Драгомир Анђелковић: Ода смрти или химна животу?

Поделите:

 

Другосрбијански јахачи апокалипсе против последње шансе за опстанак српског народа

Сви смо свесни трагичне демографске ситуације у којој се наша нација налази. Стигли смо до тога да нас годишње умре 35 хиљада више него што се роди, а још 15 хиљада грађана Србије се одсели у иностранство. Међутим, по правилу, нисмо истински свесни дугорочних последица свега тога. Прибојавамо их се уз наду да ћемо их избећи као да постоји чаробни штапић који може да нам помогне. Јер, држава је коначно одлучила да се са највећим проблемом ове земље, белом кугом, систематски суочи. У протеклим деценијама било је много апела од дела забринуте јавности да се крене тим путем и оправданог беса што се оклева. Актуелна власт је у складу са тим још 2012. обећала да ће јој, чим консолидује буџет, борба за демографску обнову постати најважнији задатак. Сада су за то створени услови и, надам се, без обзира на сва тренутна лутања у вези са дефинисањем одговарајућег пакета подстицајних мера, национални напори ће уистину бити усмерени у том правцу. Али какве резултате је реално очекивати и под којим условима?

СТАТИСТИКА СУНОВРАТА

Прошле године у Србији је рођено 64,5 хиљада беба а умрла је приближно 101 хиљада особа. Просечна старост породиља је 29 година, односно на сваку жену у фертилном периоду (од 15 до 49 година) долази 1,43 деце. Већ дуго нам је стопа плодности ниска и из године у годину се смањује. Да ствари буду горе, топи се и плодни контингент женске популације. Ту тренутно спада и 1969. генерација када је било рођено 52 хиљаде жена али и 2002. годиште када је на свет дошло 37 хиљада беба женског пола. Већ деценијама нам је сваке године фертилни контингент за неколико хиљада мањи и чак ако одмах предузмемо све што реално можемо, тако ће бити још неколико деценија.

Да ради пластичности ствари крајње упростим. Просечна породиља сада припада генерацији 1989. Тада је било рођено 45 хиљада жена. Ако цео наш наталитет за ову годину припишемо том годишту (замислимо да ће све жене рођене наведене године добити бебу 2018. а многе од њих и близанце у наредних годину дана али ће са тим завршити са рађањем), са садашњом стопом фертилитета то би значило да би Србија за годину дана била богатија за 64,35 хиљада беба (тако ће отприлике и бити у реалности када рађају разна годишта). За двадесет година тежиште рађана биће на женама рођеним 2009. Ради се о 34 хиљаде њих. Са актуелном стопом а у складу са нашим упрошћеним моделом то значи да би се – ужасно ми је то и да напишем – родило свега 48,62 хиљада беба!

Фертилни контингент, да поновим, не можемо брзо да повећамо већ ће се он смањивати у наредном периоду али зато је реално очекивати позитивне помаке када се ради о стопи рађања. Озбиљне државне мере ту ће бити свакако плодоносне. Али не треба очекивати „бум“, поготово не преко ноћи. Код нас се често помиње пример Русије у вези са успешним вођењем политике демографске обнове. Да ствари сагледамо без илузија, пре се ту ради о смањивању дугорочних губитака него о препороду. Доминантан систем вредности је такав да материјалним подстицајима и пропагандном акцијом, а све то је дуже од десет година у току у Руској Федерацији, није могуће постићи чуда. Русија је тек стигла до тога да је њена стопа плодности 1,78. То није богзна шта.

Плашим се да Србија нема финансијске капацитете као Русија за подстицање наталитета, али да којим случајем (по руском моделу а спрам наше популације) за разне мере (од проширивање доступне мреже вртића до увећаних породиљских додатака и стимулисања станоградње за породице за више деце) обезбедимо око 500 милиона евра годишње, 2038. године – у контексту нашег упрошћеног примера – родило би се 60,52 хиљаде беба (34000x1,78). Значи 4 хиљаде мање и од данашњег малог броја беба. Што значи да ћемо још дуго не само изумирати, већ ће се то и у неком од бољих сценарија дешавати неко време још у већем броју од садашњег. Стижу полако на црни ред, да не то не занемаримо, послератне тзв. бејби бум генерације док су на белој листи за рађање све малобројније генерације из деведесетих година прошлог века. Примера ради 1950. године у Србији се родило 163 хиљаде беба а педесет година касније (2000) 74 хиљаде дечака и девојчица. Шта више рећи? Лако је израчунати шта нас чека.

МАТЕРИЈАЛИСТИЧКЕ ЗАБЛУДЕ

Како год ствари окренемо, ситуација је страшна. Ипак, није исто да ли ће нас 2100 године на територији Србије без КиМ бити 5 или 3 милиона (искључујем сада још црње али могуће прогнозе које подразумевају да Србија постане усељеничка земља за афро-азијске муслиманске досељенике па да нас буде знатно више али да Срби и хришћани постану мањина). Но, није небитно да ли ће нам почетком следећег века просечна старост бити већа од садашње (43 године) или ћемо се, пошто ипак изгурамо демографску транзицију са оним што она подразумева у негативном смислу (изумирање генерација које су биле релативно бројне) а надам се не изостане оно позитивно – постепена каква-таква консолидација фертилног контингента ако се најављене подстицајне мере имплементирају и са њима се истраје, обнова економије и самим тиме умањивање нивоа емиграције – биолошки стабилизовати.

Да би се то догодило постепено морамо бар да досегнемо просечну стопу плодности од 2,1 што је нужно да се не би смањивало становништво. Ако то изостане а постигнемо „сјајне“ резултате у поређењу са нашим европским и хришћанским окружењем, нећемо нестати за наредних сто већ за 200 година. Није нека утеха. Уместо да нас годишње умире више од 100 хиљада него што се роди (што ће се и ако постигнемо брилијантне демографске резултате десити када масовно буде нпр. умирало поменуто 1950. годиште), већ само 10-20 хиљада, нема нам дугорочно спаса. Услов за то је да имамо макар за трећину деце више по жени него данас.

Све у свему, шта год да урадимо у наредним деценијама ћемо свакако изумирати али од онога шта буквално од данас уистину учинимо (а не само кажемо и обећамо) зависи да ли ћемо до друге половине 21. века доћи у ситуацију да имамо потенцијал за опстанак. Да би тако било важно је разумети да се уз неизбежну материјалну страну политике демографске консолидације акценат мора ставити на борбу за вредносне промене у смислу који погодује рађању. Не баш у свему али у много чему греши премијерка и уједно шеф нашег Сaвeтa зa пoпулaциoну пoлитику, Aнa Брнaбић, када тврди „дa слoгaни нe мoгу дa пoдстaкну пoвeћaњe нaтaлитeтa и дa je вaжнo нa кojи нaчин држaвa у прaкси пoмaжe трудницaмa и мajкaмa“.

Важно је да држава материјално помаже, али то је недовољно. У веома богатим земљама ситуација са наталитетом је слична као у Србији. Што се слогана тиче, наравно да се због њих самих по себи нико не рађа, али они морају да буду део целовите кампање у прилог система вредности који томе погодује. А баш због тога што то и јесу, а не зато што су овакви или онакви, они су мета негативне кампање. Слогани су прве ласте нематеријалних пронаталитетских мера и зато су сатанизовани. Но, најновијом кампањом анти-Србије бавићемо се на крају овог текста, а сада да се емпиријски осврнемо на изразиту ограниченост политике материјалне стимулације наталитета (да не буде забуне, она је неизбежан део борбе против „беле куге“ али не и једини). Ради тога ћемо се осврнути на немачко, руско и француско искуство.

ЕВРОПСКО ИСКУСТВО

Немачка има нешто мање од 85 милиона становника а у њој се годишње роди око 750 хиљада беба. И то од када је влада те земље повела озбиљну политику материјалног подстицања рађања. Пре тога се годишње рађало свега 650 хиљада беба (стопа плодности је била 1,4 а сада је достигла 1,55). Нема сумње да су резултати значајни, али су и даље мали. Становништво Немачке би се и са њима значајно топило без доласка имиграната. Да ствари буду и горе етнички Немци су показали много мању осетљивост на материјалне стимулансе од грађана афро-азијског порекла па последњи, што вероватно није био циљ Белина (мада ко зна, необилберални фанатизам нема краја), доминантно доприносе повећаном рађању. Ту су материјални стимуланси, сликовито речено, вода која залива рађању наклоњено вредносно дрво. Њега код Немаца нема и нико се не труди да га посади, а и уз то су по правилу имућнији па им дечији додаци мање значе.

Руско искуство нам такође показује да када се ради о хришћанском становништву, материјални стимуланси мало значе за солидно ситуиране грађане. Русија није богата као Немачка, па је уз помоћ новца дошло до солидног повећања наталитета у сиромашнијим руским провинцијама, чак и међу тамошњом образованијом урбаном популацијом за коју обично кажемо да је највише изложена декаденцији нашег доба. Опет, и слабије образовани али материјално солидно ситуирани слојеви у Москви или Санкт Петерсбургу нису променили однос према рађању. Готово за неприметну нијансу код њих је већа стопа рађања него пре петнаест година! Ипак, Русија је успела неко време да има већи наталитет од морталитета (многи парови су подстакнути да имају друго дете или раније добију прво), али сада поново улази у фазу када ће превагнути смртност. Почетни замах је искоришћен а „бејби бум“ генерације почињу да долазе на кобни ред, док је као што је већ споменуто стопа фертилитета стала на 1,78 (код етничких Руса и мање) па наталитет више не расте. Моска је свесна консеквенци тога па спрема нови материјални али овај пут у већој мери и духовни офанзивни искорак у циљу подстицања рађања.

Из свега реченог можемо да изведемо закључак да без свестране пронаталитетске кампање – она се у Русији води али за сада још „политички“ и повшршно док се нови приступ очекује од 2019 – у средњеразвијеним и развијеним земљама, доминантно материјална акција има врло ограничене домете. И то пропорцијално националном богатству! Срећа у несрећи српске беде је да речено указује да када се ради о великом делу нашег грађанства, материјални стимуланси неко време могу да буду изразито плодотворни. То је довољно да се покренемо са мртве тачке, али не и да довољно далеко стигнемо. За то морамо да се угледамо на Француску.

Поменута романска земља има готово 20 милиона становника мање од Немачке а у њој се рађа око 800 хиљада беба годишње тј. и више него код бројнијег западног суседа. Стопа плдоности је на нивоу читаве дражве 2,01 а код етничких Францускиња тек неприметно мање тј. 2,00. Од када је Париз покренуо актуелни талас политике подстицања наталитета, та стопа је скочила са 1,7, и самим тиме је дошло до значајног повећања броја рођених беба на годишњем нивоу. И то тако да се рађа све више етничких Француза код којих је скок углавном остварен (ваневропски имигранти су већ имали високу стопу рађања)! Док Немачка изнутра губи свој национални карактер и на то се надовезује имиграциони удар, Француска – која је у старту била у лошијој позицији па многи код нас неретко и данас мисле да је и даље тако – готово да одржава интерни верски и национални баланс (Французи у провинцији често имају више деце од муслиманских миграната у великим градовима). Проблем јој је и даље значајно досељавање Арапа и других муслимана, али то је друга тема за коју сада немао простора.

ВРЕДНОСНА БОРБА

Битно је рећи да је Француска постигла резултате о којима причамо наметањем климе која погодује рађању кроз све могуће друштвене поре, од увођења стандарда за рекламе (банке нпр. приказују породице са троје деце које траже стамбени кредит а не као код нас са јединцем) и цртане филмове (где се истиче позитивна страна тога да се имају браћа и сестре), преко адекватних школских програма, до све активније улоге пронаталитетског НВО сектора (који помаже држава) па и цркве на начин који је могућ у изразито секуларној Француској. Иако и даље доминира тзв. либерална глазура, на промишљен и модеран начин се кроз све структуре француског друштва ради у прилог подстицања рађања.

Тим путем ако не и још озбиљнијом магистралом (са више традиције, националног полета, цркве), мора да крене и Србија ако жели дугорочно нешто да уради. Држава може да поштује све оно што се данас сматра неотуђивим људским правима, али и да нађе модел да енергично ради у прилог биолошког опстанка нације. Ко не жели децу, било зато што сматра да му ремете комфор или је хомосексуалне оријентације, његова ствар. Нико му његов животни простор неће сужавати, али то не значи да држава треба да се одрекне права да делује у прилог подстицања наталитета оних који начелно нису против рађања, да би били задовољени хирови оних који, како би се то рекло у неким претходним епохама, у том погледу имају ненормалне ставове. Било на ма који начин артикулисано вредносно, било импулсивно, зато што до подне мрзе себе а од подне цео свет (а баш таквих има доста у редовима тзв. друге Србије и њене циљне групе), па су им деца симбол онога што ниподаштавају.

То што су споменути гласни и бесни, агресивни и испразно умишљени, њихово је право, али не треба да буде превелики друштвени проблем. Ипак их је сувише мало („њих“ а не проблема) да би представљали превелику препреку осим ако се из неког разлога систем и друштво не паралишу па подлегну њиховој испразној халабуци. А колика је она већ видимо сада када смо се примакли обелодањивању пронаталитетских мера а неколико, и то не више од предлога, слогана који би били део кампање, стидљиво је представљено јавности.

Одмах је поводом њих из редова анти-Србије покуљала бујица мржње према власти, држави, традицији. Србија се представља као најгора земља на свету, са прљавим друштвом, влашћу, медицинским системом, црквом. Одмах да кажем, са многим од реченог понаособ се донекле слажем, али не и са контекстом који одражавају речи: „Зар у земљи беде и мрака да неко од нас тражи да рађамо децу?“. Прво, уз све мане које наш систем и друштво имају, далеко је од тога да смо у том погледу једини па и најгори, па да не заслужујемо ни право на опстанак. Друго, против друштвених зала се треба борити упоредо, а то подразумева и акцију против опресивности декаденције која води „белој куги“ (свако има право за свој рачун да буде декадентан али не и да исто, што није ништа мање штетно за друштво од корупције и криминала, намеће другима). Они који са гађењем пишу и говоре против систематских друштвених напора у циљу подстицања наталитета неретко су сами друштвени баласт ништа мањи од носиоца лошег система и разних девијација које оптужују за то што је Србија таква каква је.

НАЦИОНАЛНА МОБИЛИЗАЦИЈА

Света тога треба да се сетимо док нам разни аутошовинисти и квазилиберални деструктивци поводом државне пронаталитетске политике поручују „припородило ми се од најављених мера“ или „девојка је затруднела док је читала слогане за повећање наталитета“. То није духовито и ако иза свега увек не стоји зла намера (мада мислим да стоји), јер се ради о певању оде смрти којом се призива нестанак нације. На гробовима се не прави кабаре. Иако у демократској држави и то могу да раде они који тако нешто желе, потребно је да се суоче са националним презиром а не подилажењем па и разумевањем медија, државних и других институција.

Запањујуће је што се део наше власти обазире на такве и сличне глупости па се чак и правда онима који их пласирају. Уместо тога држава је дужна да што пре заврши пакет свестраних мера у циљу подстицања наталитета и енергично крене са његовом реализацијом. Мере ће у ходу бити брушене, пакет допуњаван, али нема времена за губљење и умиљавање онима којима опстанак Србије и Срба није битан. Против њих, не да не би имали право да за свој рачун хистеришу, већ како не би могли својом бескруполозношћу да угрозе већину, потребна је друштвена мобилизација. Тачније не против њих већ у прилог онога што желе да онемогуће, а то је биолошки и духовни опстанак нашег народа. Ако смо до сада из неког разлога системски могли или морали да се правимо да не постоји канцерогени утицај анти-Србије, сада се он коначно мора сузбијати због опстанка нације. И то не само идентитетског већ и биолошког. Иначе све друге мере ће бити девалвиране.

Власт мора да покаже велику одлучност и непоколебљивост. Коначно почиње за нашу нацију најважнија битка од које зависи да ли ће нас за нешто више од стотинак година, без претеривања, уопште бити (сетите се негативних промена фертилног контингента и старења нације када после неке границе нема више спаса). Охрабрујуће у том погледу звучи неколико најновијих обраћања нацији од стране председника Вучића (нпр. у Орашцу), али суморан утисак остављају софистицирана поткопавања очекиване државне наталитетске кампање од стране неких фактора у влади (да поменем Зорану Михајловић). И даље чак и унутар система имамо испољавање свега и свачега. Међутим, око наталитетске офанзиве не сме да буде таквих играрија.

Ко неће да учествује у бици против „беле куге“ а део је власти, нек ћути и склања се или мора хитно да буде уклоњен са функције. Ако се не изврши хомогенизација државног врха око питања пронаталитетске политике и она императивно у целовитом виду не наметне друштву, неће бити крива анти-Србија која нам жели идентитетски и биолошки нестанак већ они који држе кључеве власти. Када крећемо у рат за живот, нема места половичним мерама, компромисима између живота и смрти, политичком маркетингу и другим празним причама.

Драгомир Анђелковић, Печат

Поделите:

2 Коментари

  1. Тај очекивани “беби бум” није могућ док су ти Јаловице на власти.
    Ваљда ће ти лезбејка премијерка родити.
    Министарка дејановић јавно пропагира благодети абортуса.
    Министарка михајловика гледа по којој цени може да прода отету децу.
    Господине Анђелковићу дозовите се памети.

  2. Autor nije samo poprednji srpski realpatriotski geopolitički, već po potrebi i svake druge vrste, analitičar, pa tako i demografski.
    Od kada je gavran pocrnio nije bilo na ovom, a možda i na onom svijetu tako umne glave, praktično jedini svetski univerzalni znalac, pred kojim bi čak Aristotel, da je živ morao skinuti skinuti kapu uz duboki naklon.
    Ne treba se stoga čuditi što je srpski Mesija KaliNero i samoproglašeni vojskovodja Hanibal ovoga izabrao za svoga savetnika i trbuhozborca, koji objašnjava srpskim dvonožnim papkarima njegove velike misli i ideje.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here