато што је Косово за њих неотуђива српска земља, већ јер мисле да би подела имала опасан домино ефекат. Већи део припадника тог корпуса сматрају да Србија треба да прихвати улазак Приштине у УН.

Мени су далеки такви ставови, али сам ипак свестан да ни њихове заговорнике немамо право да оптужујемо за издају. Ако је већ створена атмосфера неспутаног унутрашњег дијалога у коме свако може да понуди своја решења за Косово, онда је бесмислено икога осуђивати. У крајњој линији и подела Косова коју нуде они који су на власти а заклели су се на актуелном уставу, није у складу са њим. Друга страна медаље је што ни он није свето писмо, и на начин који је предвиђен може да се мења. Зато мислим да о косовском „компромису“ задњу реч могу да дају само грађани на (фер) референдуму, а на свима који делују на јавној сцени а мисле да треба да се огласе, сада је да понуде своја решења.

Лично се залажем, слично као и Додик, за поделу Косова уз услов да она буде повезана са правом Српске на самоопредељење. Ваљда нам је намера да решавамо српско а не примарно албанско национално питање. Али сада нећу шире о томе. Важно је да сви имамо право да слободно износимо своје ставове и да се међусобно због тога не „каменујемо“. Сетимо се до чега је то довело Ирце. Додуше, нисмо ми више налик нашим прецима са почетка 20. века, нити тадашњим Ирцима. Много тога се променило, али могућност да улетимо у замку међусобних сукоба и даље постоји. Не мислим сада на грађански рат, али мислим на злу крви и негативну енергију која може да се поводом тзв. решавања косовском питања додатно надвије над и овако злокобно подељеном Србијом. То би могло, ма колико садашња власт мислила да је у стању све да „испегла“, да нас јако оптерећује у наредним деценијама те нас спутава да постигнемо било какав већи напредак.

Зато императив мора да нам буде смиривање страсти. Поново је, нажалост, почела серија опскурних оптужби на рачун политичких противника који се називају издајницима. То је недопустиво са било које стране. Ако смо већ решили да пустимо да процвета хиљаду цветова у вези са могућим косовским решењем, онда не стоји да су издајници они који се залажу за поделу Косова или неку другу опцију другачију од садашњег номиналног стања. Тим пре је смешно када се чују оптужбе да су издајници или страни агенти они који се противе подели Косова и Метохије, односно инсистирају на садашњим уставним решењима. Можемо се спорити око тога шта је реално а шта није, шта је прагматично а шта не, али је недопустиво да се стигамтизујемо. На сувише смо клизавом терену да би се играле малициозне игре из домена црне пропаганде.

Драгомир Анђелковић, Политика

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here