Дубока америчка држава vs. Српска Православна Црква

Поделите:

Српска Православна Црква као кичмена мождина свеукупног српског духовног и националног бића и као једна од ретких помесних Православних Црква у данашњем православном свету, имала је одувек, а има и данас, посебно важну улогу. Она је и међу православним Црквама, не само у политичкој карти света, била и остала исток на западу и запад на истоку. То дакле није само географска димензија приче већ је СПЦ била и остала суштинско-везивна, географско-историјска и сотириолошко-промислитељска копча која спаја јелински(грчки) исток са словенским севером и западом. СПЦ је то небројено пута потврђивала кроз целу њену историју а нарочито после слома Православне Царске Русије и каснијег, постцарског, оснивања Руске Заграничне Цркве у Сремским Карловцима.

Примера ради, Српска Црква је и једина стара аутокефална словенска Црква која је активно учествовала на Критском Сабору 2016. године, али која већински није подржала поједине критске вратоломије и фанарска неопапистичка самонабацивања. Иако малена по броју верника она је велика и значајна по символичком али и реалном утицају на историју целе Цркве од Истока, као и на друге помесне Православне Цркве. Поштовање које Српска Црква има у Русији вековима је свима познато. Тако је и у ова наша најновија времена. Од слома комунистичког система у СССР-у и бившој Социјалистичкој Југославији, и паралелно, од времена Патријарха Српског Павла па све до данашњих дана и Његове Светости Патријарха Српског Иринеја, Српска Црква је била и остала најближа и највернија савезница Руској Цркви. Међутим, углед који СПЦ има и међу јелинским Црквама, ма како нас поједини грчки етнофилетисти гледали са висина небопарне гордости, јесте несумњив. Чак и у отвореном презиру и гордој етнофилетистичко-фанариотској обрви, препознаје се страх, несигурност али и поштовање Грка према духовно несаломљивим Србима. И није то само од времена светог Патријарха Павла нити је то везано само за двадесети век. Прича је много древнија и шира.

Наша Помесна Црква Српска има велики углед и снажан утицај и на неке мање помесне Цркве. На пример на аутокефалну Пољску Цркву, независну Цркву Чешку и Словачких земаља или пак на аутономну Руску Заграничну Цркву. На кораке СПЦ будно и с пажњом мотри и сама Света Јерусалимска Патријаршија – Мати свих Цркава.

Најзначајнији јерарси Српске Цркве и знаменити Јустиновци – епископи Иринеј, Амфилохије и Атанасије, надалеко су познати у целоме свету. То су људи чије су докторске дисертације, одбрањене у Грчкој, једне од најбољих у историји двадесетог века. Мудри докторски радови ове тројице наших архијереја и данас су извори за многе и разнородне студије истраживача богословске мисли. Посебно се то може рећи за бриљантну докторску дисертацију Епископа Бачког Г. Иринеја, која, за разлику од на пример докторске дисертације Митрополита Амфилохијеве, није имала потребе за додатне исправке и накнадна брисања појединих недовољно православних делова. Ерудитске, богословске и дипломатске димензије наше тројице Јустиноваца су далеко шире од канонских граница Српске Цркве. И управо за ту и такву Српску Цркву, са тако угледним јерарсима, посебно су постали заинтересовани представници дубоке америчке државе коју можемо са правом назвати – држава сатанистички оријентисаних банкара. Како ђаво из дубина свога бића и свом својом снагом мрзи Православље, а посебно највећу и најсилнију православну државу Русију, није било неочекивано да се после рушења Берлинског зида крене у својеврсни Трећи светски рат на свим нивоима. Политичком, војном, економском, културном и посебно духовном. Главни циљ тих и таквих непријатеља Христове Цркве била је и остала – православна цивилизација. Не просто један човек, или група интелектуалаца, или један народ. Прва и основно циљана мета за напад антихришћанских центара моћи са запада је била и остала управо цела православна цивилизација. Све остало су предигре и дипломатски плесови ка финалном ударцу и циљу.

И управо сада, када су САД почеле организовани атак на целу Православну Цркву, а посебно на Православну Свету Русију, почеле су и одређене поделе и сукоби унутар саме СПЦ. Свакако то није ни мало случајно. Не видети у потпиривању, распалмсавању и организовању поменутих унутарцрквених сукоба у самој СПЦ значајан уплив страног фактора, значи бити слеп код очију и глув код ушију. Зар је могуће да поједини српски епископи, свештеници и „теолози“, баш сада, у овом и оваквом времену, постају корифеји безбожног дарвинизма, расколничке америчке револуције и стрмоглаве богоотпадије? Зар може бити случајно да управо оне владике у СПЦ које су најближе Фанару и његовим покровитељима из дубоке америчке државе – Максим, Иринеј Добријевић, Лонгин, Григорије, Игњатије … – ових месеци, док Цариград, Атина и Александрија признају украјинске расколнике за Христову Цркву, без пардона, или руше Устав у Америци или одбијају послушност Светом Архијерејском Сабору и Синоду или разбијају јединство СПЦ кроз медијске подметачине најнижег нивоа или покушавају да ПБФ отргну из окриља Свете Цркве?

Оно што данас посебно забрињава и жалости вернике у Српској Цркви је гласно ћутање двојице чувених Јустиноваца – Амфилохија и Атанасија на поједине забрињавајуће појаве. Гласно ћутање двојице Јустиноваца на дрски пентагонско-фанарски пуч и рушење Устава СПЦ за САД, изведен од стране тројице америчких епископа (Максима, Иринеја Добријевића и Лонгина); гласно ћутање на медијске подметачине и пљувачине на Патријарха, Свети Синод СПЦ и посебно на њиховог брата, духовног дива, господина и вишедеценијски стуб СПЦ епископа Иринеја Бачког; гласно ћутање на поновљени дарвинизам епископа Максима; гласно ћутање на срамотне петиције с коца и конопца уперене против Светога Синода и Патријарха Иринеја … Посебно је плитко, провидно и аматерско, оно већ пословично Атанасијево и Амфилохијево скретање пажње верника са главних и црквених тема, а често и са себе и својих неразумних и срамотних изјава, на политику председника Србије Александра Вучића или пак на одбрану Косова и Метохије од политике САД и ЕУ. Све то код упућенијих верника само појачава оправдане страхове и сумње. Гласно Амфилохијево и Атанасијево ћутање на поновљени и упорни дарвинизам епископа Максима, али и на вишегодишње бестидно понашање епископа Диселдорфског и целе Немачке – Григорија, говори да је ситуација врло озбиљна. Док поједине млађане владике пуним срцем подржавају неопапистичке претензије Цариграда и ћуте на отворене еклисиолошке јереси истамбулских «чиновника» Пентагона, двојица Јустиноваца као да су се претворили у неме и безгласне рибе. Да није Патријарха Иринеја, епископа Бачког Иринеја и целог Светог Синода, питање шта би на крају уопште остало од СПЦ. Док дубока америчка држава ових дана прави додатни хаос на Православном Богословском Факултету и док се супротно томе Свети Синод труди да одржи аутономију и самосталност Цркве на ПБФ-у у односу на овосветски настројен Београдски унивезитет, дубока америчка држава делује не чекајући ни секунде. Потпуно синхронизовано, плански и одлучно.

Хвала Богу, Патријарх и Свети Синод почели су сређивање ситуације на ПБФ-у. То је за сваку похвалу, али на томе се никако не сме стати. То треба бити само почетак једне далеко одлучније акције на свим пољима. Не само на факултету. Ново вино старе српске духовне традиције треба сипати у нове мехове израђене старим начином, иначе се по речима Христовим, и мехови подеру и вино проспе. Онима којима Свети Сава и СПЦ нису довољно аутокефални, модерни и канонски; онима који насупрот одлукама Сабора и Синода СПЦ праве неку нову Цркву у САД; онима који узбуњују пола света и још пола полусвета да потписује срамотне петиције против своје сопствене Мајке Цркве – СПЦ, која им је дала све; онима који бабе лукавог и титоистичког црквеног уставног пуча у САД намерно мешају са жабама дневне политике; онима којима ништа није свето и ни од чега не презају – треба се одлучно стати ногом за врат. Није Његош без разлога писао: „Не бојим се вражијега кота, ако га је ко на грани листа, но се бојим од зла домаћега“.

Све у свему, дубоки и подмукли ударац дубоке америчке државе на СПЦ, ударац испод плексуса, није био ни мало неочекиван. Плитка и провидна посртања двојице Јустиноваца на нашу жалост јесу. Ма колико се митрополит Амфилохије и епископ Атанасије јуначка бусали у прса и оштро устајали против америчке окупације Космета, ова двојица од тројице Јустиноваца, стала су иза оних епископа који покушавају да руше СПЦ управо по налогу исте те Америке коју Атанасије и Амфилохије «критикују». То изазива огромно подозрење и основану сумњу у њихову искреност и правдољубивост. Један Јустиновац је, хвала Богу, остао веран канонима, Предању Цркве, светоме Сави и Светој Русији. Али, зашто само један? Процените сами.

Ненад Кнежевић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here