Душан Опачић: БОШКО ПЕРОШЕВИЋ – ОСМЕХ ЈЕДНЕ ЕПОХЕ

Поделите:
Мало је политичара у нашој новијој историји о којима бих могао да напишем неку лепу реч, камоли текст. Већина њих су посебна сорта људи, у категорији данас модерних судских извршитеља, покварених адвоката и корумпираних судија. Тако је било, тако је данас , тако ће бити. Међутим, ово шта сада пишем, желим да буде искрено и да, онако људски, истовремено опустим руку и мисли.
Волео бих да говорим о Бошку Перошевићу.
За њега смо чули, али га данас мало помињемо. Гурање Перошевића у заборав је једна неопростива неправда.
По мишљењу многих са којима сам се сусретао након Перошевићеве смрти, а које и ја делим, управо овај човек је био најбољи и најуспешнији покрајински премијер од увођења вишестраначког система до данас. Још ако узмемо околности у којима је радио, деведесетих, Бошко Перошевић је имао редак дар вансеријски способног, преданог и хуманог човека.
Последња деценија двадесетог века симболише трагедију нашег народа и државе. Тада су се догодили распад Југославије, натопљен крвљу, мучне и исцрпљујуће санкције, притисци споља, дугогодишња неизвесност…брутална НАТО агресија. Из такве деценије, божији дар је био ући у нови век као човек. То је била можда и најдужа деценија наше историје, која никако да прође, препуна искушења. Из данашње перспективе могу да кажем да смо, и под тим условима и околностима ипак били последња слободна европска земља. Што нам нису отели силом, предали смо добровољно након петооктобарског пуча 2000. године. Наш народ је након тог пуча ушао у другу фазу трагедије.
Хајде прво да кренемо од службеног, званичне биографије Перошевића. Рођен је у Оџацима 1956. године. Основну и средњу школу је похађао у родном Раткову и Оџацима, затим Вишу машинску и Економски факултет у Суботици, да би магистрирао на Технолошком факултету у Новом Саду. На студијском усавршавању боравио је у Совјетском Савезу, а поред српског је говорио руски и енглески језик. Од оснивања 1990. године, члан је Социјалистичке партије Србије. Био је патриота и стао уз Милошевића у периоду „догађања народа“. Залагао се за укидање погубног Устава из 1974. године. Кратко време обављао је функцију председника Скупштине општине Оџаци. Такође је обављао највише функције у партији и у покрајини Војводина (члан и потпредседник ИО ГО СПС, шеф војвођанских социјалиста, председник Градског одбора СПС у Новом Саду), председник Извршног већа Војводине и савезни посланик. Битно је напоменути и његову професионалну службу, као инжењера у индустрији „Иво Лола Рибар (Оџаци), а потом и директора “Напретка ” (Ратково) и техничког директора “Хипол” (Оџаци). Био је аутор бројних озбиљних студија, објављених у стручним часописима.
По овој биографији једног политичара, можемо закључити да се ради о способном човеку, који је, уз то што је био политичар био и научни радник, иноватор и успешан привредник. Многи грађани Војводине га сматрају и великим хуманистом. Са дужности коју је обављао великодушно је помагао развој спорта и културних институција широм Покрајине.
Брутално је убијен на Новосадском сајму 13. маја 2000. године.
Колико знам, Перошевић се током политичког успона и касније, знатно разликовао од многих виђенијих људи СПС-а из редова већ тада превазиђеног Савеза комуниста. Његов улазак у политичку арену, нешто пред „јогурт револуцију“, био је поткован храброшћу. Многи каснији високи функционери СПС баш у тим годинама нису имали храбрости да заузму јавно став око уставних промена у земљи, нису се јавно, до последњег тренутка, сврстали током сукоба између српског и војвођанског руководства. Бошко јесте, и са ове временске дистанце и даље мислим да је био на правом путу. И тада, па до краја живота никада се није користио говором мржње, важио је за толерантног саговорника и човека веома цивилизоване природе.
Већ годинама многи медији спекулишу око смрти Бошка Перошевића. Ја не умем да се бавим истражним радњама, то је на савести институција наше државе. Али добро знам да Бошко Перошевић није био контроверзни политичар или бизнисмен, да био окончао овако трагичним крајем под неким „сумњивим“ околностима. Не смемо заборавити да је Бошка Перошевића испратио највиши државни врх земље. Са друге стране, не памтим ни једну изјаву опозиционих лидера тог времена која садржи ружну или омаловажавајућу реч о Бошку Перошевићу.
Социјалистичка партија Србије је незаобилазни фактор на политичкој сцени Србије од оснивања до данас, без обзира на разлике у гласовима током свих ових година, променама курса и реформи. Опет, као таква са својим успесима, поразима, падовима, врлинама и манама, ипак нам је дала нешто од најбољег, у шта сврставам и Бошка Перошевића. А људи попут Перошевића су данашњој Србији преко потребни.
Животни пут Бошка Перошевића не може стати у један текст, а држава Србија би могла мало више да има пијатета. Бошко Перошевић је мучки убијен током обављања свог посла. Пуцањ у њега био је пуцањ у државу, ма како на њу гледали. У најмању руку, требало би имати улице које би носиле његово име, а датум његове смрти на достојанствен начин обележавати. Зашто је мрак заборава надвијен над Србијом након петооктобарског пуча? Зашто заборављамо људе који су својим радом и напорима чинили нашу земљу бољом?
Сваке године 13. маја делегација СПС Војводине обележава годишњицу смрти Перошевића и полаже венац на месту где је страдао 2000. године. То је океј. Опет, са друге стране, мислим се по чему Зоран Ђинђић заслужује да се сваке године на дан његовог убиства цела држава сјати у Немањину улицу да му ода признање а Бошко ни десети део тога, а исто је био премијер, ако не државе онда њене неодвојиве покрајине. Према чему меримо нечију смрт? Зар оба убиства нису били пуцање у државу? Зар обојица нису били нечији синови, родитељи, супрузи? Да ли је меримо само према степену прихватљивости одређене личности на Западу, а не и чињеници шта је та личност урадила за своју земљу и народ? Бошко Перошевић је убијен док је обављао функцију премијера Војводине, што је за државу Србију битније од свих његових партијских функција. А све нас и даље прати проклетство да ни једно од ових убистава није суштински разјашњено.
Сигуран сам да нисам усамљен у ставовима које сам изнео, знам да многима помен имена Бошка Перошевића изазове жал, јер ћемо окретом иза себе, у сопствену прошлост, у његовом имену видети осмех једне епохе и оног најтежег што је могуће постати, видећемо човека.
Нека му је вечна слава !
Аутор текста је новинар и писац из Београда
Душан Опачић, Видовдан
Поделите:

6 Коментари

  1. Као мали и “обичан грађанин” и Србин у Војводини из времена када је живео и радио Бошко Перошевић, предлажем да се новом мосту у Новом Саду да име: Мост Бошка Перошевића и да се изради споменик Бошку Перошевићу на тргу испред Апотеке преко пута Бановине. То је најмање што Бошко Перошевић заслужује јер је страдао у злом времену у коме он има сачуван образ у сваком погледу.
    Хвала Опачићу што је овде написао тачне, лепе речи и речи из заслуженог поштовања према добром човеку и покрајинском премијеру Бошку Перошевићу, трагично и неправедно страдалог.

    • Мост привремени који ће ускоро бити демонтиран носи назив по Бошку Перошевићу. То је онај монтажни железнички, који је коришћен све док нови “Жежељев” није био готов. Немам ништа против да се име са овог до јуче пренесе на нови мост који је у суботу Вучић отворио.

  2. Ubijen je iz sasvim nepolitičkog razloga.
    Policija je teško prebila oca njegovog druga (duševno bolesnog druga), a on nije “isterao pravdu” po ukusu tog bolesnog druga, pa ga je ovaj bolesnik ubio.
    Sve u svemu žalost i za prebijenim starcem i ubijenim Boškom…

    • Ја сам скломији мишљењу да је позадина тог убиства ипак у припремама за извођење петог октобра, баш као и убиство Жељка Ражнатовића, с тим да, наравно, две поменуте особе нису за упоређивање ни на ком плану.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here