Episkop bački Irinej: Autokefalnost „makedonske” i „ukrajinske” crkve bila bi velika greška

Podelite:

Ceo intervju episkopa bačkog Irineja Bulovića dat za Politiku:

SAMOVLASNO PRESUĐIVANJE PATRIJARHA VARTOLOMEJA
O SKOPSKOM I UKRAJINSKOM RASKOLU BILO BI NIŠTAVO

Intervju za „Politiku”,
dat g-đi Jeleni Čaliji

1. Koliko se susreti poglavara i visokih zvaničnika pravoslavnih pomesnih Crkava odražavaju na odnose SPC i Vatikana, ali i na odnose sa susednom Rimokatoličkom Crkvom u Hrvatskoj?

Čini mi se da je potrebno najkraće upoznavanje čitalaca sa novovekovnom istorijom takvih susreta na najvišem međucrkvenom nivou, njihovog značaja i njihovih posledica. Naime, 1965. godine, patrijarh carigradski Atinagora I i papa rimski Pavle VI zajedničkim dokumentom su ukinuli uzajamne anateme iz 1054. godine. Sa rimokatoličke strane bio je to odraz duhovne klime i optimizma koji je u vreme Drugog vatikanskog sabora vladao u pogledu ekumenskih kretanja i ambicija. Patrijarh Atinagora, pak, kao prvi po časti među poglavarima Pravoslavnih Crkava, takođe je imao želju da sa mrtve tačke pokrene dugotrajni proces pomirenja između dve najveće hrišćanske porodice. Posle njih su usledili relativno česti susreti carigradskih patrijaraha, a potom i drugih pravoslavnih prvojeraraha, sa rimskim papama, posete papâ pojedinim pravoslavnim zemljama i slično. Rekao bih da je ovaj deo međusobnih susreta i saradnje na najvišem nivou zaokružen i zapečaćen zajedničkom izjavom pape rimskog Franje i patrijarha moskovskog i sve Rusije Kirila, u Havani 2016. godine.

Ovi susreti, pogotovu poslednji pomenuti, odražavaju se, svakako, i na pravoslavni svet, pa i na našu Srpsku Crkvu. Mi sa Rimokatoličkom Crkvom kao celinom imamo poslednjih decenija korektne odnose. Na žalost, uz časne i hvale vredne izuzetke, – kao što su, na primer, biskupi Škvorčević, Uznić i Hranić,u Biskupskoj konferenciji Hrvatske, pa, u znatnoj meri, i Bosne i Hercegovine, kao da i ne čitaju izjave i deklaracije koje objavljuje njihov sopstveni vrhovni poglavar zajedno sa pravoslavnim patrijarsima, a ni druge izjave i tekstove pape Franje. To je toliko očigledno da potvrđuje duhovitu primedbu našeg Patrijarha da, kako izgleda, naši episkopi na neki način više uvažavaju autoritet rimskog episkopa nego pojedini hrvatski biskupi.

  1. Kako izgleda dijalog Srpske Crkve i Vatikana?

Dijalog se odvija na više nivoa: kroz susrete i razmenu mišljenjâ sinodskih tela sa najvišim predstavnicima Rimske Crkve, kao i sa istaknutim ličnostima vatikanske državne administracije, zatim kroz učešće predstavnikâ naše Crkve u mešovitoj komisiji za bogoslovski dijalog između dve Crkve, a na akademskom nivou kroz saradnju beogradskog Bogoslovskog fakulteta sa Lateranskim univerzitetom u Rimu. Lep primer predstavljaju i uspešna saradnja Patrijaršijske biblioteke sa Arhivom Vatikana i dragocena naučna istraživanja koja su plod te saradnje. U celini, može se reći da ove kontakte i vidove saradnje karakteriše visok stepen međusobnog razumevanja, kako po pitanjima o kojima postoji saglasnost tako i po pitanjima u kojima nismo istomišljenici.

  1. Da li se dijalog pravoslavaca i katolika intenzivirao od dolaska na čelo Rimokatoličke Crkve pape Franje ili su sadašnji susreti plod rada i njegovog prethodnika?

Mada je i prethodni papa, Benedikt XVI, inače izuzetno dubok i plodan teolog, dao nekoliko snažnih izjava, koje, može se tvrditi, iskreno podstiču dve Crkve i njihove vernike na međusobno uvažavanje i saradnju, upadljiva je učestalost susretâ upravo u naše vreme: najviši predstavnici Pravoslavne Crkve, najpre vaseljenski patrijarh Vartolomej, a potom mitropolit volokolamski Ilarion, predsednik Odeljenja spoljnih crkvenih veza Moskovske Patrijaršije, bili su nedavno u Vatikanu. Različiti oblici dijaloga i saradnje Ruske Pravoslavne Crkve sa Rimokatoličkom mogu se pripisati zrelosti onih ličnosti koje vode dve Crkve i njihovom sagledavanju iskušenja sa kojima se suočava hrišćanski svet.

Valja posebno istaći da je papa Franja, prilikom pomenutog susreta sa mitropolitom Ilarionom, ponovo, kratko i jasno, odbacio uniju i unijaćenje kao model ponašanja prema nama pravoslavnima rekavši:Svršeno je s tim!” Sa druge strane, krajnju nedoumicu i zbunjenost izaziva odluka Vatikana, doneta upravo tih dana, da unijatski („grkokatolički”) egzarhat u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji podigne na nivo eparhije. O nasilničkom i nehrišćanskom ponašanju ukrajinskih unijata prema pravoslavnoj većini sunarodnikâ i sugrađanâ nema šta da se kaže osim onog jevanđelskog: Bože, oprosti im jer ne znaju šta čine! Oni idu putem zloglasnog Josafata Kunceviča iz prošlosti, a meni se čini da po mržnji i nasilništvu zauzimaju drugo mesto, odmah posle ustaških zlotvora iz vremena Drugog svetskog rata. Iskreno i molitveno se nadam da će ih Rim (čitaj: papa rimski!) koliko-toliko urazumiti i obuzdati. Jer, po mome mišljenju, malo ko danas u hrišćanskom svetu toliko razume potrebu bratskog odnosa i zajedničkoga svedočenja pravoslavnih i rimskih katolika, u cilju očuvanja hrišćanskog „svetog ostatka” u Evropi i napretka hrišćanske misije u svetu, koliko papa Franja ili Francisk. Meni je teško da poverujem da će taj dalekovidi čovek širokoga srca zaboraviti poruke Drugog vatikanskog sabora, kao i poruke samoga Hristovog Jevanđelja, radi unijatskih zanesenjaka i mračnjaka, a protiv pravoslavnih hrišćana u kojima vidi svoju braću, u što sam se lično uverio.

  1. Kako SPC gleda na najave iz Vaseljenske Patrijaršije  da će, „u okviru svojih ovlašćenja”, učiniti sve i razmotriti mogućnost da se „Crkva u Skoplju“ vrati u kanonski okvir, kao i da bi  trebalo tražiti „načine spasenja naše braće u Skoplju i Ukrajini“? Protojerej Vsevolod Čaplin, jedan od predsednikâ društva „Ruska misija”, ocenio je nedavno u intervjuu za „Sputnjik“ da bi davanjem autokefalnosti „Ukrajinskoj” i „Makedonskoj” raskolničkoj Crkvi protiv volje njihovih matičnih Crkava, Ruske i Srpske, moglo doći do raskola u pravoslavnom svetu.

Premda nisam u originalu pročitao tu izjavu prote Čaplina i po prvi put sada čujem za nju, teško je ne saglasiti se sa njegovom ocenom. Govoreći o dobu patrijarha Atinagore, rekli smo da je carigradski patrijarh prvi po časti, što znači prvi među jednakima, a ne primus sine paribus, odnosno prvi bez jednakih. Dakle, i da, ne daj Bože, postoji sklonost Svesvetog patrijarha Vartolomeja ka nekakvom jednostranom i samovlasnom presuđivanju u slučaju skopskog i ukrajinskog raskola, ona bi bila izraz velike zablude, velika duhovna greška i, sa stanovišta ustrojstva Pravoslavne Crkve i kanonskog prava, potpuno ništavna. Govorim krajnje hipotetički jer duboko verujem da do toga neće doći. Kada bi i došlo, pod političkim ili drugačijim pritiscima i podsticajima, ona bi izazvala odlučno neslaganje i protivljenje ne samo u slovenskom pravoslavnom svetu nego i širom Pravoslavlja. Poznavajući mnogovekovnu tradiciju Vaseljenske Patrijaršije i harizmatičnu ličnost patrijarha Vartolomeja, ja sam optimista.

Politika

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here