Душан Буковић: ЕВРОПА, СРБИЈА ИЛИ ЈУГОСЛАВИЈА И ЈОШ ПОНЕШТО

Поделите:

„Италијански министар иностраних послова, Сиднеј Сонино, 4. августа 1915. године замолио је
руског посланика у Риму, Александра Гирса, да Русија поверљиво саопшти српској влади: да је у једном члану тајног Лондонског уговора предвиђено да Србија добије на Јадранском мору, између осталог, Сплит и Дубровник и да се Италија томе не противи“

У овом контексту поменули бисмо Сиднеја Сонина (Sidney Costantino, Baron Sonnino) да је у Версају у пролеће 1919. године демонстративно напустио Мировну конференцију због британског и америчког противљења да се Италији уступе извесни предели на источном делу Јадранског и Јонског мора, што су им савезници обећали Лондонским уговором од 26. априла 1915. године.

Италијани су у Риму у знак протеста покренули и масовне анти-америчке демонстрације, скинули су и америчку заставу са америчке амбасаде (Види: Maurice Francis Egan and John B. Kennedy, The Knights of Columbus in the peace and war, Volume I, New Haven, Connecticut, U.S.A., 1920, p. 295).

Што се тиче Мировне конференције која је одржана у Версају 1919. године познато је да је амерички председник Вудро Вилсон, масон, окултиста и идолатриста предложио да се Албанији дају градови Призрен, Пећ и Ђаковица са свима околним варошицама и цела Метохија. Вилсоновом предлогу се одлучно супроставила делегација СХС коју су представљали у Версају др. Слободан Јовановић, Никола Пашић, др. Јован Цвијић и Николај Велимировић. На крају, на захтев Француза Вилсон је одустао од предлога.

За англо-америчке и европске империјалисте-тријалисте то је била историска грешка коју су направили на Мировној конференцији у Версају 1919. године. То је посебно истакао и Ричард Холбрук, свемоћни масон 33 степена у предговору књиге “Париз 1919 – Шест месеци који су променили свет” ( Види: Margaret Macmillan, Paris 1919 – Six months that changed the world, New York, 2002).

Др Милан Тодоровић публиковао је повећи број расправа и чланака у вези привредног живота Краљевине Србије. Посебно је интересантна расправа коју је објавио у „Економисту“ 1912. године под насловом „Јадранско пристаниште“, где дословно стоји:

“… Аустро-Угарска поставља себи као најсветији задатак, да од Србије направи
једну колонију, која ће увек бити у њеној зависности. Јер на то се, у истини и
у последњој линији, своде сви ови разлози с аустро-угарске стране против
јадранскога српског пристаништа и за аустро-угарске економске специјалне
интересе. И питање се ово онда шири и добија свој прави израз у питању: хоће ли и може ли Европа допустити да Балкан, а у првом реду Србија, постане колонија Аустро-Угарске; хоће ли ли и може ли Европа допустти, да Србија и Балкан после толиких напора и толиких жртава у новцу и крви не буду истински самосталне државе, и политички и економски.

А-Угарска у том циљу за економским завојевањем чини један захтев који обухвата три ствари: 1) спречава Србију да изађе на море, те јој тиме одузима могућност трговачког промета са другим државама; 2) задржава ‘Аутономију Албаније’ која ће стварати сталне нереде на Балкану, и тиме отежавати привредни напредак слободних балканских држава; 3) шаље Србију да тражи пристаниште на Јегејском Мору, очекујући да такав корак створи раздор међу савезницима….” (Види: Др Милан Тодоровић, Наша економна политика, Први део, Економски проблеми предратне Србије, Београд 1925, стр. 134).

Осврнули бисмо се и на Меморадндум Љубе Сотојановића и Александра Белића “Саверемено српско национално питање”, где дословно стоји:

“… Кад се говори о етнографско – националном питанју које је у вези с борбом што је српски народ води с Аустро – Угарском, често се помиње да је само Босна и Херцеговина са ‘широким изласком на море’ у Далмацији оно што Срби сматрају као решење свога националног питања, да је само у томе ослобођење и уједињење српског народа.

У самој ствари то је нетачно, јер циљ српске борбе далеко је шири и дубљи, а
што се помиње само Босна и Херцеговина и део Далмације то су остаци скоро
минуле анексионе кризе и догађаја који су наступили cа њом.

Анексиојом Босне и Херцеговине стављено је, истина, пред Европу питање о тим двема покрајинама и о српским претензијама за њих, али Срби су тада истављали своје претензије само на њих не зато што су они једино те покрајине сматрали за своје, већ зато што је Аустро – Угарска своју привремену управу у њима, која је Србима давала неке наде, без пристанка и без питања Европе, која јој и дала управу над тим областима, претворила у сталну. Остале српске покрајине нису биле као Босна и Херцеговина у привременој власти њеној, и Србија није могла иставити на њих своје претензије, а да не дође у опасност да јој Аустро – Угарска објави рат под изговором да Србија хоће да јој отме њене области.

Тако се од тада утврдила многима у памети свеза Босне и Херцеговине са српским питањем, и с тежњама српским за национално ослобођење и уједињење.

С друге стране, свима је још у памћењу борба Србије за излаз на Јадранско море. Кад је Србија за време рата 1912. г. заузела албанску обалу Јадранског мора, то се Аустро-Угарска супроставила томе, а Србија ма колико да јој је било тешко, морала се одрећи од слободног изласка на море. Зато сада многи и додају к питању о Босни и Херцеговини и питање о српском изласку на море, које је остало 1912. нерешено, као тачке којима се потпуно исцрпљује српско савремено национално питање.

У самој ствари то је потпуно погрешно, јер тим тачкама се ни приближно још не
оцртава српски проблем. То је, као што је речено, остатак ранијих криза у
тежњи, које истављене у оно време, када се није водио рат са Аустро-Угарском и ради којих, по мишљењу Срба није био потребан ни светски рат ни уништење Аустро-Угарске.

Сад ствар стоји сасвим друкчије. Сад Аустро-Угарска под видом опасности ‘за своје јужне провинције, које Срби хоће да отму од ње’, јасно је иставила ово: или да она присаједини Србију и Црну Гору к осталим својим земљама насељеним Србима, или да се покаже како она није у стању спречити одвајање својих јужних провинција. На тај начин сама је Аустро -Угарска принудила Србију да прими судбоносну дилему: или да се створи уједињена Србија, или да слободне Србије сасвим не буде…” (Види: Драгован Шепић, О мисији Љ. Стојановића и А. Белића у Петрограду 1915. године – Меморандум “Савремено српско национално питање” , Зборник Хисторијског Института Југославенске Академије, књига III, Загреб, 1960, стр. 484 – 485).

Познато је да америчи Сенат није ратфиковао Версајски мировни споразум, зато су усвoјили антијугословенске и антисрбске амандмане у америчком Конгресу у току 1986 и 1987. године и позвали на рушење уставног поретка у Југославији. Све остало су само дневне политичке манипулације.

Душан Буковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here