Горан Јанковић: Споменици, Милошевић и ко је крив за бомбардовање

Поделите:

У последњим месецима дрмају нас расправе о споменицима, за и против, актерима дешавањима деведесетих и с почетка двехиљадитих на српској политичкој сцени. Из угла просечног, обичног и малог држављанина Републике Србије, нисам за споменик никоме из тог периода. Мислим да не треба и да га не заслужују, али пре свега због тога што се све то десило исувише скоро, да би се сада о томе расправљало. Нека нове генерације за 60-70 година разматрају ко треба да добије и зашто споменик, када на дешавања из тих година погледају са те временске дистанце. Још су ране свеже и приступа се превише емотивно, што је и нормално, неко се тукао са полицијом, тј. милицијом, а неко је био под пуном ратном опремом на Кошарама. Неко на оба места. 24. март 2018. године, 19 година од почетка агресије НАТО пакта на Савезну републику Југославију. Као што већ рекох, као мали, просечан и обичан држављанин Републике Србије, примећујем да се добар део јавности дигао да објасни, много гласније и жустрије него до сада, како је НАТО бомбардовао некакав режим, а не грађане, болнице, вртиће, мостове итд., како је за бомбардовање крив Милошевић, а све у циљу да се НАТО оправда. Не знам, нисам сигуран, али све ми то личи као на почетак представе које се зове коначно признавање Косова од стране Србије. Иако мислим да смо ми то одавно учинили, само још не званично. После бриселског споразума, борба Р. Србије се може свести само на борбу за положај Срба на северу Космета, што наравно и треба, а не на некаквој борби за очување Косова у границама Србије, јер оно то дефакто нажалост није. Представа у којој ми дефинитивно морамо бити криви што је Косово независно и што смо признали да је независно. Но, да се вратимо на сам чин бомбардовања. Кривити Милошевића за бомбардовање је као кривити Србију за Први Светски рат и што ју је напала Аустроугарска. У Рамбујеу није прошао тај чувени Анекс Б тачке 8, јер је направљен тако да не сме да прође. Нико ту није ни желео договор са Србима, желели су да бомбардују СРЈ и бомбардовали су. Анекс Б је написан тако да се морао одбити. У преговорима у фебруару и марту 1999. од СРЈ је тражено да пристане на окупацију. “Мировне снаге” НАТО пакта , које би бројале 30 000 војника имале би на целој територији СРЈ потпуну слободу кретања, вездушни простор, територијалне воде. За војнике НАТО пакта важили би њихови закони, а не закони СРЈ итд. Ни умеренији политичари од Милошевића то не би прихватили. То не би прихватио ниједан политичар на свету. Када се Анекс Б први пут појавио у јавности, многе партије и многи политичари на Западу су се покајали због подршке “Милосрдном анђелу”, схватајући да узрок пропадања преговора нису Милошевић и Срби, него они које су подржали. Немачки врх и Бил Клинтон су се, пак, бранили од тих оптужби да су они покушали све, али да су Срби криви за пропадање преговора, да Срби нису желели да крену путем мира и стабилности. НАТО је бомбардовање извео без сагласности Савета безбедности, кршивши међународно право и повеље УН-а. Што нам говори да је међународно право једна обична флоскула, која постоји само на катедри на правним факулетима и онда када иде у прилог великима. Они игру играју по својим правилима, уистину им се и може јер су моћни. Да ли је праведно? Наравно да није. Да ли смо требали да прихватимо неправду и помиримо се са њом, не знам. Можда је Милошевић ипак требао бити нови Љотић, само са значајнијом улогом од самог Љотића. Можда би они који га криве за бомбардовање другачије описивали. Опет, ако као мали, просечни и обичан држављанин Р. Србије, могу да извучем поуке из овога и да народски речено саберем 2 и 2, како то да људи који се школују на факултету политичких наука, који су политичари или вође невладиних организација не могу? Слепо окривљујући Милошевића и Србе што су бомбардовани. Или то раде из, за њих, виших интереса. Не мислим да је Милошевић био добар државник, чак штавише мислим да је био лош. Нити желим да га браним, једноставно не желим да мирно гледам како неко оправдава НАТО пакт. Не нападају они покојног Милошевића што је крив за бомбардовање, него оправдавају НАТО. Неки свесно, а вероватно има и оних који то несвесно раде. Које и даље држе емоције, јер су се борили против Милошевићевог режима, па се аутоматски прикључују сваком нападу на истог, иако ова прича апсолутно нема везе са самим Милошевићем. Немојте само да нам они који су на платном списку НАТО земаља, који чак то и не крију, који за своје фондове и невладине организације добијају озбиљне “донације”, броје жртве НАТО бомбардовања и објашњавају ко је крив. То би било исто као кад би плаћеници Усташа бројали жртве у Јасеновцу и објашњавали зашто се десио Јасеновац.

Горан Јанковић

Поделите:

6 Коментари

  1. Срби и српски владари не сносе никакву одговорност за ниједан напад на Србе и Србију! Нису имали никакве шансе да нас одбране од вековног злочиначког пројекта да ,,Срби не смеју никада постати економски, политички и војни фактор на Балкану и у Европи”! Аутори тога се осведочени злочинци, а њихове слуге су увек били распоређени на важним позицијама у Држави.

  2. Ako moras da ulazis u rat da bi ostvario svoje ciljeve ti si vec izgubio. Najbolji su ratovi koji se dobijaju bez ispaljenog metka. Hrvati su bili u “ratu” sa Srbima tokom celog trajanja SFRJ, samo to mi nismo bili svesni, i taj rat su dobili ustavom iz 1974. Zato je trebalo toliko napora da se nasa situacija preokrene. Srbi nikada vise ne smeju da dozvole da izgube u miru ono sto su dobili u ratu, i treba da nauce da funkcionisu, balansiraju i da se izbore za svoja prava u slozenim federacijama i savezima, da bi mogli da povrate BiH, Kosovo i Crnu Goru u neku buducu Srpsku Federaciju (ako moze Ruska federacija sto ne moze Srpska), jer su unitarne drzave izuzetak a ne pravilo.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here