Dragomir Anđelković: Razne genocidne laži od srebreničke do čerkeske u službi evroatlanske politike

Podelite:

Izmišljanje progona

Čerkesko-balkanske propagandne paralele

Otomanske okupacione vlasti vekovima su agresivno menjale versku i etničku strukturu osvojenih balkanskih zemalja. Progoni i preseljavanja hrišćanskog stanovništva, „koruptivna“ pa i nasilna islamizacija, naseljavanje lojalnog muslimanskog življa (npr. Albanaca na Kosovu i Metohiji) – proizvelo je drastično drugačiji raspored naroda na Balkanu po okončanju turske vladavine u poređenju sa onim što je postojalo pre.

ISELJAVANJE A NE PROGON

Bez obzira na sve to, uprkos nespornoj činjenici da su Osmanlije i lokalni eksponenti njihove vlasti (danas bismo rekli kvislinzi) izazvali tektonske poremećaje u nacionalno-verskoj sferi na pokorenim prostorima (a u tome je bilo i elemenata genocidne politike) Sarajevo, Priština, Tirana – uporno plasiraju laži o stoletnom stradanju balkanskih muslimana. U tom moru nebuloza pominju se i nekakvi brojni genocidi nad Bošnjacima (srpskim muslimanima), Albancima, Turcima, grčkim i bugarskim muslimanima – koje su, navodno, sproveli hrišćanski Balkanci.

Tako se objašnjava, kako se tvrdi, nestanak brojnih muslimana sa balkanskih prostora. Međutim, već i letimično poređenje statističkih podataka pokazuje da se radi o potpunim lažima. Danas muslimana ima više nego ikada na Balkanu, kako u apsolutnim brojevima tako i kada je upitanju njihov udeo. U BiH ih ima oko 50%, na Kosovu i Metohiji gotovo 90%, većinsko su stanovništvo zapadnog dela Severne Makedonije, značajno su prisutni u Raškoj oblati i nekim delovima Bugarske. O turskom delu Trakije da ne govorimo.

Stoji, doduše, da su muslimani napuštali mnoge krajeve koje su sukcesivno oslobađale balkanske hrišćanske države i da je u tu povremeno i mestimično bilo i nasilja nad njima. No, još više od toga je prisutno nešto drugo: nespremnost muslimanskog stanovništva da živi pod vlašću hrišćanskih država i time izazvano iseljavanje. Primera radi i sa područja Medveđe gde danas Albanci žive, oni bi se dobrovoljno iselili posle oslobodilačkog rata Srbije (1877-78) u savezništvu sa Rusijom, kada je taj kraj oslobođen, da nije bilo ličnog odnosa srpskog kneza Milana Obrenovića i jednog od lidera lokalnih albanskih muslimana.

Oni su, po pravilu, svojom voljom napuštali krajeve koji su ušli u sastav Srbije. Beograd se trudio da ih zadrži kako pred zapadnim javnim mnenjem ne bi delovalo da Srbija proteruje muslimanskog stanovništvo. Uglavnom je u tome bio neuspešan usled ostrašćene odbojnosti muslimanske populacije. U Medveđi se dogodio izuzetak. Tu je zahvaljujući ličnom angažovanju srpskog vladara i veza koje je imao, akcija beogradskih vlasti dala rezultat. Ne da je tu više hiljada Albanaca ostalo, već se i vratio deo odseljenih.

OD BALKANA DO RUSIJE

To danas ne smeta albanskim i bošnjačkim propagandistima da iznose bezočne laži o progonima i stradanju muslimana. Deluju sistematski i napadno. Ali ono što je zanimljivo je to da su u tome vrlo nekreativni. Videćemo da to nije slučajno. Ako se analiziraju slične priče povezane sa Rusijom (Severni Kavkaz), Kinom (Sinđjang), Grčkom (Epir, Krit) – uviđa se frapantna sličnost. Jasno je da je neko pripremio propagandni obrazac pa se onda u tu šemu ubacuju konkretni slučajevi. Štaviše, i sled propagandnih udara na pomenute države je isti. Prosudite i sami sagledavši ruski primer i uporedivši ga sa našim iskustvom.

Radi se o izmišljotini o „čerkeskom genocidu“. Ta propaganda priča, da se podsetimo, puštena je iz boce u doba sloma Sovjetskog Saveza, ali veliki međunarodni odjek počela je da dobija tek pre desetak godina pre svega preko i povodom Gruzije. Njen parlament je 2010. godine usvojio rezoluciju o priznanju navodnog genocida nad Čerkezima, koji je, kako se tvrdi, izvršila carska Rusija u poslednjoj etapi kavkaskih ratova (koji su trajali od 1760. do 1864. godine), tokom kojih je stavila pod kontrolu prostor Severnog Kavkaza.

To je bila kulminacija gruzijskog (i američkog) optuživanja Rusije za progon i pogrom Čerkeza, a čiji važan deo je predstavljao niz konferencija i drugih manifestacija na tu temu, održanih u Gruziji posle 2008. godine. Bilo je toga i krajem 20. stoleća i na samom početku aktuelnog veka, ali mnogo manje intenzivno. Od kraja prve decenije našeg milenijuma, odnosno posle govora Vladimira Putina u Minhenu (2007) i odbacivanja od strane Rusije međunarodnog poretka koji je podrazumevao nelegitimnu i agresivnu američku dominaciju – protiv Moskve je počelo mnogo jače da se koristi svako moguće propagandno oružje. Mnoga od njih su već ranije pripremana i pomalo isprobavana kako bi punim kapacitetom bila stavljena u pogon kada dođe trenutak za veliki obračun sa Rusijom. Deo svega toga je naravno i „čerkesko pitanje“.

RUSKI PROTIVUDAR

Akcenat je tu stavljan na huškanje severno-kavkaske dijaspore u Turskoj i drugim zemljama da povede kampanju nametanja „genocidne krivice“ Ruskoj Federaciji. Gruzija i njeni zapadni pokrovitelji, pošto je otpočela velika čerkeska ofanziva protiv Moskve, želeli su da postignu dvostruki efekat. Prvo da unesu seme razdora između Moskve i naroda Severnog Kavkaza, odnosno da zloupotrebom istorije isprovociraju nove tenzije u tom ruskom regionu. Drugo da u očima svetske javnosti Rusiju predstave kao genocidnu državu.

To je pogotovo bilo bitno u vreme održavanja zimske olimpijade u Sočiju. Oči međunarodne javnosti bile su uprte u Rusiju i tada je, kako su zapadni propagandni stratezi procenili, nastao pravi trenutak za blaćenje te zemlje. „Čerkesko pitanje“ je tada maksimalno aktivirano jer, navodno, Rusija je Olimpijadu organizovala na zemlji koja je posuta skeletima uništenog autohtonog stanovništva (o tome niko nije govorio kada su se odvijale olimpijade u američkim državama Kaliforniji ili Njujorku, gde je nekada stvarno sproveden genocid nad Indijancima).

Suočena sa takvim lažima i mogućom štetom koja iz njih proizlazi, Moskva je počela da deluje brzo i energično. Shvatila je opasnost i povukla kontramere kako bi svetskoj javnosti predočila istinu (da, na primer, nije bilo nikakvog genocida nad Čerkezima, već se deo njih iselio u Tursku da ne bi živeli pod vlašću pravoslavnog cara). U tome je postigla značajne uspehe i prilično je amortizovala udare na svoje interese. Štaviše laž usmerena protiv nje se vratila kao bumerang onima koji su je bacili u etar.

RUSKA MANJINSKA POLITIKA

Kako je to, promišljenim i neagresivnim potezima postigla, vidi se i na osnovu sveobuhvatne delatnosti niza nevladinih organizacija raznih naroda koji se svrstavaju u tzv. „čerkesku zajednicu“, a koje su aktivne u Rusiji, Turskoj i drugim zemljama sveta. Moskva nezavisno od kulminacije antiruske kampanje povodom „čerkeskog pitanja“, te organizacije podržava jer ih smatra važnim segmentima društvenog delovanja naroda čije matične zemlje su na teritoriji Ruske federacije. U pogodnom trenutku one su se uhvatile u koštac i sa pričom o „čerkseskom genocidu“.

Kabardinci, Adigejci i druge etničke skupine iz sastava Abhasko-adigerjske grupe naroda (koji se često svi nazivaju Čerkezima) u Rusiji imaju sva građanska i nacionalna prava. Raspolažu nizom obrazovnih, kulturnih i drugih institucija, imaju razne vidove autonomije, uživaju značajnu finansijsku i drugu podršku centralnih vlasti. I to nije tako od juče, već, bez preterivanja, u mnogim sferama postoji još od vremena Carske Rusije, da bi u kontekstu sovjetske politike emancipacije nedovoljno razvijenih naroda, ta podrška postala izuzetno velika.

Rusija već dugo ulaže velike napore kako bi bio očuvan jezik, nacionalna svest, kulturno nasleđe i običaji, pripadnika tih naroda na njenoj teritoriji ali i milionske dijaspore iz njenih „čerkeskih“ ali i drugih severnokavkaskih republika. Cilj joj je da između ostalog i izdanci grupe srodnih naroda koji se često zbirno imenuju kao Čerkezi (a i jedan deo te grupe se tako ponaosob naziva), a koji sada žive u Turskoj, Siriji, Izraelu i nekim drugim državama, sačuvaju svoj identitet pa i da ožive neke njegove elemente koji su vremenom zapostavljeni.

Moskva im nudi mogućnost da se vrate u istorijsku otadžbinu, gde bi im bila pružena materijalna i svaka druga pomoć kako bi počeli novi život. Dovoljno je u prilog toga navesti evakuaciju Čerkeza koji su živeli na Kosovu u vreme NATO agresije na Srbiju 1999. godine ili slične mere koje Rusija danas povlači u Siriji. Ti ljudi ne samo da se spašavaju i sa svojim dobrima transportuju u Rusiju, već im se tu sistematski pomaže da se skuće, prilagode, zaposle.

LAŽ I ISTINA

Pripadnici navedenih severnokavkaskih naroda su toga dobro svesni i lako mogu da uporede svoju sudbinu sa saznanjima o tome kako su prošli Indijanci u SAD, Aboridžini u Australiji i drugi pripadnici autohtonih zajednica na prostorima koje su osvojili došljaci iz Zapadne Evrope. Ako negde želimo da tražimo genocide koje su sprovodili Evropljani, tu možemo da ih nađemo na pretek. Oni nisu u Rusiji ili na Balkanu.

Aktiviranjem pripadnika pomenutih kavkaskih naroda i mreže njihovih organizacija, Rusija je na opisani način postigla ogromne rezultate. Nanela je, ponavljam, strašan udar antiruskoj propagandnoj mašineriji. Valjda narodi koji su navodno bili žrtve genocida najbolje znaju šta se stvarno desilo? Zar ima smisla da ih neko sa strane ubeđuje da su žrtve genocida ako oni tako ne misle i to jasno i glasno kažu? Takvi argumenti najbolje odzvanjaju u svetu! A na osnovu pomenutog severnokavkaskog i ruskog iskustva i mi mnogo toga možemo da naučimo.

Isti oni koji vode kampanju protiv Rusije to rade i protiv Srbije. I neće se smiriti. Koliko god da je Moskva uspela da razbije njihove čerkseske laži, oni koriste svaku priliku da probaju ponovo da njih plasiraju. To vidimo sada kada je ponovo u jeku nova „čerkeska ofanziva“ protiv Moskve. Ali Rusija će se sa njom opet uspešno izboriti. Temeljno radi kako bi spremno dočekala svaki novi talas laži. Konačno tako moramo da počnemo da delujemo i mi.

PUTEVI POBEDE

Evroatlantski centri moći i njihovi lokalni puleni neće Srbe i Ruse ostaviti na miru. Oni svoj ubojiti arsenal pripremaju za delovanje širom sveta i nešto od toga (primera radi razne genocidne laži od srebreničke do čerkeske), kada procene da im je korisno, upotrebljavaće protiv nas (imaju gotove scenarije i sve drugo potrebno, samo promene dve tri reči). Ponavljaju i ponavljaće isto u nedogled računajući da hiljadu puta izgovorena laž postaje istina.

To podjednako važi i za nas kao i za Ruse. Ali za razliku od Ruske federacije mi teško možemo da nađemo saveznike među Albancima i Bošnjacima, koji imaju svoje matične zemlje dok pripadnici pomenutih kavaskih naroda nemaju drugu državu osim Rusije. Ipak, mi takođe možemo da delujemo na druge načine mnogo snažnije. Do uspeha ne vodi samo jedan put. Druga stvar je ako se samo traže izgovori sa inertnost, lenjost i nesposobnost. Donosioci ključnih odluka u Srbiji morali bi o tome da razmisle!

Dragomir Anđelković

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here