Драгомир Анђелковић: Разне геноцидне лажи од сребреничке до черкеске у служби евроатланске политике

Поделите:

Измишљање прогона

Черкеско-балканске пропагандне паралеле

Отоманске окупационе власти вековима су агресивно мењале верску и етничку структуру освојених балканских земаља. Прогони и пресељавања хришћанског становништва, „коруптивна“ па и насилна исламизација, насељавање лојалног муслиманског живља (нпр. Албанаца на Косову и Метохији) – произвело је драстично другачији распоред народа на Балкану по окончању турске владавине у поређењу са оним што је постојало пре.

ИСЕЉАВАЊЕ А НЕ ПРОГОН

Без обзира на све то, упркос неспорној чињеници да су Османлије и локални експоненти њихове власти (данас бисмо рекли квислинзи) изазвали тектонске поремећаје у национално-верској сфери на покореним просторима (а у томе је било и елемената геноцидне политике) Сарајево, Приштина, Тирана – упорно пласирају лажи о столетном страдању балканских муслимана. У том мору небулоза помињу се и некакви бројни геноциди над Бошњацима (српским муслиманима), Албанцима, Турцима, грчким и бугарским муслиманима – које су, наводно, спровели хришћански Балканци.

Тако се објашњава, како се тврди, нестанак бројних муслимана са балканских простора. Међутим, већ и летимично поређење статистичких података показује да се ради о потпуним лажима. Данас муслимана има више него икада на Балкану, како у апсолутним бројевима тако и када је упитању њихов удео. У БиХ их има око 50%, на Косову и Метохији готово 90%, већинско су становништво западног дела Северне Македоније, значајно су присутни у Рашкој облати и неким деловима Бугарске. О турском делу Тракије да не говоримо.

Стоји, додуше, да су муслимани напуштали многе крајеве које су сукцесивно ослобађале балканске хришћанске државе и да је у ту повремено и местимично било и насиља над њима. Но, још више од тога је присутно нешто друго: неспремност муслиманског становништва да живи под влашћу хришћанских држава и тиме изазвано исељавање. Примера ради и са подручја Медвеђе где данас Албанци живе, они би се добровољно иселили после ослободилачког рата Србије (1877-78) у савезништву са Русијом, када је тај крај ослобођен, да није било личног односа српског кнеза Милана Обреновића и једног од лидера локалних албанских муслимана.

Они су, по правилу, својом вољом напуштали крајеве који су ушли у састав Србије. Београд се трудио да их задржи како пред западним јавним мнењем не би деловало да Србија протерује муслиманског становништво. Углавном је у томе био неуспешан услед острашћене одбојности муслиманске популације. У Медвеђи се догодио изузетак. Ту је захваљујући личном ангажовању српског владара и веза које је имао, акција београдских власти дала резултат. Не да је ту више хиљада Албанаца остало, већ се и вратио део одсељених.

ОД БАЛКАНА ДО РУСИЈЕ

То данас не смета албанским и бошњачким пропагандистима да износе безочне лажи о прогонима и страдању муслимана. Делују систематски и нападно. Али оно што је занимљиво је то да су у томе врло некреативни. Видећемо да то није случајно. Ако се анализирају сличне приче повезане са Русијом (Северни Кавказ), Кином (Синђјанг), Грчком (Епир, Крит) – увиђа се фрапантна сличност. Јасно је да је неко припремио пропагандни образац па се онда у ту шему убацују конкретни случајеви. Штавише, и след пропагандних удара на поменуте државе је исти. Просудите и сами сагледавши руски пример и упоредивши га са нашим искуством.

Ради се о измишљотини о „черкеском геноциду“. Ta прoпaгaндa причa, да се подсетимо, пуштена је из боце у доба слома Совјетског Савеза, али велики међународни одјек почела је да добија тек пре десетак година пре свега преко и поводом Грузије. Њен парламент је 2010. године усвојио резолуцију о признању наводног геноцида над Черкезима, који је, како се тврди, извршила царска Русија у последњој етапи кавкаских ратова (који су трајали од 1760. до 1864. године), током којих је ставила под контролу простор Северног Кавказа.

То је билa кулминaциja грузијског (и америчког) оптуживања Русије за прогон и погром Черкеза, а чији важан део је представљао низ конференција и других манифестација на ту тему, одржаних у Грузији после 2008. године. Било је тога и крајем 20. столећа и на самом почетку актуелног века, али много мање интензивно. Од краја прве деценије нашег миленијума, односно после говора Владимира Путина у Минхену (2007) и одбацивања од стране Русије међународног поретка који је подразумевао нелегитимну и агресивну америчку доминацију – против Москве је почело много јаче да се користи свако могуће пропагандно оружје. Многа од њих су већ раније припремана и помало испробавана како би пуним капацитетом била стављена у погон када дође тренутак за велики обрачун са Русијом. Део свега тога је наравно и „черкеско питање“.

РУСКИ ПРОТИВУДАР

Aкценат је ту стављан на хушкање северно-кавкаске дијаспоре у Турској и другим земљама да поведe кампању наметања „геноцидне кривице“ Руској Федерацији. Грузија и њени западни покровитељи, пошто је отпочела велика черкеска офанзива против Москве, желели су да постигну двоструки ефекат. Прво да унесу семе раздора између Москве и народа Северног Кавказа, односно да злоупотребом историје испровоцирају нoвe тензије у тoм рускoм рeгиoну. Друго да у очима светске јавности Русију представе као геноцидну државу.

То је поготово било битно у време одржавања зимске олимпијаде у Сочију. Очи међународне јавности биле су упрте у Русију и тада је, како су западни пропагандни стратези проценили, настао прави тренутак за блаћење те земље. „Черкеско питање“ је тада максимално активирано јер, наводно, Русија је Олимпијаду организовала на земљи која је посута скелетима уништеног аутохтоног становништва (о томе нико није говорио када су се одвијале oлимпијаде у америчким државама Калифорнији или Њујорку, где је некада ствaрнo спроведен геноцид над Индиjaнцимa).

Суoчeнa сa тaквим лaжимa и мoгућoм штeтoм кoja из њих прoизлaзи, Moсквa je пoчeлa дa дeлуje брзо и eнeргичнo. Схвaтилa je oпaснoст и пoвуклa кoнтрaмeрe кaкo би свeтскoj jaвнoсти прeдoчилa истину (дa, нa примeр, ниje билo никaквoг гeнoцидa нaд Чeркeзимa, вeћ сe дeo њих исeлиo у Tурску дa нe би живeли пoд влaшћу прaвoслaвнoг цaрa). У тoмe je пoстиглa знaчajнe успeхe и приличнo je aмoртизoвaлa удaрe нa свoje интeрeсe. Штавише лаж усмерена против ње се вратила као бумеранг онима који су је бацили у етар.

РУСКА МАЊИНСКА ПОЛИТИКА

Кaкo je тo, прoмишљeним и нeaгрeсивним пoтeзимa пoстиглa, види сe и нa oснoву свeoбухвaтнe дeлaтнoсти низа невладиних организација разних народа који се сврставају у тзв. „черкеску заједницу“, а које су активне у Русији, Турској и другим земљама света. Москва независно од кулминације антируске кампање поводом „черкеског питања“, те организације подржава јер их сматра важним сегментима друштвеног деловања народа чије матичне земље су на територији Руске федерације. У погодном тренутку оне су се ухватиле у коштац и са причом о „черксеском геноциду“.

Кабардинци, Адигејци и друге етничке скупине из састава Абхаско-адигерјске групе народа (који се често сви називају Черкезима) у Русији имају сва грађанска и национална права. Располажу низом образовних, културних и других институција, имају разне видове аутономије, уживају значајну финансијску и другу подршку централних власти. И то није тако од јуче, већ, без претеривања, у многим сферама постоји још од времена Царске Русије, да би у контексту совјетске политике еманципације недовољно развијених народа, та подршка постала изузетно велика.

Русија већ дуго улаже велике напоре како би био очуван језик, национална свест, културно наслеђе и обичаји, припадника тих народа на њеној територији али и милионске дијаспоре из њених „черкеских“ али и других севернокавкаских република. Циљ јој је да између осталог и изданци групе сродних народа који се често збирно именују као Черкези (а и један део те групе се тако понаособ назива), а који сада живе у Турској, Сирији, Израелу и неким другим државама, сачувају свој идентитет па и да оживе неке његове елементе који су временом запостављени.

Москва им нуди могућност да се врате у историјску отаџбину, где би им била пружена материјална и свака друга помоћ како би почели нови живот. Довољно је у прилог тога навести евакуацију Черкеза који су живели на Косову у време НАТО агресије на Србију 1999. године или сличне мере које Русија данас повлачи у Сирији. Ти људи не само да се спашавају и са својим добрима транспортују у Русију, већ им се ту систематски помаже да се скуће, прилагоде, запосле.

ЛАЖ И ИСТИНА

Припадници наведених севернокавкаских народа су тога добро свесни и лако могу да упореде своју судбину са сазнањима о томе како су прошли Индијанци у САД, Абориџини у Аустралији и други припадници аутохтоних заједница на просторима које су освојили дошљаци из Западне Европе. Ако негде желимо да тражимо геноциде које су спроводили Европљани, ту можемо да их нађемо на претек. Они нису у Русији или на Балкану.

Активирањем припадника поменутих кавкаских народа и мреже њихових организација, Русија је на описани начин постигла огромне резултате. Нанела је, понављам, страшан удар антируској пропагандној машинерији. Ваљда народи који су наводно били жртве геноцида најбоље знају шта се стварно десило? Зaр имa смислa дa их нeкo сa стрaнe убeђуje дa су жртвe гeнoцидa ако они тако не мисле и то јасно и гласно кажу? Taкви aргумeнти нajбoљe oдзвaњajу у свeту! A нa oснoву пoмeнутoг сeвeрнoкaвкaскoг и рускoг искуствa и ми мнoгo тoгa мoжeмo дa нaучимo.

Исти они који воде кампању против Русије то раде и против Србије. И неће се смирити. Колико год да је Москва успела да разбије њихове черксеске лажи, они користе сваку прилику да пробају поново да њих пласирају. То видимо сада када је поново у јеку нова „черкеска офанзива“ против Москве. Али Русија ће се са њом опет успешно изборити. Темељно ради како би спремно дочекала сваки нови талас лажи. Коначно тако морамо да почнемо да делујемо и ми.

ПУТЕВИ ПОБЕДЕ

Евроатлантски центри моћи и њихови локални пулени неће Србе и Русе оставити на миру. Они свој убојити арсенал припремају за деловање широм света и нешто од тога (примера ради разне геноцидне лажи од сребреничке до черкеске), када процене да им је корисно, употребљаваће против нас (имају готове сценарије и све друго потребно, само промене две три речи). Понављају и понављаће исто у недоглед рачунајући да хиљаду пута изговорена лаж постаје истина.

То подједнако важи и за нас као и за Русе. Али за разлику од Руске федерације ми тешко можемо да нађемо савезнике међу Албанцима и Бошњацима, који имају своје матичне земље док припадници поменутих каваских народа немају другу државу осим Русије. Ипак, ми такође можемо да делујемо на друге начине много снажније. До успеха не води само један пут. Друга ствар је ако се само траже изговори са инертност, лењост и неспособност. Доносиоци кључних одлука у Србији морали би о томе да размисле!

Драгомир Анђелковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here