Фалсификати о логору Јасеновац и истина о геноциду над Јеврејима Срема 1942. године

Поделите:

 

Последњих година учестали су покушају минимализовања броја жртава у логорима на подручју Независне државе Хрватске (НДХ), посебно у логору Јасеновац и у систему логора Госпић – Јадовно – Паг. Ови фалсификати историјских чињеница иду до крајње бесрамности, чак и преко границе здравог разума – до тврђења да у Јасеновцу није био концентрациони већ радни логор итд. Томе се треба супротставити ширењем истине и зато истину треба износити, посебно младој генерацији.

Свакако треба осудити злочине почињене на свим странама, без обзира ко их је починио – неко од припадника нашег народа или неког другог народа; сваки злочин је плод болесног менталног стања појединца који га је починио. Међутим, када пишемо о логорима у НДХ, треба имати на уму да злочини у Јасеновцу и другим логорима у НДХ нису били последица случајног чињења патолошких злочиначких појединаца, него је то био део геноцидног плана створеног већ уочи Другог светског рата а касније, од априла 1941. – систематска и плански вођена државна политика НДХ. Крашке јаме које би могле да приме неколико стотина хиљада убијених људи биле су пажљиво биране између локација које се налазе у мање насељеним и шумовитим планинским областима, да се геноцид лакше сакрије.

И тако је, врло брзо после капитулације југословенске војске 17. априла 1941., крајем маја у Лици створен систем логора Госпић – Јадовно на Велебиту. То је видљиво и из чињенице да су већ 30. априла 1941. у Загребу, у службеним „Народним новинама“, биле објављене „Законска одредба о заштити аријске крви и части хрватског народа“ и „Законска одредба о расној припадности“, на темељу којих је почео прогон Јевреја у НДХ. А већ 7. маја у Загребу је објављена одредба да се Срби смеју кретати само по дану, као и наредба о пресељењу Срба из северних делова града. Уосталом, први велики покољ над Србима је учињен у Гудовцу код Бјеловара одмах после стварања НДХ, 27/28. април 1941. (око 190 жртава). По једном сведочанству које имам (Божо Ивановић, Подгорица 1911 – Љубљана 2010), ликвидације су у Загребу вршене одмах 10. априла, након проглашења НДХ и то поред Западног колодвора, у кругу Творнице Франк, где су убијани поједини Срби и монархисти, као и ухваћени официри и војници, нарочито припадници четничких јединица али и случајно ухваћени појединци, „криви“ само зато што су припадали једном народу; и овај сведок, који се случајно као железничар 10. априла 1941. затекао на станици Загреб Западни колодвор само је стицајем околности избегао смрт, иако је већ био издвојен за стрељање.

Већ од првог дана, од првих сати свог постојања, НДХ је била монструозна творевина болесних злочинаца. Циљ је био потпуно уништење Срба, Јевреја и Рома на читавој територији НДХ и то на тако бестијалан начин да су се, по документима од којих се неки тек данас појављују на светлу дана, згражале чак и немачкке нацистичке и италијанске фашистичке власти. Недавно сам открио и један од ретких сачуваних усташких докумената како је монструозан план о уништењу Јевреја вршен у Срему (са Земуном), и тај документ стављам на увид читаоцима. То је извештај др. Маријана Никшића, редарственог управитеља Жупске редарствене области у Вуковару, упућен Загребу 19. маја 1942. о отпремању задњих Јевреја из котара „Хрватски“ (Сремски) Карловци у логор Земун (тзв. Сајмиште). У извештају стоји да су нацисти („Њемачке власти“) отпремиле у логор Земун задњих 10 Јевреја из Инђије (из породица Пискер, Моргенштајн, Бек и Штилер) и троје из Бешке (породица Александра Катоне) и констатује се „Према томе на подручју ове котарске области жидова више нема“ (увредљиво је употребљено мало слово ж).

После тога следи изузетно значајна реченица: „Њихова имовина је запљењена о чем је извјешћена Државна ризница“. Из овога се види да онај ко је био упућен у логор Земун (не могу да прихватим после рата наметнути назив Сајмиште) није био предвиђен да се врати на своју имовину, већ да буде убијен! Види се и то да је све вршено координисано између нациста и усташа а да је имовину жртава присвајала Ризница (трезор) НДХ. Дакле – све је јасно у погледу логора Земун, у којем су унутрашњу стражу вршили нацисти а вањску усташе и домобрани. Због ових чињеница требало би променити и понеки од данашњих уџбеника за основне и средње школе у Србији, у којима се неистинито наводи да је од 1941. до 1944. постојао логор Сајмиште, који се налазио у Београду односно у окупираној Србији.

Држава Србија је на себе преузела обавезу да у наредне две деценије финансијски помогне јеврејску заједницу у неговању успомене на Јевреје пострадале у Другом светском рату на подручју данашње Републике Србије. Подржавајући овај оправдани чин српских државних органа, не могу а да се не упитам: зашто Србија не тражи да ју у вези тога обештете државе које су данашње наследнице тадашњих држава односно јединица које су починиле највише злочина на овом територију – нацистичких, усташких, Хортијевих итд.? И зашто се не тражи (и Јевреји и Срби заједно) да се исто поступи (тражи обештећење) и на читавом подручју некадашње НДХ, где је учињено највише злочина, зашто се о томе ћути?

Никола Милованчев/“Политика“, Београд, 11. 02. 2019./

Поделите:

3 Коментари

  1. Душан Буковић:

    СРБИ И ХРВАТСКИ УСТАШКИ ИНКВИЗИТОРИ

    Чињеница је да је Краљевина Југославија капитулирала у Априлском рату 1941. године, да су је Немци и Италијани окупирали и да су је распарчали. Окупаторске власти нису ни најмање биле наклоњене србском народу. У Загреб су довели у складу са инквизиторском Римском куријом хрватскг усташког злочинца, Анту Павелића и поставили га за поглавника тзв. „Независне Државе Хрватске“. И Немци и Италијани су једноставно подржавали и потстицали Хрвате да изврше геноцид над Србима. Познато је да је Хитлеров Папа Пије ХII рекао за Павелића да је он „добар католик“ и „практичан католик“ (Види: Мисионар, независни српски часопис, Chicago, Ill., USA, 1958, стр. 50).

    Константовали бисмо да је проф. Др Мирко М. Косић (Велика Кикинда, 27. Март 1892–Лугано (Швајцарска), 25. Јуни 1956), „један од најпризнатијих социолога света и одличан економиста и статистичар”, како то лепо рече проф. Др Лазо М. Костић, објавио значајну расправу под насловом „Србија и балканска унија“, где између осталог, стоји:

    „Зверским покољем (а не у ‘грађанском рату’ како би то хтели неки браниоци Хрвата међу Енглезима) скоро милион голоруких Срба (и стараца и жена и деце) од стране Хрвата добровољних савезника Немаца ( а не само ‘Усташа’!, таман као што ни Немци неће да су вршили злочине него тамо неки ‘наци’! а да шта су били ти ‘наци’ него огромна већина Немаца? Баш као и ‘Усташе’ Хрвата) покопана је за сва времена заблуда о народном јединству Срба и Хрвата. Човек би очекивао да ће сада српски политичари напустити идеју о могућности трајне државне заједнице са Хрватима, када је отпала њезина основа: фикција ‘народног јединства’. Али не: они су тако мало дознали о хрватским зверствима, тако их се мало дотиче грозна смрт милион њихових сународника да и даље трабуњају да ко неће више државну заједницу са Хрватима тај само чини радост ‘нашим заједничким непријатељима’ циљајући на Талијане и Мађаре… Та имају ли Срби љућих непријатеља од Хрвата? Ни Турци нису за четиристо година побили толико голоруких Срба колико Хрвати за цигло четири године! Има још и такових наивчина међу нама, који још говоре о “заједничкој опасности од Талијана и Немаца“ као да Хрвати нису у два Светска Рата били борци на страни Немаца и као да се развојем војне технике и међународно-светско-политичке свести нису из основе помериле вероватности па и могућности локализованих ратних сукоба…“ (Види: Проф. Др Мирко М. Косић, Србија и балканска унија, Српски народни календар – Американски Србобран, Pittsburgh, Pa., U. S. A., 1951, страна 82-87).

    Имајући у виду да су извесни енглески историчари, који су стали уз Хрвате против Срба, издали шест књига, које су публиковали у Лондону од 1971 до 1976 године о британској спољној политици у току Другог светског рата под насловом “BRITISH FOREIGN POLICY IN THE SECOND WORLD WAR”, где су једноставно умањили број српских жртава. У трећем тому “Британске спољне политике” у поглављу XLI “Британска спољна политика према Југославији” о масовним покољима Срба у Независној држави Хрватској, која је била под окриљем немачких и италијанских окупатора донени су свега шест редова ( с. 279). Ево што кажу Енглези о том зверском клању незаштићеног цивилног становништва Срба, Јевреја, Рома и извесних родољуба у тзв. НДХ под хрватским усташким режимом поглавника Анте Павелића:

    „Павелић је, с прећутним одобравањем и безусловно уз активну помоћ окупационих снага, организовао 1941 систематске покоље хрватских Јевреја, као и Срба кроз ‘независну државу’, нарочито у северној и западној Босни. Број жртава је непознат: цифра вероватно није мања од 5О,000 Јевреја између 50,000 и 100,00 СРБА…“

    Не упуштајући се више ни у какве друге коментаре, за нас је од особитог значаја један чланак Св. владике Николаја Велимировића, који је објављен под насловом „Најстрашнија инквизиција“, који гласи…

    НАЈСТРАШНИЈА ИНКВИЗИЦИЈА

    Les assassenes au nom du Dieu par Harve Lauriere
    Treat to Europe by Avro Manhatan
    The crime of genocide
    published by Serbian National Defence

    То је крвава инквизиција над српским народом у сред 20-ог века.

    Чувена је по страхоти Шпанска инквизиција. Генерални директор ове инквизиције, опуномоћен од папе, био је злогласни доминикански калуђер Томас де Торквемада. За 18 година његовог диктаторства сажежено је на ауто-да-ге 10.220 људи, а уморено глађу, мучењем и тамновањем 114. 401 лице (према историчару Мотлеју). Дакле свега сто двадесет и пет хиљада за 18 година.

    Страшно. Али је несравњено страшнија инквизиција над српским православним народ у Југославији. Јер је ова инквизиција само за четири године убила седамсто хиљада Срба и Српкиња.

    Чувена је такође инквизиција у Холандији. Краљ шпански Филип II послао беше свога генерала Албу са диктаторском влашћу у Холандију, да истреби протестанте. Овај диктатор по руковођству кардинала Гранвиле вршио је овај крвави посао шест година. Па кад је напустио Холандију хвалио се како је он за шест година погубио, уморио у мукама, 18.000 пртестаната.

    И ово је страшно. Али зар није страшније погубити 700.000 Срба само за четири године?

    Крвава инквизиција у Француској позната је под именом „Вартоломејска ноћ“. Главна оруђа ове инквизиције били су краљ Шарл IX и његова мајка Катарина Медичи. Покољ је почео изненадно у глухо доба ноћи уочи светог апостола Вартоломеја 24 августа 1572 године. У самом Паризу поклано је 10.000 протестаната, тако званих Хугенота; међу првима велики адмирал Колињи. Клање, масакрирање или спаљивање живих људи раширило се по целој Француској. Попови су викали везаним жртвама: „Или миса или смрт“. Сходно најумеренијим историчарима инквизиција је том приликом уништила 100.000 људских живота. После тога одржане су велике свечаности од Париза до Рима, и благодарење Богу (коме Богу? ) „за прекрасну победу над непријатељем Цркве“.

    И ова инквизиција је заиста страшна. Али зар није седам пута страшнија инквизиција над Србима? Она је покосила једну стотину хиљада Француза а ова седам стотина хиљада Срба. Она се догодила 1572 године а ова 1941 – 1945.

    Ми нећемо набрајати остале инквизиције у Европи; Чешкој, Италији, Аустрији, нити ону против богумила у Босни ни против њихових једномишљеника Валдензјана нити пак оне преко мора у Перу и другим колонијама. Задпжаћемо се на три споменуте, и учинићемо следеће сравњење:

    У шпанској инквизицији уморено је 125.000 људи; у холандској 18.000; у Француској 100.000. Дакле укупно 243.000. А у самој југословенској 700.000.

    Према томе јасно је, да је инквизиција над Србима у Југославији по броју уморених људи најстрашнија у историји.

    Али инквизиција над српским народом није најстрашнија од свих ранијих инквизиција само по несравњеном броју уморених лица него и по грозоти мучења невиних жртава. О тим грозотама детаљно се говори у горе наведеним књигама. Треба имати врло јаке нерве па читати те књиге и гледати са језом фотографије. Додаћемо само изјаву члана парламента Западне Немачке Јакова Алтмајера, која гласи: „Запад је био забезакнут кад је гледао слике како усташе с бајонетима терају српско православно становништво да се покрштава у католичку веру“. И још: „Крвава владавина Павелићевих усташа постигла је максимум на пољу масовних покоља. Светска историја регистровала је многе крвнике и масовне убице; међутим ни један од њих није био толико свиреп да је тражио да му се у корпама сервирају очи његових жртава. То је био специјалитет Павелића и његових усташа“.

    Но сва злочинства над Србима нису још описана. Описаће се; објавиће се. Безумни инквизитори као да никад нису прочитали реч Христову: „Нема ништа тајно што неће бити јавно, нити што скривено што се неће открити“. Заборавили су и ону народну: „У цара Тројана козје уши“. Мислили су све покрити мраком и лажном пропагандом. Али – нема пећине у коју су они бацали живе Србе, да неко није испливао; нити ломаче, а да неко опаљен није избегао; нити мучилишта; са кога се неко није спасао. То је од Бога. Да би они били лични сведоци пред човечанством и историјом; као што ће њихова побијена браћа бити: сведоци на Страшном Суду Божјем.

    Треба ли Срби да се свете? Да не да Бог. Они који би се светили, не би били ни Срби, ни хришћани. Јер Срби немају верске инквизиције у својој традицији, и Срби знају да Христос није обећао царство небеско мучитељима него мученицима. „Доћиће време“, рекао је Он, „кад ће сваки који вас убије мислити да Богу служи. А ово ће чинити, јер не познаше Оца и Мене“. Отуда је Херве Лориере правилно назвао творце оне крваве оргије над српским народом: „убице у име Божје“.

    Никад се Срби нису руководили паролом „Циљ оправдава средства“ т. Ј. Сва средства. Неморална, нечовечна и зверска. Зато се они неће ни светити, јер би то било против њихове вере и савести. Ако би се светили равном мером, они би морали да погребавају живе људе, да пеку живе на огњу, да деру кожу са живих, да режу децу на комеде на очи родитеља, да копају очи и т. д. А то Србин не би могао чинити ни над зверовима, а камоли над људима.

    Па шта треба Срби да чине?

    Прво да се свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: „Не свети се, моја је освета“.

    Дуго да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом; да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском.

    Треће да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа; да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама и над тако зв. Псећим пећинама, које ће се звати Свете Пећине, и свуда по свету.

    Само тако ће српски народ имати за сву будућност једну непобедиву небесну армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и захемчену победу. И – један морални капитал коме нема равна у свету.
    Е. Жички
    (Види: Е. Жички, Најстрашнија инквизиција, „Србија-Serbia”. Јануар 1988, Fruitland, Ontario, Canada).

  2. Душан Буковић 14. фебруара 2019. at 09:58

    Други Лапсус!

    Треба да стоји: Прво да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети…
    Хвала, –
    Душан

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here