Џејмс Џатрас: Пре него што су Бајденови „одрадили“ Украјину, био је Ирак – и Србија

Поделите:

Сједињене Државе приближавају се новембарским изборима уз све већу стрепњу, па и страх.

Неки од могућих исхода:

  • Дуготрајна неизвесност око председничке утакмице. Сетите се Флориде 2000, али овај пут са више држава у којима се резултати не објављују недељама или чак месецима. („Експерти су правили ‘ратне игре’ на тему ових избора. Закључак: Припремите се за хаос.“);
  • Оспоравање резултата, вероватно уз обострано проглашење победе, зачињено „преласком из црвеног у плаво“, којим државе у којима током изборне ноћи победу објави Трамп бивају накнадно приписане Бајдену, додатним гласачким листићима одсутних и гласача поштом који пригодно искрсавају данима или недељама потом. (Државе у којима побеђују републиканци обично се на карти обележавају црвеном, а оне у којима победе демократе плавом бојом – нап. Стања ствари.)
  • Насилни грађански сукоб, подстакнут на улицама од стране силеџијских одреда које мобилишу и финансирају главешине корпоративног и фондацијског естаблишмента; и
  • Промена режима у стилу обојене револуције, инсцениране од група попут Сорошевог „Пројекта транзиционог интегритета“ а под руководством људи као што је „човек са секиром“ Норм Ајзен, с вероватном кулминацијом у виду војног удара који би уклонио Трампа и поставио Бајдена у Овалну канцеларију (као што је детаљно објаснио бивши сенатор државе Вирџиније и бивши старешина правне службе при морнарици Ричард Блек).

Онима који су пратили догађаје изван Сједињених Држава током протеклих неколико деценија, много овога звучи познато. Виђали смо ово и раније, али чињено против других држава.

Повратак кући, у Сједињене Државе

Како објашњава Револвер њуз, оно што се у Америци дешава у великој мери може бити вид узвратног удара конкретног догађаја – операције промене режима у Украјини коју су САД подржале 2014. године:

„Обојена револуција у овом контексту односи се на посебну врсту координисаног удара за који је познато да га влада Сједињених Држава спроводи против страних режима, посебно у источној Европи, за које се сматра да су „ауторитарни“ и непријатељски према америчким интересима. Уместо да користе директну војну интервенцију за смене режима као у Ираку, Обојена револуција напада страни режим оспоравајући његов изборни легитимитет, организујући масовне протесте и акте грађанске непослушности, користећи везе у медијима како би осигурали извештавање у прилог својих интереса у западној штампи.

Било би довољно узнемирујуће приметити координисани напор да се ове потпуно исте стратегије и тактике употребе код куће за подривање или свргавање председника Трампа. Злокобна природа оног што се одвија пред нама истински нас погађа тек кад схватимо да су људи који су се специјализовали за промене режима Обојеном револуцијом у иностранству дословно исти људи који покушавају да свргну Трампа користећи исти приручник. С обзиром на то да је најпознатија Обојена револуција била „Наранџаста револуција“ у Украјини [2004], и да се Блек лајвз метер (Black Lives Matter) користи као кључна компонента домаће Обојене револуције против Трампа, своју тезу у Револверу можемо да сведемо на – „Црна је нова Наранџаста.“

Ово тешко да би требало да представља изненађење. Исте владине агенције и њихови корпоративни, НВО и тинк тенк пајташи, који сада као оружје користе Блек лајвз метерАнтифу, и друге воукстере (израз за припаднике либерала и левице – нап. прев.) и заверенике војног пуча овде, код куће, како би уклонили Трампа, претвориле су промене режима у иностранству у вид уметности. Украјина је била један од њихових значајних успеха, са глумачком поставом која је касније била кључна за неуспели опозив председника познат као „Украјинагејт“ .

Још једна последица промене режима је корупција. Као што каже стара изрека, сваки идиот може од акваријума направити рибљу чорбу, али још увек нико није смислио како да од рибље чорбе поново направи акваријум. Кад се земља сломије, обично остаје сломљена, било да се „ломљење“ постиже војним средствима (Србија 1999, Ирак 2003, Либија 2011) или обојеном револуцијом на улици (Србија 2000, Грузија 2003, Украјина 2004-2005 и поново 2014, Киргизија 2005, Либан 2005, Јерменија 2018, и многи други примери с различитим степеном успеха, те неуспеси у Ирану, Русији, Венецуели, Кини (Хонгконг) и Белорусији). Кад се институције државе-мете растуре, власт се препушта олошу – у Либији, на пример, чак дотле да поново уведе трговину подсахарским афричким робовима, чији црни животи очигледно никоме уопште нису важни.

Ирак: растури, корумпирај, уновчи

Коначно, када једном дође до промене режима и завлада корупција, спада и друга ципела: страни лешинари спуштају се на лешину, профитери су у многим случајевима исти они људи који су помогли да се створи хаос на којем ће уновчити. По правилу, ови кофераши су индивидуе са добрим везама у агресорским државама и организацијама, док су на унутрашњем колосеку позиционирани како за распарчавање ресурса циљне државе тако и за средства за спровођење „реформе“ и „реконструкцију“ уништеног циља.

Парадни пример ове преваре је новац тобоже потрошен на обнову Ирака, упркос уверавањима заговорника рата да ће се рат сам отплатити. С формалним трошковима рата који су обазриво процењени у распону од преко 60 до 138 милијарди долара, а чији је цех био преко две хиљаде милијарди долара, лавовски део своте припао је САД-у и другим добављачима, укључујући и озлоглашени уговор од 1,4 милијарде долара без више понуђача,  додељен Халибартоновој подружници КБР, чији је тадашњи потпредседник Дик Чејни, главни заговорник рата, био главни извршни директор. („Ренд Пол каже да је Дик Чејни гурао рат у Ираку како би Халибартон профитирао.“)

Украјина: а сад мало Бајденов син

Вињета о предаторском кронизму најприкладнија за црно-наранџасту операцију промене режима која се пред нама одвија, с намером да постави Џоа Бајдена у Овалну канцеларију, јесте она његовог сина, Хантера, и украјинске енергетске компаније на лошем гласу, Буризма Холдингс. (Одмах на почетку, чак и неки Хантерови сарадници мислили су да је тезга с Буризмом превише „токсична“ па су прекинули везе с њим.) Премда игнорисане или одбациване као лажне вести и теорије завере од стране демократа и „старинских“ медија, чињенице су довољно познате и савршено се уклапају у образац примењен на Ирак: тадашњи потпредседник Џо Бајден заложио се за промену режима у Украјини, која је успела у фебруару 2014. године свргавањем уставно изабраног председника Виктора Јануковича. Априла 2014. године син Џоа Бајдена, Хантер, постављен је у управни одбор Буризме (заједно са колегом по имену Девон Арчер, који је касније осуђен због преваре по другом основу) уз огромну апанажу, потпуно непримерену Хантеровој непостојећој стручности у енергетском пословању – али разумљиву узме ли се у обзир да је његов отац био не само потпредседник, већ и главни човек Обамине администрације за политику према Украјини, укључујући новац за помоћ иностранству. [НАПОМЕНА: Управо је изашло на видело да је Хантер 2015. године довео свог оца, потпредседника САД, у непосредан контакт са Буризмом, а гигантске технолошке компаније покушавале су да сузбију ширење ових вести на друштвеним мрежама.]

Када се чинило да се проблематични украјински тужилац по имену Виктор Шокин превише интересује за Буризму, у помоћ је прискочио Тата Џо који је отворено запретио политичарима на западним јаслама, постављеним након украјинске обојене револуције, да ће блокирати милијарде долара америчке помоћи све док Шокин, за кога је Џо без ироније тврдио да је „корумпиран“, није отпуштен. Како је утврдио Такер Карлсон, Шокинова смена уследила је након директног захтева компаније за односе са јавношћу Буризме, Блу стар стратеџиз, повезане са Клинтоновима, да Хантер лобира код свог оца како би им скинуо Шокина са грбаче. Џо је урадио управо оно што је тражено. Касније се хвалио: „Рекао сам: Нећете добити милијарду. Одлазим одавде [тј. из Кијева] за, мислим, око шест сати. Погледао сам их и рекао: Одлазим за шест сати. Ако тужилац не буде отпуштен, нећете добити новац. Па, курвин син. Отпуштен је.“

Ипак, прва је била Србија

Данас се многи сећају Ирака, неки имају појма о Украјини. Али Србија, која им је претходила, није на радарском екрану већине Американаца. Да резимирамо:

Као сенатор деведесетих, Џо Бајден је био један од најмилитантнијих заговорника америчке војне акције против Срба током распада Југословенске федерације, најпре у Хрватској (1991-95), потом у Босни (1992-95), а затим у српској покрајини Косово (1998-1999). (Као што је речено о другима, попут Хилари Клинтон и покојног Џона Мекејна, још није било рата који се Бајдену није свидео. Заједно с Хилари, Бајден је 2003. године помогао да гласови демократа у Сенату скрену у прилог Буш-Чејнијевог рата у Ираку.)

Каналишући сопственог унтрашњег Џона Мекејна, Бајден је непрестано позивао да САД  бомбардују, бомбардују, бомбардују, бомбардују Србе док је (као наговештај подршке администрације Обама-Бајден џихадским терористима у Либији и Сирији, која је на крају резултирала појавом ИСИС-а) истовремено успешно вршио притисак да се оружје шаље исламистичком режиму у Босни, а потом и да САД наоружа исламско-нарко-терористичку групу познату као „Ослободилачка војска Косова“ (ОВК).

Џо Бајден је био главни покровитељ изгласавања подршке за рат на Косову и војне акције против Србије и Црне Горе, сенатске Резолуције 21 (тзв. Резолуције о Косову – нап. прев.). (Као слабо упамћена цртица из историје, Бајденова резолуција могла би се сматрати и последњим ексером у ковчегу уставне моћи Конгреса по питању рата. Иако је Резолуција 21 прошла кроз Сенат, она није прошла у Доњем дому (213 према 213), где су републиканци већински гласали против. Али то није имало утицаја. Бил Клинтон, иако уздрман скандалом с Моником Левински, наставио је кампању бомбардовања.) Уследила је 78-дневна ваздушна операција НАТО-а која је имала мало утицаја на српску војску, али је опустошила инфраструктуру земље и однела стотине цивилних живота. (Чак и сада, више од 20 година потом, Србија пати од повишеног нивоа карцинома који се приписује муницији са осиромашеним уранијумом.) Али за Џихади Џоа ни то није била довољна казна за људе које је колективно демонизовао као „неписмене дегенерике, убице беба, кољаче и силоватеље“. У мају 1999. године, у јеку ваздушних напада НАТО-а, позвао је на слање копнених јединица САД („требало би да најавимо да ће бити америчких жртава“), праћено „окупацијом у јапанско-немачком стилу“.

Бомбардовање је најзад заустављено у јуну 1999. године, кад је тадашњи српски моћник Слободан Милошевић прихватио привремену међународну окупацију Косова под условом да покрајина остане део Србије, како је наведено у Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација. Било је то обећање које САД и НАТО, да не помињемо њихову конкубину звану ЕУ, нису намеравали да испуне. Пред носом НАТО окупатора, тобоже демобилисани насилници ОВК добили су практично неограничену слободу да тероришу српско становништво, од ког је две трећине прогнано заједно с Јеврејима и Ромима, док је остатак нашао склониште у енклавама у којима живи до дана данашњег. Православне хришћанске цркве и манастири, многи од њих стари вековима, били су посебне мете уништења и скрнављења. Командантима ОВК – који су уједно били и главешине мафије косовских Албанаца у пословима са сексуалним робљем, дрогом, оружјем, па чак и људским органима – предата је локална администрација.

Године 2007. сенатор Бајден похвалио је нови поредак као „победу муслиманске демократије“ и „преко потребан пример успешног америчко-муслиманског партнерства“. Годину дана касније, Бушова администрација покушала је да заврши посао крчећи пут за независност Косова кршењем Резолуције СБ УН 1244, без обзира на оштре руске примедбе. Али уместо да се било шта реши, резултат је био замрзнути сукоб који траје и данас, при чему је око половине држава чланица Уједињених нација признало Косово, а половина није. Представљајући себе као најпроамеричкију „земљу“ [sic] на светукосовска псеудо-држава постала је главно регрутно место за ИСИС.

Али хеј, посао је цветао! Баш као и у Ираку, политички добро повезани, са све бившим званичницима који су имали улогу у нападу на Србију и окупацији Косова, похрлили су у покрајину подстакнути раскошним субвенцијама САД-а и ЕУ, што је неко време Косово учинило једном од највећих „земаља“ прималаца стране помоћи по глави становника у свету. Један такав лешинар – опростите, предузетник – била је бивши државни секретар Медлин мислимо-да-нам-се-исплатило-пола-милиона-мртве-ирачке-деце Олбрајт, истакнути покретач непријатељске политике Клинтонове администрације према Србима, поврх њене личне србомржње. Олбрајтова је покушала да уновчи до неколико стотина милиона долара од продаје компаније за мобилну телефонију ПТК, првобитно југословенске државне фирме која је 2005. била „приватизована“ (тј. украдена) као акционарско друштво, али је касније одустала од понуде која је привукла нежељени публицитет. У лову на косовска богатства нашао се и бивши врховни командант НАТО-а и оперативни шеф рата на Косову, генерал Весли Кларк, који је наводно већи део ресурса угља окупиране покрајине углавио у оквире необично доброг споразума, који је изгледа уклоњен из видокруга јавности још од када је 2016. године о њему први пут извештавано.

Чини се да у овом тренутку нема непосредних доказа у погледу директних исплата за породицу Бајден, à la Украјина, али постоји могући траг преко Хантеровог другара из Буризме, Девона Арчера, и Арчеровог другооптуженог Џона „Јани” Галаниса који је пак повезан с политичком врхушком косовских Албанаца. У сваком случају, чини се да је клан Бајден пуно пажње посветио Косову јер није добио свој део колача. Џоов покојни син и државни тужилац Делавера, Бо, вршио је на Косову након рата обуку локалних тужилаца у оквиру мисије ОЕБС-а  за „владавину закона“ (неспорно велики задатак у мафијом управљаној псеудо-држави), због чега је по њему назван пут у близини велике америчке базе Бондстил. С Хантером при руци, Џо Бајден је на церемонији именовања искористио прилику да изрази своје „саучешће“ српским породицама које су изгубиле најмилије у НАТО ваздушном нападу – чији је он био главни заговорник.

Шокантан („Шокин(г)“) захтев

Можда најбоља паралела између Бајденовог ручног рада у Украјини и његовог занимања за Косово опет се односи на ослобађање од незгодне особе. Само што у овом случају дотична особа није била државни званичник, попут иследника Буризме Виктора Шокина, већ јерарх Српске Православне Цркве.

У мају 2009. потпредседник Бајден је инсистирао да посети једно од најсветијих места за СПЦ, манастир Високи Дечани. Владика Артемије, епископ Епархије рашко-призренске, која обухвата Косово и Метохију, одбио је да да свој благослов за посету, рекавши тиме Бајдену да није добродошао. Владика Артемије дуго је био проклетство за Бајдена и остале који су заговарали одвајање Косова од Србије, почев од своје прве мисије у Вашингтону 1997. године. Године 2004. Владика Артемије тужио је НАТО силе пред Европским Судом за људска права у Стразбуру, пошто нису учиниле ништа да заштите његове вернике током антисрпског дивљања муслиманских албанских милитаната у марту те године. Затим, марта 2006. године, док су у току биле припреме за „коначно решење“ косовског питања, Владика Артемије покреће интензивно мултинационално лобирање и кампању за односе с јавношћу (у чему је долепотписани био водећи професионалац) покушавајући да из колосека избаци америчку политику којој је Бајден посветио толико пажње. Иако је Владикина кампања била неуспешна у преокретању америчке политике, била је кључна у њеном одлагању за више од годину дана – уз разјарене урлике Бајденових сарадника из Вашингтона. Тиме је, за Бајдена, Владикино одбијање посете манастиру уз повреду додало и увреду.

Крај за Владику Артемија наступио је неколико месеци касније, почетком 2010. године, у време две посете Косову америчког адмирала Марка П. Фицџералда, тада команданта америчких морнаричких снага Европе и Африке, и команданта Савезничке команде здружених снага у Напуљу (који се повукао касније те године, постајући, изненађујуће, саветник „бројним одбрамбеним и комерцијалним уговарачима за поморство и ваздухопловство“). Непотврђени извештај из тог времена указује да је високи официр НАТО-а (било адмирал Фицџералд или неко други, није прецизирано) током једног од својих локалних састанака (ово је дословно изречено или је блиска парафраза) изјавио: „Овде нам треба кооперативнији епископ“. (Више детаља доступно је овде. Изгледа да је од објаве прошле године команда НАТО-а у Напуљу прочистила ставке о посетама Фицџералда из 2010. године.)

Недуго затим, по Бајдена непријатног свештеника полиција је под присилом уклонила, а црквене власти у Београду прогнале су га из свог седишта без црквеног суђења, под притиском попустљивих српских политичара постављених након обојене револуције октобра 2000. године, под притиском НАТО-а. Изговор су биле провидне и неосноване оптужбе за финансијске прекршаје. Другим речима, лажне оптужбе за „корупцију“ – попут украјинског Шокина.

Готово се могло чути како Џо Бајден ликује: „Па, курвин син. Отпуштен је.“

Али погледајте и с позитивне стране…

У осврту на пуч у зачетку са којим су Сједињене Државе суочене, не би требало да постоји илузија да улог у сценарију за уклањање Доналда Трампа који се већ одвија није само његов мандат, већ и опстанак америчког историјског етноса чији је Трамп аватар, као такав виђен како од присталица тако и од противника. Запамтите, имамо посла с грабљивицама и лешинарима који ће бити срећни да спале стару, злу Америку све док могу да постигну апсолутну моћ и наставе да облажу своја удобна гнезда. Све осим убедљиве Трампове победе, са маргином превеликом за крађу избора, води ка дистопијском стању ствари.

Ако заиста успеју да уклоне Трампа, „којим год средствима“, и Џо Бајден преузме кормило, можемо да предвидимо гомилу глобалистичких ратнохушкачких намештеника према којима ће чланови Трамповог тима изгледати као ученици Махатме Гандија. Међу именима која су испливала, као што су Николас БернсАнтони БлинкенМишел ФлорнојЕвелин Фаркас и Ен-Мари Слотер, сви су били у вези са Босном, Косовом, Ираком, Либијом, Украјином, Сиријом… [НАПОМЕНА: Атлантски савет, познат као полузванични НАТО тинк тенк из Вашингтона, а који ће бити од кључне важности за попуну особљем будуће администрације Џоа Бајдена, такође је био корисник великодушних донација главног платише Хантера Бајдена, Буризме.]

Ето рецепта за ратове, промене режима и обојене револуције у изобиљу.

Да ипак завршимо позитивно: потенцијалне будуће пословне могућности биће бескрајне!

Џејмс Џорџ Џатрас је аналитичар, бивши амерички дипломата и спољнополитички саветник руководства републиканаца у Сенату.

Стање ствари

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here