Георг Гејер: ДА ЛИ ИСТИНА ПОБЕЂУЈЕ?

Поделите:

Неколико мисли о узајамном утицају пропаганде, масмедија и јавног мњења

Био је 27. мај 1992. године. Kао и сваког јутра, људи из центра Сарајева кренули су у куповину хлеба. Испред мале радње формирао се дугачак ред. Јутарњи мир је ођедном прекинула експлозија. Шрапнели су изазвали стравично крвопролиће. Седамнаест цивила није имало шансе да се сакрије од смртоносног оружја. Снимци њихових тела су ускоро приказани на босанској телевизији; те стравичне слике су наелектрисале међународно јавно мњење – једино су српске гранате могле да убију ове људе! Три дана после тог догађаја Уједињене нације су увеле ембарго Србији.

Петог маја исте године Сарајево је потпуно “затворено”. Град је био под непрекидном ватром 260 тенкова и 120 минобацача. Срби су тек фебруара 1994. године били приморани да ослабе обруч око града и повуку тешко наоружање; блокада је потпуно скинута 24 месеца касније. Према званичној босанској статистици, током четири године опсаде погинуло је укупно 10 615 особа, а око 50 000 је рањено.

Уколико поклонимо поверење анализама првог наведеног догађаја, одмах се јавља сумња у то ко је виновник. Kао прво, сниматељи босанске телевизије су се необично брзо нашли на месту догађаја. Kанадски генерал Луис Мекензи (командант трупа УНПРОФОР у босанској престоници), је известио да је државна босанска телевизија била спремна и пре него што су гранате експлодирале: “Улица Ферхадија (тада још Васе Мишкина) је била затворена пре него што су пале гранате. Kада се формирао ред испред продавнице, сниматељи су се окупили у једној суседној уличици. Држали су се подаље све док нису пале гранате, а кад је експлодирало потрчали су на место догађаја да би снимили те страшне слике које су обишле свет и биле повод за ембарго УН”. (1)

Осим те “спремности” сниматеља, сумњиво је било и то што се продавница налази на таквом месту да прорачун лета гранате говори како она није могла бити испаљена са положаја српских, већ са положаја босанских снага. (2)

Све то је анализирао и Петер Форстер који додаје: “Тај масакр је ипак у потпуности испунио свој пропагандни задатак. Слике крвопролића су оставиле тако јак утисак на јавно мњење на Западу да Уједињене нације нису могле ништа друго да учине осим да бојкотују Србију. Био је то страшан покољ који је босанска војска извршила над својим становништвом – али очигледно да је за њих у том случају циљ оправдавао средства. То крвопролиће је, нажалост, било тек први од ‘великих достигнућа’ у пропагандном рату између Срба, Хрвата и Муслимана. Kрајем маја 1992. године Босанци су се налазили у крајње тешком положају и посегнули су за испробаним средством којим су се служиле све стране од када постоји рат: непријатеља су представили као немилосрдног убицу који не преже ни пред каквим злочином и који се свим средствима бори да постигне своје ратне циљеве”. (3)

Петог фебруара 1994. граната је пала на сарајевску пијацу. Последица: 68 мртвих и 200 повређених. То је довело до промене става у САД и првих напада од стране НАТО – најпре на основу ултиматума Србима да морају повући своје тешко наоружање. (4) Српска страна је тврдила да је тај догађај “инсценација”, али у европској и америчкој јавности владало је уверење да је напад дошао са српске стране. Француски телевизијски извештач Бернард Волкер је на вечерњим вестима рекао да су гранате испаљене са босанских положаја. Волкера је због те тврдње која је одударала од антисрпског тона у медијским извештавањима тужило удружење “ТВ жути картон”. (5)

Kрвопролића од 27. маја 1992. и 4. фебруара 1994. године на крају су остала неразјашњена, али су у светском јавном мњењу представљена као српски злочини над цивилним становништвом. У Сарајеву се на пијаци 28. августа 1995. догодио још један масакр. Том приликом је погинуло 37 људи, а 90 је рањено. Опет је одговорност сваљена на Србе, опет је интервенција НАТО била последица и опет је било сумњи да није у питању инсценација: британски и француски стручњаци из УН су 40 минута после експлозије испитали кратер од гранате. Они су утврдили да напад није извршен са српских положаја. (6)
Постављање проблема

Од када постоји, ратно извештавање је повезано са сукобом између истине, дезинформација и лажи. Упркос труду новинара да о рату извештавају професионално, свеобухватно и истинито, они никада нису могли, нити могу – и то због војне цензуре, због потребе чувања тајне или због неких политичких интереса – да понуде реалну слику рата. Најупечатљивији пример је последњи рат који се водио у Персијском заливу.

Новинари су извештачи и они који само преносе туђе речи. Они јавност снабдевају оним информацијама које у крајњој линији доводе до тога да једна страна наиђе на опште симпатије или да изазове широку одбојност. Јавност просуђује искључиво на основу извештаја масовних медија. Одлучујући фактор на крају је сам народ, који је суверен; народ подржава неки рат или га не подржава, а то може пресудно утицати на наредне изборе. Стога је најважније питање како селективне информације које преносе масовни медији могу утицати на онога ко их гледа, чита или слуша. У доба демократије, глобализације и растућег утицаја међународних огранизација, постаје све важније да ли грађани сматрају да је неки рат легитиман. Државно руководство може да се одржи само уколико стоји иза рата који се води успешно и који грађани субјективно сматрају оправданим.

У овој анализи ћемо се бавити питањем како се формирају мњења, предрасуде и слике које постоје о различитим нацијама, затим какву улогу масовни медији играју у томе и како се они могу искористити за остваривање политичких циљева.

Социјал-психолошки темељи

Став, мњење и понашање

Став према неком објекту јесте субјективно вредновање тог објекта од стране неке особе. Објекти према којима постоје ставови могу бити надржаји (рецимо, музика), начини понашања (рецимо, оно што неко говори) и појмови, то јест системи појмова (рецимо идеологије, религијско или етичко гледиште). (7) Они су у вредновању међусобно повезани и у том смислу међузависни. У мњењу се повезује однос према више објеката. Kогнитивно утемељени ставови резултат су стабилног система мњења, док афективно засновани основни ставови почивају претежно на осећањима.

Ставови су увек подложни променама с обзиром на различите процесе који се одигравају, а при томе главну улогу игра језичка комуникација и опажање понашања других особа. Усвајање нових, и промена постојећих мњења, могу да на позитиван или негативан начин утичу на промену у опажању. Ставови су, с једне стране, механизми селекције који одлучују о томе који ће надражаји и информације били опажени и запамћени, а са друге стране они се уопштавају и преносе не друге, сличне објекте.

Веома је распрострањена, али истовремено и неодржива претпоставка да ставови увелико, или чак у потпуности одређују понашање – у највећем броју случајева ставови не омогућавају да се прецизно предвиди како ће се неко понашати. Они одређују понашање у случају да други фактори немају никаквог утицаја.

За предвиђање нечијег понашање најбоље ће послужити интенције. Оне су посебан облик мњења – наиме, оне су мњења о властитом будућем понашању. Интенција зависи од човекових темељних ставова, затим од перципираног социјалног притиска и са тим повезаних нормативних мњења. Ставови продукују и “обојено”, селективно опажање и на тај начин су основа за одговарајуће поступке. Опажања која су образована на темељу личног искуства веома су усклађена са понашањем пошто су она јасна, сигурна и стабилна. Што је неки став приступачнији, то јест, што чешће има прилику да се испољи, то је јача његова веза са понашањем. Чешће се размишља о основним назорима који су важни за појединца него о онима који су неважни.

Промене ставова до којих је дошло на основу брижљиве прераде расположивих информација, односно на основу интензивног размишљања, трајне су и изазивају промену у понашању. Исто тако, ставови који настају без много размишљања нису дуготрајни, лакше се мењају и не омогућавају да се предвиди будуће понашање. За интензивну когнитивну прераду понуђених информација потребни су велика мотивисаност и одговарајуће способности. Уколико нема тих фактора, онда до промене ставова долази углавном “по брзом поступку”, без интензивног суочавања с информацијама. Да ли ће аргументи били прихваћени, и да ли ће због тога доћи до промене ставова, може зависити и од личности самог човека који их прима.
Значај комуникације

Kомуникација је од централног значаја за формирање и промену ставова. Није довољно разумети, односно растумачити аргументе садржане у нечему што нам је саопштено, већ је потребно те аргументе и прихватити (то јест, у њих се мора “поверовати”) – тек слагање доводи до промене става. Уколико аргументи не могу да убеде, или је пак одмах јасно да се могу оповргнути, промене неће бити, или ће чак доћи до бумеранг ефекта.

Информације се селективно примају нарочито када постоје неповољни услови опажања. Информације које одговарају ставовима онога ко их прима имају веће шансе да буду опажене, примљене и задржане. Осим тога, прималац систематски изобличује аргументе – оне који су слични његовом становишту он најчешће сматра с њим идентичним.
Групе и њихов социјални идентитет

Социјални идентитет је део слике о самоме себи који се тиче сазнања о припадности једној групи и са тим повезаних осећања и вредновања. Он утиче и на осећање властите вредности – и стога би ваљало да буде позитиван. Ради тога се праве поређења у којима властита група пролази боље од других група. Уколико неко социјално поређење не нуди повољан исход за властиту групу, онда на располагању стоји више различитих могућности корекције, између осталог такмичење или омаловажавање друге групе.

Уопштено узев, претпоставља се да постоји нека сличност (у мњењима, ставовима, понашању итд.) између припадника једне групе. Опажа се, или се пак претпоставља, да између властите групе и неке друге групе често постоји знатна разлика која говори само о једној ствари – о томе да је наша група боља. Осим тога, припадницима сопствене групе често се приписују својства која су позитивнија од својстава која красе друге заједнице. Тај феномен се јавља и у сасвим нормалним околностима и он не подразумева да мора доћи до неког сукоба.
Предрасуде и стереотипи

Предрасуде су по правилу негативни, омаловажавајући ставови чији су предмет друге групе или мањине. Стереотипи су, као когнитивне компоненте предрасуда, углавном “претеране генерализације”: свим припадницима неке друге групе се приписује једно исто својство. У исто време се претерано наглашава разлика између властите заједнице и других заједница. Предрасуде и стереотипи су веома стабилни и стога их је тешко променити.

Уколико се прво прихвати неки стереотип о другој групи, онда ће он утицати на судове, мњења и ставове о појединачним припадницима те групе. Ме ђутим, ако најпре упознате појединце који припадају тој групи, онда ће начин на који опажате ту групу бити под утицајем знања које имате о појединцу. Друге групе се веома често посматрају кроз предрасуде зато што веома мали број, а понекад и нико из наше групе не познаје лично неког припадника друге групе. Нарочито су припадници упадљивих група (упадљивих због боје коже, тежине, понашања, говора, расе, итд.) погодни да постану жртве предрасуда и стереотипа.

Постоје и друштвени узроци стереотипа, као и њихово друштвено значење. Под притиском да се прилагоде већини, предрасуде појединаца се подређују општим представама које владају у једној групи. Из предрасуда се рађају стереотипи, а ови, пак, омогућавају развој културе која је специфична за једну групу. Стереотип се усмерава против социјалне групе и појединаца који јој припадају, а по логичкој форми одговара суду. Тај суд неоправдано, и са тенденцијом да на емотиван начин вреднује, приписује или одриче неке особине, или начине понашања, једној групи особа. (8)
Утицај масмедија

Медији конструишу реалност: они стварају слику стварности, па тиме и ставове, убеђења и начине понашања. (9) При том појединачна информација која је пренесена преко масовних медија има само веома слаб ефекат – медији делују тек кроз кумулацију информација из различитих извора. Ниједне новине и ниједан програм не стоје сами за себе.

Медијски конзументи праве селекцију у пријему информација: они одлучују којој ће се комуникацији, којим медијима и извештајима изложити, они на различите начине тумаче, то јест, разумеју опажени садржај и памте само одабране информационе садржаје. Они који брзо упијају информације, тј. који су изразито догматски оријентисани читаоци, ти ће понајпре вршити селекцију у складу са властитим мњењем. Што се више времена посвети читању новина и што је читаочева слика света флексибилнија, то је селекција мања.

Селективно опажање не постоји само у случају позитивних вести. “Негативност” вести је тако утицајан фактор да извештаје о саобраћајним несрећама, невољама и скандалима региструју чак и они који немају негативан став о јунацима тих вести. Позитивне вести ће читати претежно они који осећају да ће то учврстити мишљење које и иначе имају.
Централна улога телевизије

Према истраживањима у свим западним земљама, телевизија је медиј који има највећу убеђивачку моћ. Она има посебан значај за селективно опажање зато што је први “природни” медиј – пружа слику и звук, а при том, за разлику од текста, не захтева неко даље дешифрирање поруке. Стога телевизијски гледалац има утисак реалности, осећа се као сведок, а да није свестан селекције коју врши телевизијска камера. Телевизија, међутим, ствара медијску реалност која се знатно разликује од “чињеничке” стварности.

Рационални и емотивни елементи вести се не прихватају на једнако добар начин. Тако се, на пример, дуго памти позитиван или негативан утисак који је на телевизији оставила нека особа, док се заборављају аргумети који стоје иза тога. Ставови који почивају на осећањима одвајају се од образложења и осамостаљују се.

Мњење које влада у једном народу развија се мање или више у складу са тоном који преовлађује у медијима. Најпре истовремено са порастом броја извештаја долази и до промене у мишљењу које се износи у главним медијима, а затим следи промена у владајућој клими, што на крају доводи о промене у ставу народа (неретко повезане са тенденцијом да се све више ућуткују мишљења која су већ потиснута).

Процес формирања мњења путем масовних медија обично траје веома дуго. На њега утиче тон који влада у медијима, затим утичу социјалне групе и третман “топло-хладно” кроз који пролази у систему комуникације (са масмедијима, политичким партијама, властима, јавношћу и многим другим у улози учесника).
Приказивање насиља у масовним медијима

Kада се у информативним емисијама на телевизији приказује насиље онда је углавном реч о расним сукобима, сукобима мањина, ратовима, злочинима, политичким разрачунавањима или терористичким нападима. У томе често учествује велика маса људи или пак једна група, а починиоци су готово увек мушкарци. Иза телевизијских извештаја о насиљу обично се крије политичко-идеолошки мотив, а ретко када се ради о неком материјалном циљу. Садржинска структура призора са насиљем данас у телевизијским извештајима, када се посматра у једном ограниченом временском интервалу, не одговара ни структури насиља у друштву, нити учесталост извештавања о одређеним насилним чиновима одговара учесталости насилних чинова (према подацима из криминалистичких статистика).

Дејство насилних призора на телевизији делом зависи и од начина на који је насиље приказано. Што је приказ реалистичнији, то су јаче емотивне реакције (стање узнемирености, гнев), то јест, агресивну реакцију младих мушкараца најпре ће изазвати реалистичан приказ насиља. За образовање мњења, пресудно је каква ће бити слика жртве (док је мање важна слика починиоца).

Представљање насиља у извештавању о политичким сукобима само је једна прилика да се подстакне агресивно понашање једне или друге умешане стране. Друге прилике се тичу критике легалности и легитимности поступања супарничке стране.
Слике нације

Слике неке нације настају у веома сложеном комуникационом процесу који полази од најразличитијих извора информација: искуства, уџбеника, дечјих књига и бајки, забавне литературе, филмова, позоришта, прича рођака и познаника, спортских догађаја, програма културне размене, државних посета итд. – али у томе велики значај имају и новине, радио и телевизија. (10)

Процес стварања слике о некој нацији започиње на антрополошком нивоу, јер у човеку увек постоји неки унутрашњи модел спољашњег света. Истовремено, ограничена човекова способност да обрађује информације доводи до тога се преобиље постојећих надржаја и информација редукује: опажања се прерађују на тај начин да се нове информације препуштају вођству од стране оних које постоје већ од раније, односно, нове информације се подређују старим. Тако настају стереотипне мисаоне матрице у којима је спољашњи свет представљен у форми слика. Информације заједно са већ запамћеним (историјским и културним) искуствима постају део слике света, (11) а ове могу имати карактер предрасуда.

Слике нација настају заједничким дејством опажања, предрасуда и стереотипа. Те слике су систематски разгранате приказе, односно описи једне нације и једног народа, и обухватају и ставове о њима. Те сложене творевине су сачињене од међусобно условљених елемента, њихов је циљ да буду јединствена духовна слика која ће обухватити различите представе и утиске о неком народу. (12) Одлике националних слика су трајност, оријентација на осећање и тенденција ка уопштавању. Властитој и туђим нацијама се селективно приписују нека својства и то на крају доводи до поједностављивања и згушњавања опажања и стварања поједностављених националних симбола. Национални симболи могу бити, на пример, заставе, грбови, лого, а у ширем смислу и државно руководство, уметници или врхунски спортисти.

Нације, као групе, склоне су да себе прогласе мерилом свих ствари. За стварање националних слика важни су, поред осталог и величина, културни и географски положај земље и њена историјска искуства. (13)

Kао и стереотип, слика нације има улогу да интегрише, солидарише и уређује: она, рецимо, производи групну свест, вредност колективног сећања, као и националне симболе, а служи и прављењу слике непријатеља. Слике нације и представе о сопственом и туђем националном карактеру значајну улогу играју нарочито у време кризе зато што нуде јасну оријентацију за сопствено понашање, а нагомилана осећања канализују у већ постојеће токове. Националне слике, дакле, могу да створе референтни систем зато што нуде митове и симболе за објашњење властите историјско-друштвене егзистенције. (14)

Слика властите земље је важан фактор у узајамном опажању нација, то јесте у усмеравању унутрашњеполитичких и спољнополитичких струја, као и струјања које постоје између различитих култура. Та слика – такође и имиџ – настаје не на основу чињеница, већ на основу мешавине коју чине усмена историја, сећања на прошле догађаје, разговори и често лоше прерађене, односно непажљиво повезане актуелне информације. Тако настаје једна слика нације (имиџ) која тек издалека подсећа на реалност и често се ни не може у реалности проверити. (15) Те субјективне слике нација су оптерећене, а некад и изобличене сопственим националним интересима, то јест интересима националне безбедности. Kоначно, ту су и публиц релатионс кампање, број таквих планираних, активних и офанзивних кампања се повећао, нарочито током последњих деценија.
Национални стереотипи

Селекција се јавља и у “процесу категоризације”; то је, на пример, случај код националних стереотипа. Често је довољно да неки човек буде само класификован као Американац, Јеврејин или Немац, и већ се на основу тога извлачи неки закључак о његовој личности иако се не поседују никакве даље информације о његовој личности, односно, закључак се изводи, а да се евентулане расположиве информације о његовој личности не узимају у обзир. У том случају се ради о предрасудама. (16) У таквим категоризацијама се потцењују разлике између припадника једне одређене категорије (на пример, једне нације или једне расе), а разлике између припадника различитих категорија се прецењују.
Слика нације и масовни медији

Ставови, мишљења, предрасуде и стереотипи настају кроз вишеструко сложене процесе комуникације. Политички утицај на медије, цензуру, медијско преношење вести о рату и сукобима, начин на који ту пренесену реалност види јавност, и настанак јавног мнења – све су то механизми који имају своју улогу у тим процесима. (17)

Ставови, предрасуде и стереотипи се путем масмедија могу за сразмерно кратко време пренети на читав народ: “Kључни фактор у процесу комуникације различитих култура јесу представе или слике, ставови, предрасуде и стереотипи које једна култура ствара о другој”. (18) Слике нација и култура су толико јаке да у оквиру процеса комуникације међу нацијама учествују у доношењу одлуке о рату и миру. (19) Умрежавање света путем различитих система комуникације, и са тим повезана размена вести и добара широм читавог света, доводи до јачег срастања културних простора, али се при том међу народима и културама не развија и разумевање и прихватање. Људски дух реагује на ове сложене изазове тако што редукује опажање и повећава сконост ка стереотипизацији садржаја који чине представе.

За стварање слике неке нације нарочито су важни масмедији. Имиџ или слика нације се, као масмедијски пренесени стереотип, заснива у суштини на секундарним искуствима: информације о другим нацијама и спољнополитички догађаји масовни медији преносе и народу, и онима који утичу на обликовање јавног мнења, члановима владе и високим државним службеницима. Притом негативне вести имају знатно већи утицај него позитивне – негативне вести из других земаља активирају потребу да се повећа степен сопствене безбедности. (20)

Међународне вести се селектују према одређеним критеријумима. Велике силе, као и оне земље са којима смо географски, односно културно повезани, имају више шанси да постану предмет извештавања. Даље, привредне и идеолошке везе, као и оне на основу политичког савезништва, подстичу на интензивније извештавање. Начин извештавања може бити од великог значаја за међусобне односе појединачних држава, као и за одлуке које се доносе у спљнополитичким процесима. Моћ масмедија има своју улогу чак и у развоју спољнополитичких активности – ради се о вредности вести и инсценирању вести.

Међународно оријентисан рад у јавности тако постаје оружје остваривања политички осетљивих циљева. Мере које се спроводе могу, на пример, јавност да увере у нужност неке војне интервенције. (21) Они који доносе политичке одлуке покушавају да путем аргумената и манипулације добију подршку јавности.
Пропаганда и психолошки рат

Kаква веза постоји између овог досад реченог и пропаганде? Kао што смо показали, могуће је циљано утицати на ставове, понашање и мњење које влада у једном народу. Веће изгледе на успех имају оне структуре моћи које су кадре да врше такав утицај. За утицај је потребно време, што ће рећи – дугорочно планирање. Тако и пропаганда, када се узме у негативном смислу, има – једнако као и психолошке операције, психолошки рат итд. – за циљ да путем дуготрајних, вишекратно примењених мера у области комуникације утиче на ставове, мњења и понашање, те да их на крају измени.

“Пропаганда (од латинског пропагаре – ширити) је методично и систематски вођено придобијање за одређене верске, светоназорне, уметничке, хуманитарне, социјалне, привредне и/или политичке идеје и циљеве и за особе и организације које их представљају. (…) Чини се да је у 20. веку политичка пропаганда неизбежна алатка за партије, савезе и владе које желе да придобију и задрже присталице и гласаче, као и да у своју корист врше утицај на јавно мњење и понашање једног народа. Пропаганда се при том служи модерним техничким средствима и медијима. (…) Модерна пропаганда је масовна пропаганда и уместо да се усмерава на свест, разум и расудну моћ појединца, она циља на подсвесне или несвесне емоције и предрасуде (народних) маса, ради са формулама које се урезују у свест и емоције, са поједностављеним крилатицама и паролама које се понављају, покушава да манипулише, а не да објективно аргуметује или информише.” (22)

НАТО пропаганду описује као “сваку информацију, идеју, доктрину или нарочити захтев који се шири да би се утицало на мишљење, емоције, ставове или понашање неке одређене групе, и то у корист, директно или индиректно, онога који их шири”. (23)

Постоји много описа психолошког рата. Он обухвата, поред осталог, планску примену публицистичких средстава, метода и техника ради утицаја на мишљење, ставове и понашање противничких, неутралних или пријатељских група. Њиме се остварују политички, пропагандни или економски циљеви. У ужем смислу речи, под њим се подразумевају све мере планираног комуникационог утицаја на војне противнике, њихову војну снагу и цивилно становништво, како би се остварили одређени стратешки или тактички циљеви. (24)

Током трајања хладног рата на следећи начин је описан психолошки рат: “Психолошки рат је борба за душу човека и он се води употребом средстава и метода који могу да врше утицај на људску психу. (…) Психолошки рат је, дакле, битка за свест и несвесно људи и води се средствима и методама који делују на осећања, мишљења и вољу, односно, другим речима, то је планско утицање на дух, вољу и морал појединца, групе или читавог народа, а без проливања крви”. (25)

У наведеним цитатима је најпре скициран психолошко-антрополошки аспект стварања мишљења, ставова и понашања људи и централна улога комуникације у том процесу. Потом је речено како, ако се посматра из угла комуникологије, главну улогу у изградњи ставова, мишљења, предрасуда и стереотипа међу масама људи централну улогу играју масовни медији. На крају, посматрано из социолошко-публицистичког угла, видимо како настају слике нација и каква је суштина пропаганде, то јест, психолошког рата.

После ових теоријских скица наше теме, приказаћемо практичне примере како долази до снажног узајамног дејства судова, односно понашања човека, затим дејства масовних медија и новог “паковања старих пропагандних метода”. (26) Све то приказаћемо на три примера сукоба на Балкану.
Сукоби на Балкану

Хрватска

Хрватска влада је 12. августа 1991. године ангажовала америчку публиц релатионс фирму Рудер Финн Глобал Публиц Аффаирс, која је касније водила и ПР кампању у Босни и Херцеговини. (27) Једна од ПР мера те фирме је било да се у америчком Kонгресу од 1. до 23. октобра 1991. године раздели информациони материјал у коме се Хрватска приказује као жртва агресивне великосрпске политике. Потом су снимљени видео спотови са стравичним сликама смрти и разарања које су изазвали српски агресори и, уз паролу “Стоп тхе wар ин Цроатиа” (“Зауставите рат у Хрватској”), разаслати по свету. Хрватска је у иностранству створила слику да је хрватски народ деценијама живео под притиском српског комунизма који је његову демократску жељу за слободом и и тежњу за самоопредељењем гушио својим великосрпским експанзионизмом. На темељима једног етничко-националног сукоба конструисана је прича о сукобу две идеологије – национал-бољшевизма и демократије. (28) Хрватска је покушала да се у изградњи свог имиџа ослони на један стари стереотип, на припадност Хрвата католика западној цивилизацији. Истовремено је покушала и да изгради стереотип о Србима православцима који су “подивљали” под вишевековном влашћу Турака.

Наредне ПР мере фирме Рудер Финн обухватале су лобирање код оних који доносе одлуке у САД, брифинге службеника у Бушовој влади, припреме специјалног материјала о догађајима који су претходили сукобу као и материјала за новинска саопштења, формирање информативних пунктова за медије, организовање конференција за штампу, састављање писама и новинских извештаја, упутстава за новинаре и још много тога. У јануару и фебруару 1992. та фирма је организовала посету америчких конгресмена Хрватској. САД је независност Хрватске признала 7. априла 1992. године. Поред активности фирме Рудер Финн постојало је и небројено много других иницијатива, рецимо оних које су потекле од организације хрватских емиграната.

За ПР фирме које се ангажују на међународном плану и сарађују са страним владама у САД постоји законска обавеза да периодично подносе извештај о свом раду. Рудер Финн је у свом извештају навела да се бавила политичком пропагандом за Хрватску, Босну и Херцеговину и Kосово. (29) У том контексту је политичка пропаганда дефинисана као “она врста комуникације која у односу на примаоца, или на део јавности у Сједињеним Државама, врши индоктринацију, утиче на промену мишљења, мобилише или је на било који други начин утицајна у прилог одређених политичких циљева” (основа тога је одговарајући амерички закон, Фореигн Агентс Регистратион Ацт ).
Босна и Херцеговина

Рудер Финн се и у Босни и Херцеговини ангажовао на веома широком пољу. Његове активности су обухватале, поред осталог, формирање Босниа Црисис Цоммуницатион Центер који је одржавао контакте са америчким, енглеским и француским медијима, затим је ту била медијска обука за босанског министра спољних послова Силајџића, формулисање пакета изјава и порука, стварање мреже факсова за међународне саветнике Босне, састављање 37 “Фаx-Упдатес” (“ажурирања путем факса” – прегледа догађаја у Босни и Херцеговини; ти документи су једним посебним системом слати важним медијима свуда по свету), састављање комуникеа за амерички Kонгрес, писање укупно седамнаест писама које су потписали председник Изетбеговић и министар спољних послова Силајџић (четири писма за председника Савета безбедности УН, два писма америчком председнику Бушу, итд), формулисање и пласирање великих чланака у важним америчким новинама, организација новинарских конференција и интервјуа са представницима босанске владе и још много тога. (30)

Пропагандне мере нису производ случајности, већ су подређени политичко-војним циљевима. Рат у Босни је показао да је успех босанске пропагадне почивао пре свега на раду ПР агенције и утицају оних који заузимају важне позиције када је реч о обликовању јавног мњења путем различитих публикација. До тог се закључка може доћи, између осталог, и на основу студије Џона И. Среја (Јохн Е. Сраy) који је 1994. године шест месеци био шеф информативне службе УНПРОФОР у Сарајеву: “Босански лоби је покушао да увери политичаре да би за њих било морално и политичко самоубиство уколико не би подржали циљеве Муслимана, на пример захтев за укидање ембарга на куповину оружја. С друге стране, жустрим нападима су били изложени сви критичари такве политике и проглашавани за (…) симпатизере Срба или чак симпатизере нацизма.” (31) Ова студија каже да је та ПР кампања била толико успешна у једностраном приказивању злочина које су починили Срби да се може рећи како је она “поткупила” све потоње моралне судове. Босанска пропаганда се базирала на четири тврдње:

– Босанци су невине жртве

– Босанци су способни за војне окршаје

– Босански Муслимани су пуноправни власници територије Босне и Херцеговине

– Босанска влада се залаже за мултиетничку, либералну демократију западног типа

Тако су се међународна, а нарочито америчка јавност и политика окренули “морално неизбежном” становишту и војно се ангажовали на страни босанске владе.

Други пример покушаја дезинформисања тиче се теме концентрационих логора. Од октобра 1992. до марта 1993. године медији су извештавали о српским концентрационим логорима у којима су муслиманске жене систематски – да би их понизили, а и користећи то као средство етничког чишћења – силоване и остајале трудне. Радило се наводно о броју од 20 000 до 60 000 жена. Због тих вести је шесточлана комисија ЕУ посетила Хрватску и Босну. Немачка новинска кућа АРД је послала једну жену репортера у Хрватску да донесе неколико потресних снимака силованих жена и њихових беба. Репортерки је дозвољено да посети избеглички камп Ресник у близини Загреба у коме се тада налазило око 9 000 протераних Муслимана. Жене су о силовањима говориле веома отворено и детаљно. Међутим, нису умеле да одговоре на питање где и када су се силовања догодила, и да ли су познавале починиоце – наиме, нису биле силоване оне саме, већ само препричавају оно што су чуле од других жена. Узалудни су били и сви остали покушаји да се пронађе једна једина жена која је била сведок силовања. Ођедном као да су нестале и све те многе бебе које су се наводно родиле. Екипа АРД је у једној белој кући снимила неку децу – али она су имале преко четири године, а рат није толико дуго трајао. (32)

Телевизијски новинар Мартин Летмајер (Мартин Леттмаyер) је у листу Wелтwоцхе о овој теми писао следеће: “Тада сам разговарао са многим уредницима страних телевизија (…) и обавештавао их о резултатима мојих истраживања. Некима сам приказивао и материјал који сам снимио. Нико није доводио у питање моје закључке. Али тада се нико није усуђивао да иде против струје јавног мњења. Ако би неко посумњао у постојање логора за силовање постојала је опасност да одмах буде проглашен за пријатеља Срба и човека који жели да умањи страхоту силовања”. (33)

Поменимо још неколико светионика у маглини једностраног медијског истраживања.

Питер Брок (Петер Броцк) је у америчком часопису Фореигх Полицy указао да човек, изгладнео толико да изгледа као скелет, чија се слика појавила на насловној страници америчког информативног листа Неwсwеек, није “муслимански затвореник у једном српском логору”, како је тврдила редакција тог листа, већ да је Србин који је затворен због крађе и који већ десет година болује од туберкулозе. (34)

“Управо су догађаји током последњих година у бившој Југославији јасно показали да пропаганда, дезинформације и манипулција мњењима може да људе подстакне на насиље. Kо може да заборави слике разјарене гомиле која је напала возило у коме је био тадашњи УН администратор Kошник? Није било потребно много времена да се путем циљане пропаганде утиче на промену мишљења и да се људи подстакну на тако нешто. Тај бивши градоначелник Бремера, који је покушао да издејствује примирје, после тог догађаја више није могао да настави са обављањем свог задатка јер није био кадар да се ефективно супротстави пропаганди”. (35)

Kосово

Из рата, то јест сукоба на Kосову досад постоје бројни извештаји о употреби пропаганде.

“У америчком Kонгресу је 7. мај 1992. године био дан косовских Албанаца. Џејмс Рубин, који је касније постао портпарол Министарства спољних послова, организовао је сусрет косовских Албанаца са седам сенатора. У скупштини су се Албанци, које је инструисао Рудер Финн , преко различитих посредника и у различитим терминима, срели са двадесет троје посланика. Од 8. до 12. априла 1993. године једна делегација је боравила на Kосову у организацији агенције Рудер Финн и Kомитета за људска права америчког Kонгреса. (…) Деловање ПР агенције се осетило и у телевизијском извештавању са Kосова. На драматичан начин је снимљен прилог како Албанке једна за другом са хлебом у рукама пролазе поред полицијске постаје. Није сасвим јасна порука таквог демонстративног поступка, не много уобичајеног на Балкану. Могао се извући закључак да је у Приштини добро снабдевање том основном животном намирницом. А могло се погрешно веровати, као што су веровале те Албанке, да њихови ухапшени мужеви не добијају храну.” (36)

“Нарочито јак утисак су остављале приче у којима су међународне хуманитарне организације на светло дана изводиле различите сведоке. Тако су ‘Лекари без граница’ за Ле Монде интервјуисали старог Османа. Он је имао да исприча језиву причу: Срби Албанцима одрубљују главе. Секу им уши и ваде очи. Албанци морају да гледају како им силују жене. Али није се поставило питање, и није било извештаја о томе како је Осман постао сведок тих догађаја и како је остао жив. Није било других преживелих који би могли да неким детаљима потврде оно што је говорио Осман”. (37)

И наводна масовна убиства Албанаца изазвала су велике буре у међународном извештавању. Било је гласина да су Срби током освајања Ораховца погубили стотине Албанаца. Та вест је обишла свет. ЕУ је одмах послала посматраче у Ораховац. Срби су енергично демантовали те тврдње и то на свим нивоима – они су тврдили да је у борбама код Ораховца страдало 40 до 50 Албанаца. Западни посматрачи су прегледали то подручје и одлучили да не врше ексхумацију. На телевизијском снимку се видело нешто налик на хумку у коју су биле пободене дрвене ознаке са именима и очевим именом.

У том “синхронизованом дезинформисању” предњачио је интернет, на њему су ширене лажне вести. Монаси манастира Kозма и Дамјан у Зочишту направили су интернет страницу да би на тај начин пренели истините информације. У издању од 23. јула 1998. године Wасхингтон Пост је известио да је УЧK заробила осам наоружаних српских монаха. Неколико дана касније у редакцију је путем електронске поште стигло писмо из манастира и у њему се описано шта се заиста догодило: манастир су напали Албанци наоружани минобацачима и машинкама. Монаси су побегли у зграду и молили се. Наоружани Албанци су претражили манастир, а онда су монахе скупили у једну просторију и пред њих ставили оружје. Тако су их фотографисали и филмски снимили. Те слике су потом послали америчким медијима. (38)

“Медији су увек узимали здраво за готово да су Срби починиоци. Чули су се захтеви да се изврше ваздушни напади. НАТО је послушно покренуо преко стотину авиона. ЦНН се с пуно очекивања и спремности појавио на месту догађаја. Требало је искористити синергију. Репортерка америчке глобализације, позната по томе што је најбржа на језику, у међувремену се удала за портпарола америчког министарства спољних послова који раније није био познат по брзини којом уме да формулише реченице. Kристијана Аманпур и Џери Рубин до тог тренутка нису умели да кажу ни једну једину ствар о историји Балкана, али ЦНН је увек први био ту када је требало извештавати о кључним ратним догађајима. С разлогом се може претпоставити да је сваки пут претходио позив жене свом мужу, или позив неког надређеног. Нико није поставио питање да ли у том браку има некаквог несклада. Просвећено новинарство се у дугој борби изборило за независност и могућност да се владарима постављају питања. То су права који се изгледа ово збуњено новинарство добровољно одрекло. С пројектилима који победоносно лете у висине, тај рат је донео високе квоте, а са њима и профит. Рат је, да то модерно кажемо, супер ствар. Истина је, зато, нешто другоразредно”. (39)

НСПМ 25. фебруар 2005.

Фусноте:

1. Peter Forster, Aber wahr muss es sein – Information als Waffe (Ali to mora biti istinito – informacija kao oružje), Frauenfeld 1998, s. 15f.

2. Upor. ibid. s. 16.

3. Upor. ibid. s. 17.

4. Upor. Burkhard Müller-Ullrich, Medienmärchen. Gesinnungstäter im Journalismus (Medijske bajke. Novinari koji se vode samo svojim ubeđenjem), München 1996. s. 169.

5. Upor. ibid. s. 170.

6. Upor. Yossef Bodansky, Offensive in the Balkans (Ofanziva na Balkanu), London 1995, citirano prema Müller-Ullrich, 1992, s. 172.

7. Upor. Werner Herkner, Sozialpsychologie (Socijalna psihologija), drugo izdanje, Bern 2001.

8. Upor. Mira Beham, Kriegstrommeln. Medien, Krieg und Politik (Ratni bubnjevi. Mediji, rat i politika), München 1996, s. 137ff.

9. Upor. Elisabeth Noelle-Neumann u. a. (Hrsg.), Fischer Lexikon Publizistik Massenkommunikation (Fišerov leksikon publicistike i masovnih komunikacija), šesto izdanje, Frankfurt 2000.

10. Upor. Michael Kunczik, Die manipulierte Meinung. Nationale Image-Politik und internationale Public Relations (Manipulisano mnjenje. Nacionalna politika stvaranja imidža i međunarodni Public Relations), Wien 1990, s. 4.

11. Upor. Gottfried Karl Kindermann, “Weltverstaendnis und Ideologie als Faktoren auswaertigen Politik” (“Shvatanje sveta i ideologija kao faktori spoljne politike”), in ders. (Hrsg.) Grundelemente der Weltpolitik (Osnovni elementi svetske politike), München 1981, citirano prema Beham, s. 137.

12. Upor. Eckhard Marten, Das Deutschland in der amerikanischen Auslandsberichterstattung (Nemačka u američkom izveštavanju), Wiesbaden 1989, citirano prema Beham, s. 138f.

13. Upor. za to, na primer, Kunczik, navedeno mesto.

14. Upor. Marten, 1989; citirano prema Beham, s. 141.

15. Upor. Beham, s. 141.

16. Upor. ibid. s. 277f.

17. Upor. ibid. s. 134.

18. Gerhard Maletzke, “Interkulturelle Kommunikation und Publicyistikwissenschaft” (“Komunikacija među kulturama i nauka o publicistici”) in Publizistik 11/1966, s. 318ff; citirano prema Beham, ibid.

19. Upor. D. D. Smith, “Mass Communication and International Image Change” (“Masovna komunikacija i promena imidža na međunarodnom planu”) in Journal of Conflict Resolution 17/1973; citirano prema Beham, s. 136.

20. Upor. Petra Dorsch-Jungsberger, Nationenbildforschung und PR (Istraživanje slika nacije i PR), citirano prema Beham, s. 143.

21. Upor, na primer, mobilizaciju američke javnosti za Rat u zalivu 1991. posredstvom priče o inkubatorima.

22. Reinhart Beck, Sachwörterbuch der Politik (Rečnik politike), prvo izdanje, Stuttgart 1977, s. 684ff.

23. Upor. NATO. MC 402 – NATO Psychological Operations Policy, Brussels 1997, S A – 2.

24. Upor. Enciklopediju Brockhaus, Bd. 15, Wiesbaden 1972. Citirano prema: Günter Rozenits: Psychologische Kampfführung als Thema der Kaderfortbildung und bei Übungen, Militärwissenschaftliche Arbeit, Wien 1991, s. 240

25. BMLV: Grundsaetze der psychologichen kriegfuehrung, Wien 1965.

26. Beham, s. 151.

27. Upor. ibid. s. 160.

28. Upor. ibid. s. 163.

29. Upor. izveštaj Ruder Finn -a američkom Ministarstvu pravde, 30. novembar 1992. No. 4315. Citirano prema Beham, ibid, s. 169ff.

30. Upor. Beham, s. 170ff.

31. John Sray: Selling the Bosnian Myth to America – Buyer Beware (Prodaja bosanskog mita Americi – kupci, čuvajte se!) , Foreign Military Studies Office, Ft. Leavenworth, USA 1995 (neobjavljeno), citirano prema Beham, s. 178.

32. Upor. Müller-Ullrich, str. 166ff.

33. Martin Lettmayer, članak u Weltwoche od 10. marta 1994, citirano prema Müller-Ullrich, ibid. str. 173.

34. Upor. Newsweek od 17. avgusta 1992, citirano prema Müller-Ullrich, ibid. s. 173.

35. Peter Hentrich, “Die Schlacht um die Koepfe und Herzen” (“Borba za umove i srca”) , u: Truppenpraxis/Wehrausbildung 7-8/1998, s. 457.

36. Malte Olschewski, Der Krieg um den Kosovo. Serbiens neue Schlach am Amselfeld (Rat za Kosovo. Nova bitka Srba na Kosovu polju), Klagenfurt 1999, s. 50.

37. Olschewski, s. 51

38. Upor. Olschewski, s. 53.

39. Olschewski, s. 65.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here