Dragomir Anđelković: Vlast nema pravo da ućutkuje crkvu

Podelite:

 

Državni vrh i Srpska pravoslavna crkva imaju drugačija viđenja onoga što se naziva – iako još nije jasno o čemu se zapravo radi – kompromisno rešenje kosovskog pitanja. To je legitimno. Čini mi se da bi bilo nekorektno osporavati političkim strukturama da ponude svoje viđenje rešenja, odnosno da ga izlože referendumskom sudu građana, uz svo političko i istorijsko breme koje sa sobom po vlast nosi ma koji ishod izjašnjavanja birača. S druge strane deluje mi jednako neprihvatljivo, što je od strane državnog vrha sada slučaj, negiranje prava SPC-u da ima sopstveni stav po pitanju budućnosti Kosova, odnosno da isti javno zagovara čak i u kontekstu potencijalnog održavanja referenduma. To nije nikakvo loše mešanje crkve u politiku. Kako zbog specifičnih istorijskih okolnosti koje važe za nas, tako i u svetlu univerzalnih demokratskih vrednosti!

Srpski narod je u drugoj polovini 15. veka – sa otomanskim osvajanjem poslednjih ostataka Srbije, Bosne, Hercegovine i Zete – izgubio klasične elemente svoje policentrične državnosti. Neko vreme je njen plamen održavan posredstvom institucije srpskih despota u „izbeglištvu“ (nazovimo to „vladom u egzilu), a onda je i taj trag državnosti nestao. Kao njen institucionalni čuvar ostala je Srpska pravoslavna crkva. U takvim okolnostima Crkva je suštinski doprinela očuvanju našeg srednjovekovnog državnog nasleđa kao i, makar kod pravoslavnih Srba, nacionalne svesti. Bez preterivanja, bila je ključni inspirator nacionalno-oslobodilačke borbe iz koje je proizašla obnova srpske državnosti u zaleđu Jadrana (Crna Gora) i na prostoru Podunavlja tj. u Šumadiji. SPC je uz to razbacivala iskre srpske nacionalne i državne ideje na svim teritorijama na kojima su Srbi bili iole kompaktno nastanjeni a one još nisu bile oslobođene.

Iz svega rečenog jasno je da je Srpska crkva „starija“ od moderne srpske države (kažem u jednini jer nažalost Crna Gora iako srpska zemlja nije više srpska država dok je Republika Srpska državni entitet u okvirima BH zajednice). S pravnog stanovišta u sekularnoj državi to mnogo ne znači, ali svakako znači u moralnom i nacionalnom pogledu. Otuda, meni je zbog svega rečenog problematično kada se negira pravo SPC-u da o važnim nacionalnim pitanjima, sada konkretno o Kosovu i Metohiji, zauzima autentičnu poziciju makar ona bila i u raskoraku sa državnom. Uveren sam da mnogi misle kao i ja, sa konsekvencama koje to može da ima po rejting političara. Ali neka o tome misle oni. U nastavku teksta ću se ograničiti na ono što objektivno spada u domen osporavanja savremenih demokratskih vrednosti.

Kako se ističe čak i u popularnim programima UN za obrazovanje o demokratiji i ljudskim pravima, postoje četiri osnovne komponente funkcionalne demokratije. To su: (1) slobodni i fer izbori; (2) otvorena i odgovorna vlada; (3) građanska i politička prava; (4) građansko društvo. Za nas je sada bitna četvrta komponenta gde se sve vrti oko ideje da je potrebno da postoji mnoštvo nezavisnih žarišta samoorganizovanja i delovanja u društvu, preko kojih građani mogu slobodno od države da rešavaju svoje probleme i zadovoljavaju raznovrsne potrebe. Na taj način postiže se veći stepen efikasnosti nego da čekaju da sve njihove potrebe zadovolji država (na nekim poljima to je i nemoguće) i uz to se sprečava da ona postane monstrum koji kontroliše sve društvene aktivnosti.

U glavne elemente građanskog društva spadaju: (1) tržišna ekonomija i subjeki koji tu deluju; (2) nezavisni mediji; (3) od države nezavisni izvori ekspertize o svim aspektima vladine politike; (4) razgranata mreža dobrovoljnih udruženja u svom oblastima društvenog života. Tu se nalazi i SPC, ma koliko takvo uprošćeno svrstavanje Crkve može da zaboli mnoge ljude privržene tradiciji i nacionalnoj ideji. Tu smo gde smo, bilo to dobro ili loše, ali onda bar da to uvažimo bez dvojnih standarda. A po definiciji subjekti građanskog društva – znači i SPC – postoje da bi se borili za realizaciju svoje misije, odnosno radi zaštite građana koji im prilaze ili su u fokusu njihove pažnje.

Institucije građanskog društva su nezavisne u odnosu na vlasti ali ona nije u odnosu na njih! Imaju pravo da u domenu svoje moći a u skladu sa svojim ciljevima nastoje da modifikuju vladinu politiku. Stvarajući odgovarajuću društvenu atmosferu, već zavisno od svog ugleda i snage, podstiču vladajuće strukture da razmisle o njihovim zahtevima. Naravno, one mogu da ih uvaže ili odbace. To je već pitanje političke kalkulacije. Svako je tu krojač svoje sreće ali nikome nije zabranjeno da u ruke uzme pribor za društveno „šivenje“. Druga strana medalje je da li se mnogi naši političari možda boje uticaja i ugleda SPC pa zato pokušavaju da je ućutkaju. Na to već nemaju pravo!

Dragomir Anđelković, Politika

Podelite:

2 Komentari

  1. Politicari, kojima je vazna zapadna moda, nemaju pravo da zabranujuju, Srpskoj Crkvi , da brani i cuva srz nacionalnog oblezja, visokih duhovnih , vrlina nasih predaka. Dali ma koji narod opstaje na ideji “upotrebljavackog”drustva? Ne, jer covjek ne opstaje samo od hleba.

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here