Dragorad Dragičević: Može li KOSOVSKI MIT bez Kosova?

Većina nacionaloslobodilačkih mitova mladih država zapadnog Balkana malo je starija od Pepe praseta, i to je u sujeti inženjera stvaranja novih država problem koji se može rešiti samo zatamnjivanjem srpskog mita. A to nije moguće bez prepravljanja istorije za koju se srpski mit čvrsto pridržava.

Podelite:

 

Većina nacionaloslobodilačkih mitova mladih država zapadnog Balkana malo je starija od Pepe praseta, i to je u sujeti inženjera stvaranja novih država problem koji se može rešiti samo zatamnjivanjem srpskog mita. A to nije moguće bez prepravljanja istorije za koju se srpski mit čvrsto pridržava.

Izraelski pisac Meir Šalev jednom je svom arapskom prijatelju rekao da bi za Jevreje i Arape koristilo miniranje svetinja kako ne bi bilo razloga za sukobljavanje oko njih. Varaš se, prijatelju, odgovorio mu je Arapin, tada bismo se sukobljavali oko svetih kratera. Zapadnim analitičarima se čini da će sa amputacijom Kosova pući i placenta kosovskog mita i da će se Srbi napokon roditi kao kukavno razuman narod. Niko ne može da pretpostavi kakva bi krila dobio kosovski mit oko mentalnog kratera nastalog amputacijom Kosova. I ovako je sasvim blizu trenutak kada će Srbi početi da se pozdravljaju sa „dogodine na Kosovu”.

Vučić je u maju 2018. rekao da će pokušati da ubedi građane u vezi sa Kosovom. Nije precizirao u šta će da ih ubeđuje, ali šta god bude pred njih stavljeno da prihvate ono će sadržati i promenu doživljavanja kosovskog mita.

Zamislimo da predsednik pozove Srbe da izađu iz placente kosovskog mita i da se napokon rode kao kukavno razuman narod koji u kosovskom pitanju napokon prihvata da su dva i dve četiri, da Srbija u dodatnom vremenu izgubljene utakmice postigne nešto kroz formu razgraničenja, da nešto dobije za priznanje Kosova. Zamislimo da dobije čak maksimum – sever Kosova za priznanje nezavisne države na ostatku pokrajine. Sever Kosova bio bi suviše tesan za smeštaj naše predstave o kolevci vere i nacije, toliko mizeran za širinu krila našeg kosovskog mita da bi i Vučić, glavni junak takvog postignuća, teško izbegao anatemu izdajnika. Srpski patrijarh, naprimer, već je sada opisao budući stav crkve: neka nam otmu sve, ali naš pristanak neće dobiti, čekaćemo božju i zemaljsku pravdu. Drugim rečima, nije nužno da se nebeske granice podudaraju sa zemaljskim. Istina je da pojam nebeskog „trezvni i opamećeni” Srba podrugljivo poistovećuju sa arhaično verskim i tupoumnim. Istina je da ga bagatelišu lako kao da je ništa, ali takođe je istina da se to ništa brani još lakše, kao da je nešto.

Srbima se čini da planski inženjering zapada na amputaciji kosovskog mita cilja da od njih stvori otupelu naciju koja će biti samo obračunska jedinica u prelamanju interesa velikih. Takvim strahom pomalo i laskamo sebi, jer tako potvrđujemo osećaj sosptvene posebnosti u evrpskoj istoriji i sadašnjosti. Zaista sve izgleda da je taj strah opravdan. Zapad je u prošlosti priznavao Srbiji važnije uloge na evropskoj pozornici, a danas joj dodeljuje usko lokalnu ulogu u kojoj je kosovski mit remetilački činilac. Sa nestankom kosovskog mita, u kome Srbi večno oplakuju srednjevekovnu propast svoje države, nestaje i oslonac njihovog istorijskog pamćenja. Stiču se uslovi za uprosečivanje nacionalnih istorija, sve bi državice zapadnog Balkana mogle da budu približno mlade, bezmalo vršnjakinje. Uz to sve bi državice u toj mladoj istoriji imale svoju oslobodilačku borbu i neprijatelja za stožernu ulogu pridržavanja nacionalne svesti. Samo bi Srbija ostala bez nacionalnog mita, u ulozi agresora u svim ostalim nacionaloslobodilačkim mitovima zapadnog Balkana. Kult stare srpske države i njene uloge u 20. veku sasvim je blizu da bude proglašen potpirivanjem pretenzija na tuđu teritoriju i raspirivanje međunacionalne mržnje. Srpska epska poezija, čije je stablo izraslo iz kosovskog mita, postala bi samo umetnička tvorevina guslara, nešto kao priča o kozi i sedam jarića. Većina nacionaloslobodilačkih mitova mladih država zapadnog Balkana malo je starija od Pepe praseta, i to je u sujeti inženjera stvaranja novih država problem koji se može rešiti samo zatamnjivanjem srpskog mita. A to nije moguće bez prepravljanja istorije za koju se srpski mit čvrsto pridržava.

Teško je reći šta je bolnije za Srbe: pomisao na gubitak desetak hiljada kvadratnih kilometara ili pomisao na sputanost mita koji nas čini onim što jesmo. Istina je da kosovski mit ima neke osobine religija oplakivanja u kojima vremenom oplakivanje postaje važnije od samog predmeta oplakivanja i da je teško naći Srbina bez porekla na Kosovu koji će lako da odgovori da li više voli Kosovo ili svoju ljubav prema Kosovu, da li ne može da preboli teritoriju Kosova ili se plaši za mit koji se, po njegovom mutnom osećaju, pridržava za ovu teritoriju. Svakako bi bilo korisno da pogledamo u sebe i da pokušamo da sebi odgovorimo da li više žalimo Kosovo ili svoj bol za Kosovom, da li smo dopustili da nam oplakivanje postane navika koja je na korak da se preobrazi u potrebu. Bilo bi korisno ali ne bi imalo snagu da bitno promeni ulogu kosovskog mita u srpskoj kulturi, najšire shvaćenoj.

Nebeske granice Srbije nisu za promenu. Kao dobar sin svoje crkve, srpski predsednik je batalio tezu o razgraničenju sa Kosovom, jer se ispostavilo da je ona, trenutno srećom a nesrećom dugoročno, jeres i za našu crkvu, i za zapad. Predsednik je nadavno i pojasnio ovu stvar otprilike ovako: ako bi se sada Srbima postavilo referendumsko pitanje da li su za razgraničenje nekakvom podelom Kosova odgovor bi bio ubedljivo odričan. S toga je nerazumeno očekivati od predsednika da predloži pitanje koje bi njegovim bezidejnim protivnicima omogućilo da bez imalo nelagodnosti strasno zaljuljaju kolevku srpske duhovnosti, kolevku srpske crkve, kolevku srpske države i naprave mu nemale probleme u glasačkom telu.

Kad bi Srbija imala unutarnje jedinstvo oko realnog cilja, umesto oko krilatog i nesputanog mita, možda bi bila u prilici da dobije teritoriju za koju će se kosovski mit pridržavati, sve zahvaljujući nepromućurnosti albanskih lidera i nesposobnosti lidera EU da im nametnu dogovoreno osnivanje zajednice srpskih opština. Srbija ima izglede ako uspe da napoji magarca koji nije žedan, što bi rekao A. Frans. Nije slučajno što evropski prijatelji traže nastavak pregovora: nastavkom Srbija bi se pomirila sa dobitkom neperspektivne srpske samouprave na severu Kosova. Eventualnim zvaničnim proglašenjem neuspeha briselskog pregovaranja Srbija bi imala izgleda da, sa nesumnjivo ojačanom pregovaračkom pozicijom, dobije više. Dovoljno da njen kosovski mit ima za šta da se pridržava i da kroz svoju estetsko-kulturnu ulogu nastavi da opstaje, čak i politički upotrebljen kao vezivno osećanje nacije. Srbi će i sa Kosovom i bez Kosova u sastavu Srbije biti isti i u socijalnom i u antropološkom pogledu. Bez kosovskog mita, međutim, bili bi možda bolji možda gori ali kulturno sasvim drukčiji. Oni u sebi mutno osećaju živ drhtavi plamičak kosovske tragične slave, i čini im se da moraju da ga održe. Stvar je u tome da je srpsko nebesko, ma šta se pod tim podrazumevalo, najmanje u vezi sa nebom i crkvom, ono je duboko u čoveku i time čvrsto na zemlji.

Dragorad Dragičević, šisac i novinar

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here