Драгомир Анђелковић: Смисао „Декларације о неутралности“

Поделите:

Најављено је да ћемо почетком 2020. да усвојимо „Декларацију о неутралности“. Пре него што се на њу осврнем да се подсетимо да Србија има важећу „Резолуција Народне скупштине о заштити суверенитета, територијалног интегритета и уставног поретка“, усвојену крајем 2007. Кључна су два њена елемента. Први се односи на наше опредељење да у околностима када је било јасно да су водеће западне државе одобриле доношење сецесионистичког акта од стране политичких представника косовско-метохијских Албанаца – искажемо одлучност да тако нешто одбацимо и нагласимо спремност да наставимо да се боримо за свој суверенитет над, фактички, окупираном јужном покрајином.

Други суштински део Резолуције – очито као једна врста револта скопчаног са претходно реченим – говори о нашем одбацивању да се приклонимо НАТО-у због његове, по нас негативне, улоге у вези са Косовом и  Метохијом. Другим речима када је тај пакт престао и реда ради да се претвара да је нешто друго, те је у потпуности потврдио своју окупациону улогу, проглашена је војна неутралност Србије „до евентуалног расписивања референдума на којем би се донела коначна одлука по том питању“. За више од тога – нпр. за расписивање референдума већ тада – није било сагласности међу чланицама ондашње владајуће коалиције.

Толико о садржају Резолуције, а сада да видимо да ли је њом заиста „цементирана“ наша неутралност јер је за очекивати да ће је грађани подржати на директном изјашњавању. Да ли је тако? Нажалост – није! Резолуцију није ништа друго до „писмена одлука“ коју може да анулира сваки нови скупштински састав са обичном тј. надполовичном већином гласова. Тако би пала у воду и обавеза да на референдуму бирачи дају дефинитиван суд о војно-политичкој оријентацији Србије. Стога, помињање референдума у Резолуцији у пракси ништа не мора да значи. Полазећи од свега тога за похвалу је изречена намера државног врха да Србија догради и учврсти своју површну неутралност. Али да ли се то по аутоматизму постиже доношењем најављене Декларације?

Да одмах будем јасан – не! Декларација је „свечана изјава“. Она можда – чисто због асоцијација на неке важне акте те врсте у прошлости (француска „Декларација о правима човека и грађанина“, америчка „Декларација независности“) – начелно има већу моралну тежину од скупштинске резолуције, али не и већи обавезујући значај од ње. И њу са простом већином може да поништи неки нови парламентарни сазив (можда већ следећи са истом партијском већином). Отуда, далеко је од тога као што већ чујемо у ово наше доба девалвираних речи и набујалог политичког полтронства – да ће сама по себи „Декларација о неутралности“ имати историјски значај. Може да се деси да тако буде али само ако и контекст буде одговарајући. А то значи ако после поновљеног исказивања опредељења за неутралност од стране већине народних представника, Скупштина Републике Србије, примера ради, распише референдум о том питању.

Тада би читава прича имала дубински а не тек маркетиншки значај и могли бисмо да кажемо да је Србија заокружила своју војно-политичку оријентацију. Подразумевало би се да после одлуке грађана у прилог неутралности – а сва испитивања јавног мнења сведоче да другачија не би могло да буде – она буде уграђена у нови, већ наговештени, Устав Србије. Затим би било логично и да се, као што је то пре неколико деценија са успехом учино Туркменистан, обратимо ОУН са захтевом да наша неутралност буде међународно потврђена. Тада бисмо добили озбиљну резолуцију донету од стране Генералне Скупштине Уједињених нација (ту за разлику од Савета безбедности нико нема право вета и српска неутралност би сигурно била подржана).

Ако је најављена тзв. Сретењска деклрација пут ка томе, онда је уистину вредна похвале. У противном нема превелики значај! Да би „Декларација о неутралности“ суштински имала смисла, односно како не би била тек обичан дневно-политички чин, мора у наш концепт неутралности, на начин на који сам говорио или другачије, да стварно унесе неки нови квалитет!

Дтагомир Анђелковић

Политика

 

Поделите:

1 коментар

  1. КОРИСНИЈА БИ И ВАЖНИАЈ ЗА НАЦИЈУ БИЛА: “ДЕКЛАРАЦИАЈ О ОБЈЕДИЊАВАЊУ СВИХ СРБА НА ЈЕДНОМ ИЗГОВОРУ И ЈЕДНОМ ПИСМУ У УЧЕВНОМ ЈЕЗИКУ!

    Тешко је рећи да ће ат Декларациај нешто посебно моћи да значи. Много би била функционалниај и кориснија за цео српски нардо Декларациај о обједиањвању свих Срба на једном изговору и писму (екавиац – ћирилица. Просто је невероватно да српски лингвисти задржавају сто година Србее разбијене у учевном (књижевном, стандардном) језику и писму на четири појаве у националном језику и писму (две по изговору плус две по пуисму). Нигде више на свету нису други лингвисти тако разјединили свој народ као што су то учини,и српски лингвисти у институциајмаа за српски језик и писмо.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here