Драгорад Драгичевић: Може ли КОСОВСКИ МИТ без Косова?

Већина националослободилачких митова младих држава западног Балкана мало је старија од Пепе прасета, и то је у сујети инжењера стварања нових држава проблем који се може решити само затамњивањем српског мита. А то није могуће без преправљања историје за коју се српски мит чврсто придржава.

Поделите:

 

Већина националослободилачких митова младих држава западног Балкана мало је старија од Пепе прасета, и то је у сујети инжењера стварања нових држава проблем који се може решити само затамњивањем српског мита. А то није могуће без преправљања историје за коју се српски мит чврсто придржава.

Израелски писац Меир Шалев једном је свом арапском пријатељу рекао да би за Јевреје и Арапе користило минирање светиња како не би било разлога за сукобљавање око њих. Вараш се, пријатељу, одговорио му је Арапин, тада бисмо се сукобљавали око светих кратера. Западним аналитичарима се чини да ће са ампутацијом Косова пући и плацента косовског мита и да ће се Срби напокон родити као кукавно разуман народ. Нико не може да претпостави каква би крила добио косовски мит око менталног кратера насталог ампутацијом Косова. И овако је сасвим близу тренутак када ће Срби почети да се поздрављају са „догодине на Косову”.

Вучић је у мају 2018. рекао да ће покушати да убеди грађане у вези са Косовом. Није прецизирао у шта ће да их убеђује, али шта год буде пред њих стављено да прихвате оно ће садржати и промену доживљавања косовског мита.

Замислимо да председник позове Србе да изађу из плаценте косовског мита и да се напокон роде као кукавно разуман народ који у косовском питању напокон прихвата да су два и две четири, да Србија у додатном времену изгубљене утакмице постигне нешто кроз форму разграничења, да нешто добије за признање Косова. Замислимо да добије чак максимум – север Косова за признање независне државе на остатку покрајине. Север Косова био би сувише тесан за смештај наше представе о колевци вере и нације, толико мизеран за ширину крила нашег косовског мита да би и Вучић, главни јунак таквог постигнућа, тешко избегао анатему издајника. Српски патријарх, например, већ је сада описао будући став цркве: нека нам отму све, али наш пристанак неће добити, чекаћемо божју и земаљску правду. Другим речима, није нужно да се небеске границе подударају са земаљским. Истина је да појам небеског „трезвни и опамећени” Срба подругљиво поистовећују са архаично верским и тупоумним. Истина је да га багателишу лако као да је ништа, али такође је истина да се то ништа брани још лакше, као да је нешто.

Србима се чини да плански инжењеринг запада на ампутацији косовског мита циља да од њих створи отупелу нацију која ће бити само обрачунска јединица у преламању интереса великих. Таквим страхом помало и ласкамо себи, јер тако потврђујемо осећај сосптвене посебности у еврпској историји и садашњости. Заиста све изгледа да је тај страх оправдан. Запад је у прошлости признавао Србији важније улоге на европској позорници, а данас јој додељује уско локалну улогу у којој је косовски мит реметилачки чинилац. Са нестанком косовског мита, у коме Срби вечно оплакују средњевековну пропаст своје државе, нестаје и ослонац њиховог историјског памћења. Стичу се услови за упросечивање националних историја, све би државице западног Балкана могле да буду приближно младе, безмало вршњакиње. Уз то све би државице у тој младој историји имале своју ослободилачку борбу и непријатеља за стожерну улогу придржавања националне свести. Само би Србија остала без националног мита, у улози агресора у свим осталим националослободилачким митовима западног Балкана. Култ старе српске државе и њене улоге у 20. веку сасвим је близу да буде проглашен потпиривањем претензија на туђу територију и распиривање међунационалне мржње. Српска епска поезија, чије је стабло израсло из косовског мита, постала би само уметничка творевина гуслара, нешто као прича о кози и седам јарића. Већина националослободилачких митова младих држава западног Балкана мало је старија од Пепе прасета, и то је у сујети инжењера стварања нових држава проблем који се може решити само затамњивањем српског мита. А то није могуће без преправљања историје за коју се српски мит чврсто придржава.

Тешко је рећи шта је болније за Србе: помисао на губитак десетак хиљада квадратних километара или помисао на спутаност мита који нас чини оним што јесмо. Истина је да косовски мит има неке особине религија оплакивања у којима временом оплакивање постаје важније од самог предмета оплакивања и да је тешко наћи Србина без порекла на Косову који ће лако да одговори да ли више воли Косово или своју љубав према Косову, да ли не може да преболи територију Косова или се плаши за мит који се, по његовом мутном осећају, придржава за ову територију. Свакако би било корисно да погледамо у себе и да покушамо да себи одговоримо да ли више жалимо Косово или свој бол за Косовом, да ли смо допустили да нам оплакивање постане навика која је на корак да се преобрази у потребу. Било би корисно али не би имало снагу да битно промени улогу косовског мита у српској култури, најшире схваћеној.

Небеске границе Србије нису за промену. Као добар син своје цркве, српски председник је баталио тезу о разграничењу са Косовом, јер се испоставило да је она, тренутно срећом а несрећом дугорочно, јерес и за нашу цркву, и за запад. Председник је надавно и појаснио ову ствар отприлике овако: ако би се сада Србима поставило референдумско питање да ли су за разграничење некаквом поделом Косова одговор би био убедљиво одричан. С тога је неразумено очекивати од председника да предложи питање које би његовим безидејним противницима омогућило да без имало нелагодности страсно заљуљају колевку српске духовности, колевку српске цркве, колевку српске државе и направе му немале проблеме у гласачком телу.

Кад би Србија имала унутарње јединство око реалног циља, уместо око крилатог и неспутаног мита, можда би била у прилици да добије територију за коју ће се косовски мит придржавати, све захваљујући непромућурности албанских лидера и неспособности лидера ЕУ да им наметну договорено оснивање заједнице српских општина. Србија има изгледе ако успе да напоји магарца који није жедан, што би рекао А. Франс. Није случајно што европски пријатељи траже наставак преговора: наставком Србија би се помирила са добитком неперспективне српске самоуправе на северу Косова. Евентуалним званичним проглашењем неуспеха бриселског преговарања Србија би имала изгледа да, са несумњиво ојачаном преговарачком позицијом, добије више. Довољно да њен косовски мит има за шта да се придржава и да кроз своју естeтско-културну улогу настави да опстаје, чак и политички употребљен као везивно осећање нације. Срби ће и са Косовом и без Косова у саставу Србије бити исти и у социјалном и у антрополошком погледу. Без косовског мита, међутим, били би можда бољи можда гори али културно сасвим друкчији. Они у себи мутно осећају жив дрхтави пламичак косовске трагичне славе, и чини им се да морају да га одрже. Ствар је у томе да је српско небеско, ма шта се под тим подразумевало, најмање у вези са небом и црквом, оно је дубоко у човеку и тиме чврсто на земљи.

Драгорад Драгичевић, шисац и новинар

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here