Драгомир Анђелковић: Власт нема право да ућуткује цркву

Поделите:

 

Државни врх и Српска православна црква имају другачија виђења онога што се назива – иако још није јасно о чему се заправо ради – компромисно решење косовског питања. То је легитимно. Чини ми се да би било некоректно оспоравати политичким структурама да понуде своје виђење решења, односно да га изложе референдумском суду грађана, уз сво политичко и историјско бреме које са собом по власт носи ма који исход изјашњавања бирача. С друге стране делује ми једнако неприхватљиво, што је од стране државног врха сада случај, негирање права СПЦ-у да има сопствени став по питању будућности Косова, односно да исти јавно заговара чак и у контексту потенцијалног одржавања референдума. То није никакво лоше мешање цркве у политику. Како због специфичних историјских околности које важе за нас, тако и у светлу универзалних демократских вредности!

Српски народ је у другој половини 15. века – са отоманским освајањем последњих остатака Србије, Босне, Херцеговине и Зете – изгубио класичне елементе своје полицентричне државности. Неко време је њен пламен одржаван посредством институције српских деспота у „избеглиштву“ (назовимо то „владом у егзилу), а онда је и тај траг државности нестао. Као њен институционални чувар остала је Српска православна црква. У таквим околностима Црква је суштински допринела очувању нашег средњовековног државног наслеђа као и, макар код православних Срба, националне свести. Без претеривања, била је кључни инспиратор национално-ослободилачке борбе из које је произашла обнова српске државности у залеђу Јадрана (Црна Гора) и на простору Подунавља тј. у Шумадији. СПЦ је уз то разбацивала искре српске националне и државне идеје на свим територијама на којима су Срби били иоле компактно настањени а оне још нису биле ослобођене.

Из свега реченог јасно је да је Српска црква „старија“ од модерне српске државе (кажем у једнини јер нажалост Црна Гора иако српска земља није више српска држава док је Република Српска државни ентитет у оквирима БХ заједнице). С правног становишта у секуларној држави то много не значи, али свакако значи у моралном и националном погледу. Отуда, мени је због свега реченог проблематично када се негира право СПЦ-у да о важним националним питањима, сада конкретно о Косову и Метохији, заузима аутентичну позицију макар она била и у раскораку са државном. Уверен сам да многи мисле као и ја, са консеквенцама које то може да има по рејтинг политичара. Али нека о томе мисле они. У наставку текста ћу се ограничити на оно што објективно спада у домен оспоравања савремених демократских вредности.

Како се истиче чак и у популарним програмима УН за образовање о демократији и људским правима, постоје четири основне компоненте функционалне демократије. То су: (1) слободни и фер избори; (2) отворена и одговорна влада; (3) грађанска и политичка права; (4) грађанско друштво. За нас је сада битна четврта компонента где се све врти око идеје да је потребно да постоји мноштво независних жаришта самоорганизовања и деловања у друштву, преко којих грађани могу слободно од државе да решавају своје проблеме и задовољавају разноврсне потребе. На тај начин постиже се већи степен ефикасности него да чекају да све њихове потребе задовољи држава (на неким пољима то је и немогуће) и уз то се спречава да она постане монструм који контролише све друштвене активности.

У главне елементе грађанског друштва спадају: (1) тржишна економија и субјеки који ту делују; (2) независни медији; (3) од државе независни извори експертизе о свим аспектима владине политике; (4) разграната мрежа добровољних удружења у свом областима друштвеног живота. Ту се налази и СПЦ, ма колико такво упрошћено сврставање Цркве може да заболи многе људе привржене традицији и националној идеји. Ту смо где смо, било то добро или лоше, али онда бар да то уважимо без двојних стандарда. А по дефиницији субјекти грађанског друштва – значи и СПЦ – постоје да би се борили за реализацију своје мисије, односно ради заштите грађана који им прилазе или су у фокусу њихове пажње.

Институције грађанског друштва су независне у односу на власти али она није у односу на њих! Имају право да у домену своје моћи а у складу са својим циљевима настоје да модификују владину политику. Стварајући одговарајућу друштвену атмосферу, већ зависно од свог угледа и снаге, подстичу владајуће структуре да размисле о њиховим захтевима. Наравно, оне могу да их уваже или одбаце. То је већ питање политичке калкулације. Свако је ту кројач своје среће али никоме није забрањено да у руке узме прибор за друштвено „шивење“. Друга страна медаље је да ли се многи наши политичари можда боје утицаја и угледа СПЦ па зато покушавају да је ућуткају. На то већ немају право!

Драгомир Анђелковић, Политика

Поделите:

2 Коментари

  1. Politicari, kojima je vazna zapadna moda, nemaju pravo da zabranujuju, Srpskoj Crkvi , da brani i cuva srz nacionalnog oblezja, visokih duhovnih , vrlina nasih predaka. Dali ma koji narod opstaje na ideji “upotrebljavackog”drustva? Ne, jer covjek ne opstaje samo od hleba.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here