Dušan Buković: Kako su boljševici uništili nacionalnu Rusiju i Srbiju?

Podelite:

„Zahvaljujući pojedinim političarima, ruskim lingvistima i pretpostavljamo pravoslavnom obrazovanju Josifa Staljina koje je stekao kao odličan đak pravoslavne bogoslovije i na Bogoslovskom seminaru…“

Josif Visarionović Džugašvili Staljin, 1879-1953, sin je đurđijanskog obućara iz Tifilsa, izbačen je iz bogoslovije zbog širenja antiruskih marksističkih baljezgarija i zbog konspirativne aktivnosti u ruskim podzemnim pokretima i organizacijama, preko kojih su izvesni evropski i američki trijalisti potkopavali i potpaljivali Carsku Rusiji do fabijanske, bundistčke i marksističke oktobarske revolucije 1917. godine (Vidi: Uništenje Rusije 1917. je najveća operacija britanske obaveštajne službe u istoriji …, https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28/ – by Srb Times ).

Staljin je u toku revolucije 1905. godine postao prvak revolucionarnog pokreta svoga kraja. Posebno se istakao u oktobarskoj revoluciji 1917, i građanskom ratu 1918 – 1920, bio je urednik “Pravde”, između ostalog bio je uz Trockog organizator crvene armije, kasnije i komesar za nacionalnosti. Jedno vreme proveo je u emigraciji, u Londonu. Od aprila 1922. godine bio je generalni sekretar SKP (b), a od 1925. i član Izvršnog komiteta Kominterne. Lenjinova teška sifilistička bolest odvajala ga je u izvesnim momentima od uticaja u stranci i državi i omogućila je Staljinu da ostvari svoju žudnju za vlašću, što i sam Lenjin svedoči u testamentu, gde doslovno stoji: “Ja verujem, da je je glavni uzrok sadašnjih opasnosti i ključ za novo učvršćenje partije kod takvih članova kontrolne komisije kakvi su Staljin i Trocki. Po mome mišljenju njihovi međusobni odnosi čine polovinu opasnosti cepanja parije… Drug Staljin je time što je postao generalni sekretar sjedinio u svojim rukama ogromnu moć i ja uopšte nisam siguran, da će on uvek znati ovu moć iskoristiti sa dovoljno obazrivosti… Staljin je bezobziran, pa iako ova pogreška može biti trpljena u odnosima između nas komunista, ona je apsolutno nepodnošljiva u radnoj sobi generalnog sekretara. Zato predlažem drugovima, da se iznađe put da se Staljin odstrani od ovog položaja i da se on preda drugom čoveku, koji se od Staljina mora razlikovati time da je bolji, nego on, – naime, strpljiviji, lojalniji, uglađeniji i pažljiviji prema drugovima. Da nije tako zlovoljan…”

Kada je Lenjin umro, Staljin je uspeo da se istakne u partiji kao njegov glavni naslednik i najdosledniji teoretičar tz. marksizma-lenjinizma. On je u vreme obračuna sa tzv. skretnjima u Partiji i krvave borbe u stranci, sproveo masovne likvidacije istaknutih drugova-boljševika, kao i običnih građana. Nastojao je da po principu nadgradnje proširi marksizam-lenjinizam sa staljinizmom.

Staljin je istakao i cilj boljševičke komunističke-internacionalističke borbe: „Težište internacionalističkog vaspitanja radnika u ugnjetačkim zemljama mora neminovno biti u propovedanju i odbrani prava ugnjetenih zemalja na otcepljenje. Bez toga nema internacionalizma. Naše je pravo i dužnost da tretiramo svakog socijalistu ugnjetačke nacije koji ne vodi takvu propagandu kao imperijalistu i kao nitkova…“ (Vidi: Staljin J, Pitanje lenjinizma, Beograd, 1946, str. 60).

U Staljinovom Sovjetskom Ustavu koji je doneo 1936. godine nigde se nije pominjala Rusija. Staljin je to objasnio da je Sovjetski Savez ne nacionalna, nego mnogonacionalna država i to prva takve vrste u svetu, što je u potpunosti odgovaralo multikorporativnim strukturama u Evropi i Americi. Takođe, u Sovjetskom Ustavu mesto Rusije se uvek spominjao Savez socijalističkih sovjetskih republika i to ne kao nacionalna država, nego kao “socijalistička država radnika i seljaka…” (Vidi: Konstitucija – osnovnoj zakon sojuza sovetskih socialističkih respublik, Moskva, 5. XII. 1936).

U Sovjetskom Ustavu je rečeno (vidi: član 2), da političku osnovu sovjetske države sačinjava ne narod, nego radnički delegati. U ovom Ustavu nabrojano je 11 republika, bez onih koje su Sovjeti posle donošenja ovog Ustava anektirali. Staljin je u toku Drugog sv. rata izmenio Ustav jednim novim umetkom i proširio autonomije saveznih republika. Stvorio je pet novih republika i omeđio njihove granice. Razbio je i osakatio Ruse, koje je lišio supstance stvarajući druge “narode” na njihov račun, koji su morali živeti u 16 sovjetskih republika.. Koliko se ovim ustavom išlo za tim, da se potisne i onemogući presudan uticaj ruskog elementa na sovjetsku državu, vidi se najbolje po tome što je članom 55. predviđeno da se u savez nacionalnosti biraju prestavnici po ključu: po 25 poslanika od svake savezne republike, po 11 poslanika od svake autonomne republike, po 5 poslanika od svake autonomne oblasti i po 1 poslanik od svakog nacionalnog okruga. Predstavnici ruskog naroda, koji je nekoliko puta brojniji od svih 169 nacionalnih i religioznih grupa, bili su u predstavničkom telu u ogromnoj manjini, kao što su u ogromnoj manjini i u vođstvu sovjetske države. Pored toga što je ovo čisto nedemoktarski princip, 123-im članom izrično je slovenskoj ruskoj većini uskraćena svaka mogućnost otpora protiv rada pojedinih manjina, uperenog protiv planskog majoriziranja većine i razaranja njenih nacionanih osnova.

Iz ovog pravca trebamo promatrati Staljinovu antirusku politiku i njegov Sovjetski Ustav koji je bio antinacionalan. Obrazlažući potrebu njegovog donošenja Staljin je 25. novembra 1936 godine rekao: “Za razliku od tih ustava (buržoaskih) projekt novog ustava naprotiv, je duboko internacionalan. On polazi od toga, da su sve nacije i rase ravnopravne. On polazi od toga da razlike u boji kože ili u jeziku, kulturnom nivou i nivou državnog razvitka, kao god i sve društvene razlike među nacijama i rasama ne mogu poslužiti kao razlog na osnovu nacionalne ravnopravnosti. On polazi od toga da sve nacije i rase bez obzira na njihov prošli i sadašnji položaj, bez obzira na njihovu ličnu slabost, treba da jednako uživaju prava u svima sferama privrednog i kulturnog i društvenog žzivota…” (Vidi: Komsomoljskaja pravda, Moskva, u br. od 25. novembra 1936.).

Staljin je na XVI kongresu partije, koji je održan u junu i julu 1930 godine, jasno izrazio i otkrio svoje antiruske ciljeve u ovom pogledu. On je rekao: “Što se tiče kasnijih izgleda nacionalnih kultura i nacionalnih jezika ja sam uvek bio, a i sada ostajem kod Lenjinovog mišljenja, da će se u vreme kada socijalizam počne pobeđivati u svetskim razmerama, nacionalni jezici bezuslovno morati stopiti u jedan opšti jezik. Neće taj jezik biti ni velikoruski, ni nemački, nego nešto novo… ”

Šta treba da znači Unija SSR i komunistička taktika i strategija, pojam otadžbine i patriotizma, objasnio je sovjetski regionalni komesar i publicista M. Bakanov u sovjetskom vojnom listu „Na straži“, gde između ostalog stoji: „Unija sovjetskoh socijalističkih republika je otadžbina internacionalnog proletarijata, boljševizma i baze razvića proleterske revolucije u celom svetu. Zato je sovjetski patriotizam nedeljiv od internacionalizma, nedeljiv od borbe za proletersku svetsku revoluciju na celoj zemlji. Internacionalizam je zastava sovjetskog patriotizma…“ (Vidi: M. Bakanov, O otadžbini, zavičaju i sovjetskom patritizmu, „Na straži“, Moskva, 8. jul 1939).

Kao dopunu svemu ovome u moskovskoj „Komsomoljskajskoj pravdi“, stoji: „Ni u jedno doba nije mogao postojati snažniji i moćniji patritizam od našeg boljševičkog sovjetskog patriotizma… Najsnažnija moć sovjetskog patriotizma leži baš u tome da je on neodeljivo vezan sa internacionalizmom boljševika, sa internacionalnim karakterom njihovog učenja, njihovih postupaka, njihovih ideja i njihove istoriske misije…“ (Vidi: Sovjetski patriotizam, „Komsomoljskaja pravda“, Moskva, 23. septembar 1939).

U ovom kontekstu, osvrnuli bismo se na ovom mestu na komunistički elaborat Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju, koji je objavljen pod naslovom „O Partiji – Organizaciona struktura međunarodnog komunističkog pokreta“, gde doslovno stoji:
„Čitav međunarodni komunistički pokret čini u idejnom, organizacionom i akcionom pogledu jednu celinu – Komunističku Internacionalu. Kominterna ima svoje sekcije skoro u svim zemljama sveta. I naša Komunistička Partija Jugoslavije jeste sekcija Kominterne. Kongres Kominterne na koje šalju delegate sve sekcije najviše je telo međunarodnog Komunističkog pokreta. Od Kongresa do Kongresa radom Kominterne rukovodi Izvršni Odbor Komunističke Internacionale, koji bira Kongres. Izvršni odbor nije stalno na okupu, on se sastaje s vremena na vreme i održava svoje plenume. Plenum bira Prezidium koji vodi poslove od plenuma do plenuma. Prezidium iz svoje sredine bira Sekretarijat. Generalni sekretar Kominterne je poznati radnički i antifašistički borac, boljševik Đorđe Dimitrov, tipografski radnik. Odluka Kongresa i rukovodstva Kominterne obavezne su za sve sekcije. Vodeća sekcija Kominterne jeste Svesavezna Komunistička Partija (boljševika). U izvršni odbor Preizdijuma od strane boljševika Partije ulaze drugovi: Staljin, Molotov, Manuilski i dr. Drug Staljin učestvuje u rešavanju svih najvažnijih pitanja Kominterne. On je kao najveći živi teoretičar marksizma-lenjinizma i stvarni vođa međunarodnog proleterijata i Kominterne… Komunistička omladinska Internacionala je sekcija Kominterne. Omladinska Internacionala ima svoje sekcije svuda gde ima Kominterna…“ (Vidi: O Partiji – Organizaciona struktura međunarodnog komunističkog pokreta, Izdanje Pokrajinskog Komiteta KPJ za Srbiju, 27 februar 1942).

Kada je reč o veri, osnovno pravilo tzv. „srpskog“ komunističkog odnosa prema religiji vidi se po 13. članu Statuta KPJ, da je svaki „srpski“ komunista bio prinuđen da bude antireligiozan, internacionalan, anacionalan i antinacionalan, koji doslovno glasi:
„Komunist mora svoju pripadnost partiji u ovom najvažnijem vidljivo izraziti. On mora odlučno, stoprocentno prekinuti sa religijom… Religija i komunizam su dve sile koje međusobno stoje u nepomirljivoj borbi dva neprijatelja od kojih komunizam neće nikada svoju ruku pružiti religiji…“ (Vidi: Statut Komunističke partije Jugoslavije, Izdanje Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju, 14. junuar 1942).

Kako objasniti i to da su između ostalih: Lenjin, Zinovjev, Trocki, Čičerin i Kerenski bili pripadnici zapadno-evropskog i američkog idolatrijskog, okultnog i ezoteriskog društva čarobnjaka međunarodne masonerije ili između ostalih i Moša Pijade? (Vidi: I. F. L. The growing menace of freemasonry in Britain, London, 1936, str. 20: Zoran D. Nenezić, Masoni u Jugoslaviji (1764-1980), Beograd, 1988; Srbija masonska država … https://timerobber.wordpress.com/2014/08/28 – 28. avgusta 2014. • by Srb Times).

U antisrbskom komunističkom listu “Trudbenik”, organu radnog naroda Vojvodine, objavljen je programski članak u januaru 1941 godine pod naslovom “Nacionalno-oslobodilačka borba naroda Vojvodine”, gde između ostalog stoji: “1918 godine srbijanska buržoazija iz Vojvodine, Hrvatske, Slavonije, Crne Gore, Bosne, Hercegovine, Kosova, Metohije i Makedonije uz pomoć krupnih kapitalista, veleposednika, i plaćenika, nije dala pravo narodima ovih zemalja da se sami opredele nego ih je podjarmila i silom im naturila svoju hegemoniju… Jedan spasonosni put za sve nacionalno ugnjetene narode, dakle i vojvođanske Mađare jeste narodno-oslobodilačka borba na bazi proleterskog internacionalizma. To je onaj isti put kojim su išle i stigle svojoj meti ugnjetene nacije i grupe carske Rusije, koje su veliko-ruski imperijalisti ugnjetavali na nečuven način…” (Vidi: Nacionalno-oslobodilačka borba naroda Vojvodine, „Trudbenik“, organ radnog naroda Vojvodine, br. 1, godina 1. januar 1941, str. 6; Moša Pijade, Istorijski arhiv KPJ, Tom 2, Beograd, 1949).

Imajući na umu da i knjiga profesora Ljube D. Jurkovića, koju je objavio pod naslovom “Komuniste i nacionalno pitanje”, predstavlja značajan prilog proučavanju antisrbske i antiruske komunističke taktike i strategije između dva stetska rata u kojoj doslovno stoji:

“Više se je puta u istoriji, naročito najnovijoj, dogodilo da su razni marksiste služili direktno ili indirekno interesima kapitalističke reakcije, odnosno kapitaističkom imperijalizmu. Ali ne samo pojedinci, marksiste po ubeđenju, nego i čitave marksističke stranke otvoreno su se zalagale za interese reakcije. Naročito za vreme svetskog rata imali smo dovoljno prilike da vidimo i oprobamo marksiste svih vrsta i raznih nacija…
Da su komuniste služili interesima reakcije ja sam uvek osećao, i mnoga su me fakta na to upućivala, osećao sam to nekako instinktivno, – a sigurno je da u politici instinkt važi skoro jednako kao i naučno utvrđene istine, – pa sam u jednom članku “Nacionalizam i Socijalizam” otrag nekoliko godina pisao: Nama izgleda da je ‘diktatura radnika’ fatalna ne samo za pojedine nacionalne celine, nego i to u prvom redu, i za sami proletarijat. Šta više. Nama, čak, izgleda, i mnogi nam znaci za to daju za pravo, da su baš sami kapitaliste formulisali i stvorili sve moguće ‘Internacionale’ i ‘Socijalne revolucije’, razume se, u nadi da će iz haosa, koji time nastaje, baš sami kapitaliste izvući konačno najviše koristi…

Jednako tako, u istom smislu, pisao sam u članku ‘Pred velikim događajma’: ‘Ja nekako instinktivno osećam da je velika i krvava ruska revolucija delo kapitalističke Amerike i Evrope. Kapitalizam je upotrebio idealnu dušu Slovena da u prvom redu oslabi snagu Slovena i da im tako zapreči put u svet’.

Ali doći će dan kada će Rusi tu krvavu igru svojih neprijatelja vrlo dobro razumeti, i kada će se osloboditi opasnih eksperimenata na živom telu svoga naroda.
Ovakvi krvavi eksperimenti doista mogu, za sada, da troše energiju Slovena, ali ti eksperimenti mogu konačno da budu fatalni za one koji su ih prouzročili…

Ovo sumnjičenje komunista izgleda neverovatno, smelo i paradoksalno, ali samo na prvi pogled, jer je svetski internacionalni … kapitalizam u stanju da u svom interesu, u interesu kapitalističkog imperijalizma i ekspanzije, u konkurentskoj međusobnoj borbi, upotrebi i najriskantnija sredstva, najkrvavija i najodurnija sredstva. U tu svrhu on će da upotrebi nauku, lepe umenosti, tehniku, nacionalne i socijalne osećaje, razredne borbe, ratove, revolucije, krv i pokolj miliona nevinih duša, u jednu reč sve samo da dođe do cilja!

Za vreme svetskog rata, u kojemu su, bez sumnje, igrali veliku, ako ne i odlučnu, ulogu kapitalistički interesi, bio je zgodan momenat ne samo da se oslabi i uništi nemačko-austrijsko-madžarski imperijalizam, nego i opasnost otrganizovanja ruskog kapitalizma, koji bi mogao da bude opasan za zapadno-evropski i američki kapitalizam, ili, i kad se taj nebi organizovao, trebalo je oslabiti slovensku rasu, čija je elementarna snaga na svim poljima ljudske aktivnosti u to doba počela zadavati ozbiljnih briga zapadnom i američkom svetu. Nemačku je trebalo oslabiti, da tako kažemo, legalnim ratom, a Rusiju socijalnom revolucijom.

Uništenje Nemačke i Austrije imala je da izvrši engleska, francuska i američka vojnička snaga na kopnu, moru i zraku, uz pomoć onih malih naroda kojima je taj rat obećavao nesumnjive koristi i koji je imao da zadovolji njihove nacionalne težnje, stvar koja kapitalizmu Zapada i Amerike ne može da izgleda opasna, pošto su ti narodi više manje prisiljeni da budu ekonomski ovisni tako da će ih se na drugoj strani moći uvek pritisuti u slučaju da bi postali opasni po njih i njihove interese. Da su ti kapitaliste doista tako mislili, što se ovog poslednjeg tiče, vidi se jasno iz famoznog članka Lorda Rotermira, članka koji je nekako uzbudio ceo politički svet zainteresaovanih zemalja, a naročito je živo zainteresovao i našu zemlju, a u kojemu taj gospodin otvoreno i bezobrazno kaže: ‘Rumunija, Čehoslovačka i Jugoslavija moraju podređivati svoj nacionalni razvitak i napredak kreditima, koje primaju iz inostranstva. To znači, da moraju podleći ako im ne dođu u pomoć velike banke u Londonu i Njujorku….’, pa dalje: ‘Na mir i na stabilizaciju srednje Evrope moguće je uticati preko novčanih zavoda u Njujorku i Londonu…’

Drugi zadatak, uništenje Rusije, izvršiti će tako zvana ‘Socijalna Revolucija’. Na taj način uništiti će se ruska narodna privreda, ruska industrija, ruska kultura, ruski uticaj na ostale Slovene, i konačno ruska snaga, pred kojom su imali stvaran respekt svi narodi sveta. Tome cilju služiti će Crvena Internacionala najzgodnije.

Iza malih peripetija i ozbiljnog rizika za komuniste koji su prouzročili samu rusku revoluciju, Sovjeti biti će prisiljeni da pre sklapaju trgovinske ugovore sa engleskim i ostalim kapitalistima, a posle će ruska zemlja postati opet predmet pljačke svetskog kapitalizma. Tada će kapitalizam opet doći na svoj račun. Ruski će narod tada biti bez organizovane ekonomske odbrane i put kapitalističkom imperijalizmu biti će opet širom otvoren u veliku i bogatu rusku zemlju.

Na žalost, kako vidimo, boljševici su do sada savršeno srušili sve šrto se je srušiti dalo, – oni su taj povereni zadatak izvršili da bolje nisu mogli: sada je Rusija opustošena i gola, narod je gladan, – Rusija trebuje pomoći, trebuje produkte svetskog kapitalizma, i Sovjeti to traže, i razume se primaju. Tu skoro u Ženevi delegat Sovjeta tražio je pomoć kapitalizma, govorio je na dugo i široko o ‘koegzistenciji oba sistema’, što će da bude od obostrane koristi, i kapitala i proletarijata!…” ( Vidi: Prof. Ljubo D. Jurković, Komuniste i nacionalno pitanje, Ljubljana, 1928, str. 26-28).

Ako sada pogledamo izvesne tragične i sudbonosne istoriske događaje kroz koje je prošao obespravljeni, obezglavljeini, potlačeni i poniženii nesrećni ruski i srpski narod u dvadesetom stoleću, nemožemo se oteti utisku da su današnji uzroci krize u Sovjetskoj Rusiji i Srbiji vezani za izvesnu masonsko-marksističku elitu u Moskvi i Beogradu-Josipgradu.

Podelite:

3 Komentari

  1. Bukoviću ovo je fotografija Tita i Staljina pre nego su Boljševici i ušli u Srbiju..
    Tačnije sa sastanka 1944. godine kad je Tito izdao Čerčila i pobegao sa Visa avionom u Moskvu..
    Tad je Staljin dobio imena svih vaših četnički trojki koje je Čerčil hteo da angažuje tokom akcije iskrcavanja na Jadransko more..
    Čim je čuo da su izdani i da Rusi znaju sva imena obustavio je akciju i iskrcavanje prebacio u Normandiju gde su od Nemaca pretrpeli ogromne gubitke.
    Tako da je pravi naslov za ovaj tekst **Tito osujetio namere četnika i Čerčila** jer fotografija ne odgovara glupostima koja si dole nalupetao..
    Znao je Tile kako treba sa vama raditi bogatim i bestijalnim prevarantima..
    I iz Forin Offis-a i iz prelazne vlade Šubašića.
    Da mu nije javio rat bi na tlu Evrope trajao još nekoliko godina jer plan Čerčila nije bio oslobađanje teritorija od Nemaca već terorisanje naroda i uvođenje monarhističke diktature krupne buržoazije izbegle u London..

  2. Prvobitni naziv za iskrcavanje Britanski i Američki ekspedicioni trupa na Yadransku obalu se zvao **Day O** međutim odmah je preinačen u **Day D** jer je odmah postalo jasno da će svet biti podeljen pošto su Sovjeti provalili namere zapadnog vojnog rukovodstva..
    Naravno odlučujuću ulogu u tome je odigrao Tito jer je na vreme obavestio Staljina koji je dalje znajući da će Hitler sve snage prebaciti na zapadni front započeo odlučujuću i završni udarac tvorcima rata na planeti zemlji i konačno podeliti Berlin..
    Dugo nakon tog važnog događaja u istoriji i osnovati Varšavski blok država protivnica zapadnom imperijalizmu čije su oličenje u Srbiji naravno bili četnici i njin vođa general Mihajlović ..
    Ključna Čerčilova figura do ove fotografije gore kad je Britanac zbog sleda događaja totalno morao promeniti svoje ratne planove.

  3. @ Evgenij Evgenijevič

    Tile (tako ti tepaš bravaru) je “Naravno odlučujuću ulogu u tome je odigrao jer je na vreme obavestio Staljina…”.
    Ko je Staljin? Najbolje je da o tome pročitaš na početku teksta, treći stav. Kada o njemu onako misli drug Lenjin onda je teško i zamisliti koja je to “buzdovančina” bila!
    Što se tiče druga Tila – bravar je bio u grupi tzv. “španskih boraca”, koji su dopali nemačkog zarobljeništva, ali svi koji su se vratili u Jugoslaviju i imali vidnu ulogu u dizanju “ustanka”, vratili su se nesmetano sa propusnicama Vermahta!!! Sam Tile ti je bio četverostruki agent (SSSR-a, MI 6, Abvera i CIA-e)! E, zato su oni bili uspešne vojskovođe, diplomate i vizionari.
    Naravno, u ovoj igri najviše su stradali blentavi Srbi, a slede ih Jevreji i Cigani. Jasenovac je “progutao” preko 700.000 Srba – dece, žena i staraca. Komunisti su samo nastavili gde su ustaše stale. Tako drug Marko – Aleksandar Ranković, na koga većina i današnjih Srba gleda sa simpatijama, u izveštaju u Beogradskoj skupštini (Politika; 01.02.1951.g.) kaže: Kroz naše zatvore je između 1945. i 1951. godine prošlo 3,777.776 zatvorenika, dok smo likvidirali 586.000 narodnih neprijatelja”!!!
    Dakle, drug Evgenij, partizanske bajke više ne stanuju ovde.
    Potpisujem svako slovo, reč i zaključak uvaženog Bukovića, a Redakciju Vidovdan pozdravljam!

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here