ДУШАН ОПАЧИЋ: МАЈАКОВСКИ У ВЕЛИКОМ РАТУ – КАКО ЈЕ ПЕСНИК УХАПСИО ГЕНЕРАЛА

Поделите:
О Владимиру  Мајаковском  (1893-1930) знамо да је био највећи песник совјетске епохе, водећа личност руског футуризма и авангарде. И дан данас важи за једног од најзначајних писаца у историји руске књижевности. Као један од оснивача руског футуризма, године 1912.потписује чувени манифест “Шамар јавном укусу” заједно са Давидом Бурљуком, Александаром Кручонихом и Виктором Хлебњиковим. Тим манифестом извршен је радикални заокрет у руској књижевности и осталим гранама уметности.  Бунио се против ратова, социјалне и културне неправде, беде, расне и економске дискриминације, недостатка  мира и достојанства у свету. Језиком  улице, обраћајући се масама, успевао је да социјалну и политичку тематику уздигне на ниво истинске уметности.  Револуцији је припадао импулсивно, у сваки свој стих је веровао, био бриљантан рецитатор. Био је иноватор, у своје стихове је уносио све оно „до сада невиђено“, уличне жаргоне, експлозиван  речник и степенасту форму стиха.  Са друге стране можемо слободно рећи да се овде ради и о једном необично храбром песнику, ако узмемо у обзир да је био дугогодишњи бољшевички илегалац  више пута хапшен  и  са робијашким стажом.
Велика је непознаница улога песника Мајаковског  током Великог рата (1914-1918), и скоро нигде се не помиње да је Владимир Владимирович  Мајаковски био регуларан војник Царске Русије од 1915.године, па све до Фебруарске револуције (1917). Чак у свом аутобиграфском чланку „Ја лично“ , у коме је обухватио све значајније догађаје у свом животу, од почетка Великог рата до краја, рат је поменут  тек тако као да није толико битан  уз то нагласивши  да је декларисани противник ратова.  Мада по свом признању, хтео је у рат и није бежао од тога.
Први светски рат изазвао је патриотски узлет  младог  песника Мајаковског, он је као добровољац кренуо у рат. Међутим нису га пустили на фронт  јер је као бољшевички илегалац са „пристојним“ робијашким стажом  сматран непоузданим од стране царске армије. Ипак посредством и утицајем Максима Горког  током 1915.године,  ступио је у војну службу као регуларни војник у ауто-оклопну јединицу у Петрограду.  Руска армија је практиковала да све опоненте царских власти не шаље на фронт већ да их остави у позадини, верујући да ће их на тај начин држати под контролом. Војник Мајаковски  је догурао и до командира вода (командовао групом која је бројала 7 војника) и одликован сребрним орденом “За пажњу” лично од Генерал-мајора Руске императорске армије Петра Ивановича Секретова, 31.јануара,1917.године.
Интересантно је напоменути да је Мајаковски током  војне службе у ратном стању кршио и законе. Објављивао је песме у часописима и цртао портрете и пропагандне плакате што је по законима било забрањено. У својој аутобиографији наводи: „Завојачише ме. Сада не желим на фронт. Изигравам цртача. Ноћу учим код неког инжењера да цртам ауто. Са штампањем још горе. Војницима забрањују. Једино Брик ме весели. Купује све моје песме по 50 копејака стих. Објавио „Флауту-кичму” и „Облак”. Облак је испао очерупан. Цензура је дувала у њега. Шест страница све саме тачке. Отада мрзим тачке. Запете такође.“
Вратимо се на одликовање „узорног“ војника Мајаковског. Генерал – мајор Петар Иванович Секретов који је одликовао Мајаковског, током Фебруарске револуције (1917) енергично је одбио да преда свој петроградски  дивизион револуционарима , и пружао је отпор. Револуционарима је био неко потребан изнутра, а Мајаковски је био идеалан  избор.  У званичној биографији генерала Секретова стоји да га је лично Мајаковски са својим водом ухапсио и спровео у Петропавловску тврђаву у ћелију број 54. Ту је био заточен око седам месеци.
Петар Иванович Секретов (1877-1935) је био елитини официр руске армије оставши  лојалан Цару Николају Другом Романову.  Рођен у Одеси, из козачке породице. Признати стручњак и пионир у механизацији руске армије. Дипломирао је у Кијеву на Политехничком институту.  Учесник у Руско-јапанском рату.  Био је начелник прве руске војне ауто-школе.  Носилац бројних ратних и мирнодопских одликовања. У јесен 1919.године, успева да емигрира у Француску. Наставио је да ради у аутомобилској индустрији. Неколико година је радио као инспектор у тада познатој ауто-индустрији „Панхард“. Био је предавач на војно-техничком  универзитету у Паризу. Активан у Белом покрету и оснивач библиотеке и културне установе руске емиграције  „Козачки дом- Париз“. Умире од напада ангине пекторис  1935.године.
Душан Опачић
Аутор текста је писац из Београда
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here