Dušan Opačić: BOŠKO PEROŠEVIĆ – OSMEH JEDNE EPOHE

Podelite:
Malo je političara u našoj novijoj istoriji o kojima bih mogao da napišem neku lepu reč, kamoli tekst. Većina njih su posebna sorta ljudi, u kategoriji danas modernih sudskih izvršitelja, pokvarenih advokata i korumpiranih sudija. Tako je bilo, tako je danas , tako će biti. Međutim, ovo šta sada pišem, želim da bude iskreno i da, onako ljudski, istovremeno opustim ruku i misli.
Voleo bih da govorim o Bošku Peroševiću.
Za njega smo čuli, ali ga danas malo pominjemo. Guranje Peroševića u zaborav je jedna neoprostiva nepravda.
Po mišljenju mnogih sa kojima sam se susretao nakon Peroševićeve smrti, a koje i ja delim, upravo ovaj čovek je bio najbolji i najuspešniji pokrajinski premijer od uvođenja višestranačkog sistema do danas. Još ako uzmemo okolnosti u kojima je radio, devedesetih, Boško Perošević je imao redak dar vanserijski sposobnog, predanog i humanog čoveka.
Poslednja decenija dvadesetog veka simboliše tragediju našeg naroda i države. Tada su se dogodili raspad Jugoslavije, natopljen krvlju, mučne i iscrpljujuće sankcije, pritisci spolja, dugogodišnja neizvesnost…brutalna NATO agresija. Iz takve decenije, božiji dar je bio ući u novi vek kao čovek. To je bila možda i najduža decenija naše istorije, koja nikako da prođe, prepuna iskušenja. Iz današnje perspektive mogu da kažem da smo, i pod tim uslovima i okolnostima ipak bili poslednja slobodna evropska zemlja. Što nam nisu oteli silom, predali smo dobrovoljno nakon petooktobarskog puča 2000. godine. Naš narod je nakon tog puča ušao u drugu fazu tragedije.
Hajde prvo da krenemo od službenog, zvanične biografije Peroševića. Rođen je u Odžacima 1956. godine. Osnovnu i srednju školu je pohađao u rodnom Ratkovu i Odžacima, zatim Višu mašinsku i Ekonomski fakultet u Subotici, da bi magistrirao na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu. Na studijskom usavršavanju boravio je u Sovjetskom Savezu, a pored srpskog je govorio ruski i engleski jezik. Od osnivanja 1990. godine, član je Socijalističke partije Srbije. Bio je patriota i stao uz Miloševića u periodu „događanja naroda“. Zalagao se za ukidanje pogubnog Ustava iz 1974. godine. Kratko vreme obavljao je funkciju predsednika Skupštine opštine Odžaci. Takođe je obavljao najviše funkcije u partiji i u pokrajini Vojvodina (član i potpredsednik IO GO SPS, šef vojvođanskih socijalista, predsednik Gradskog odbora SPS u Novom Sadu), predsednik Izvršnog veća Vojvodine i savezni poslanik. Bitno je napomenuti i njegovu profesionalnu službu, kao inženjera u industriji „Ivo Lola Ribar (Odžaci), a potom i direktora “Napretka ” (Ratkovo) i tehničkog direktora “Hipol” (Odžaci). Bio je autor brojnih ozbiljnih studija, objavljenih u stručnim časopisima.
Po ovoj biografiji jednog političara, možemo zaključiti da se radi o sposobnom čoveku, koji je, uz to što je bio političar bio i naučni radnik, inovator i uspešan privrednik. Mnogi građani Vojvodine ga smatraju i velikim humanistom. Sa dužnosti koju je obavljao velikodušno je pomagao razvoj sporta i kulturnih institucija širom Pokrajine.
Brutalno je ubijen na Novosadskom sajmu 13. maja 2000. godine.
Koliko znam, Perošević se tokom političkog uspona i kasnije, znatno razlikovao od mnogih viđenijih ljudi SPS-a iz redova već tada prevaziđenog Saveza komunista. Njegov ulazak u političku arenu, nešto pred „jogurt revoluciju“, bio je potkovan hrabrošću. Mnogi kasniji visoki funkcioneri SPS baš u tim godinama nisu imali hrabrosti da zauzmu javno stav oko ustavnih promena u zemlji, nisu se javno, do poslednjeg trenutka, svrstali tokom sukoba između srpskog i vojvođanskog rukovodstva. Boško jeste, i sa ove vremenske distance i dalje mislim da je bio na pravom putu. I tada, pa do kraja života nikada se nije koristio govorom mržnje, važio je za tolerantnog sagovornika i čoveka veoma civilizovane prirode.
Već godinama mnogi mediji spekulišu oko smrti Boška Peroševića. Ja ne umem da se bavim istražnim radnjama, to je na savesti institucija naše države. Ali dobro znam da Boško Perošević nije bio kontroverzni političar ili biznismen, da bio okončao ovako tragičnim krajem pod nekim „sumnjivim“ okolnostima. Ne smemo zaboraviti da je Boška Peroševića ispratio najviši državni vrh zemlje. Sa druge strane, ne pamtim ni jednu izjavu opozicionih lidera tog vremena koja sadrži ružnu ili omalovažavajuću reč o Bošku Peroševiću.
Socijalistička partija Srbije je nezaobilazni faktor na političkoj sceni Srbije od osnivanja do danas, bez obzira na razlike u glasovima tokom svih ovih godina, promenama kursa i reformi. Opet, kao takva sa svojim uspesima, porazima, padovima, vrlinama i manama, ipak nam je dala nešto od najboljeg, u šta svrstavam i Boška Peroševića. A ljudi poput Peroševića su današnjoj Srbiji preko potrebni.
Životni put Boška Peroševića ne može stati u jedan tekst, a država Srbija bi mogla malo više da ima pijateta. Boško Perošević je mučki ubijen tokom obavljanja svog posla. Pucanj u njega bio je pucanj u državu, ma kako na nju gledali. U najmanju ruku, trebalo bi imati ulice koje bi nosile njegovo ime, a datum njegove smrti na dostojanstven način obeležavati. Zašto je mrak zaborava nadvijen nad Srbijom nakon petooktobarskog puča? Zašto zaboravljamo ljude koji su svojim radom i naporima činili našu zemlju boljom?
Svake godine 13. maja delegacija SPS Vojvodine obeležava godišnjicu smrti Peroševića i polaže venac na mestu gde je stradao 2000. godine. To je okej. Opet, sa druge strane, mislim se po čemu Zoran Đinđić zaslužuje da se svake godine na dan njegovog ubistva cela država sjati u Nemanjinu ulicu da mu oda priznanje a Boško ni deseti deo toga, a isto je bio premijer, ako ne države onda njene neodvojive pokrajine. Prema čemu merimo nečiju smrt? Zar oba ubistva nisu bili pucanje u državu? Zar obojica nisu bili nečiji sinovi, roditelji, supruzi? Da li je merimo samo prema stepenu prihvatljivosti određene ličnosti na Zapadu, a ne i činjenici šta je ta ličnost uradila za svoju zemlju i narod? Boško Perošević je ubijen dok je obavljao funkciju premijera Vojvodine, što je za državu Srbiju bitnije od svih njegovih partijskih funkcija. A sve nas i dalje prati prokletstvo da ni jedno od ovih ubistava nije suštinski razjašnjeno.
Siguran sam da nisam usamljen u stavovima koje sam izneo, znam da mnogima pomen imena Boška Peroševića izazove žal, jer ćemo okretom iza sebe, u sopstvenu prošlost, u njegovom imenu videti osmeh jedne epohe i onog najtežeg što je moguće postati, videćemo čoveka.
Neka mu je večna slava !
Autor teksta je novinar i pisac iz Beograda
Dušan Opačić, Vidovdan
Podelite:

6 Komentari

  1. Kao mali i “običan građanin” i Srbin u Vojvodini iz vremena kada je živeo i radio Boško Perošević, predlažem da se novom mostu u Novom Sadu da ime: Most Boška Peroševića i da se izradi spomenik Bošku Peroševiću na trgu ispred Apoteke preko puta Banovine. To je najmanje što Boško Perošević zaslužuje jer je stradao u zlom vremenu u kome on ima sačuvan obraz u svakom pogledu.
    Hvala Opačiću što je ovde napisao tačne, lepe reči i reči iz zasluženog poštovanja prema dobrom čoveku i pokrajinskom premijeru Bošku Peroševiću, tragično i nepravedno stradalog.

    • Most privremeni koji će uskoro biti demontiran nosi naziv po Bošku Peroševiću. To je onaj montažni železnički, koji je korišćen sve dok novi “Žeželjev” nije bio gotov. Nemam ništa protiv da se ime sa ovog do juče prenese na novi most koji je u subotu Vučić otvorio.

  2. Ubijen je iz sasvim nepolitičkog razloga.
    Policija je teško prebila oca njegovog druga (duševno bolesnog druga), a on nije “isterao pravdu” po ukusu tog bolesnog druga, pa ga je ovaj bolesnik ubio.
    Sve u svemu žalost i za prebijenim starcem i ubijenim Boškom…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here