Душица Мрђеновић: ЗА БОГДАНА, ПАВЛА И ПЕТРА

Поделите:

Kолико је тешко бити емпата док трпиш сопствени бол, уверила сам се јер са позвана у Фејсбук групу Буди хуман – хуманитарне лицитације у време када ми се упалио умњак јер сам избегавала зубара због короне. Бол, изузетно високог интензитета, ми је реметио концентрацију, али, емпатија је тада постала тежа у смислу подношења мисли да некога овако боли нешто друго сваки дан, да се неко, од раног детињства успављује и буди у боловима, а и нико не може да му помогне. Чак ни мајка, чији душевни бол није ништа мањи, напротив.
Јуче су се моји болови умирили за 80%, по мојој слободној процени. Синоћ сам била у групи и планирала сопствене лицитације, за које још нисам физички спремна да испратим, јер после ових болова осећам умор и идаље немам концентрацију, зато опростите на невештом тексту. (Ок, вадим се мало на бол, нисам толико вешта у писању, ко призна пола му се прашта). И синоћ, у поменутој групи, видим текст који почиње речима: ’’До суза ме је ганула објава једне мајке, која се бори за своје дете, а сада је поставила лицитацију за нечије дете…’’, погледала сам коментаре не бих ли видела објаву, нисам нашла па сам затражила линк. Не зато што сам неверни Тома већ зато што сам желела да сви знају за ту жену. Зове се Сања Петровић, и њен Петар болује од истог синдрома као Богдан и Павле за које је поставила лицитацију.
Немам довољно знања нити вештине да вербализујем сопствена осећања приликом читања те објаве, питања која су се наметала, и одговоре које бих потражила, само да имам где… Борити се за туђу децу која болују од истог синдрома као ваше дете. Поставити лицитацију за туђе синове, а не за свога. Много широка тема за текст који не би требао да вас умори. Негде сам давно прочитала да су људи у својој суштини егоцентрични, и да током живота постају саосећајни. Ако пођемо од те тврдње, онда и није тешко закључити одакле овакав поступак Петрове мајке. Једна од Божијих заповести каже Љуби ближњега свог као самога себе, а Сања нам је надопуњује Љуби синове туђе као сина свог!
И ту се прича завршава, и, много других почиње. А ја, која нисам мајка и не могу се замислити у тој улози, могу само да укажем, кроз овај кратак текст и моје скромне стихове, на потребу за уочавањем оваквих људских поступака, и на бескрајно пространство људске душе, као и на непресушан извор љубави и доброте која извире из мајчинског срца.

 

За Богдана, Павла и Петра
за једра њихових бродова
довољно ветра
Да исплове из бола бездана
пишем, немоћна
За Петра, Павла и Богдана
За мајке што не заборавише бајке
и што нам нуде веру у људе.
да оздраве деца – нека тако буде!

Душица Мрђеновић

https://www.budihuman.rs/sr/korisnik/373/bogdan-i-pavle-marjanovic

https://www.budihuman.rs/sr/korisnik/592/petar-ladjevic

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here