INTERVJU – Vladika Jeronim: Između Istoka i Zapada

Podelite:

 

Imali smo tu čast da razgovaramo sa vladikom Jeronimom, episkopom Ruske Zagranične Crkve Moskovske Patrijaršije. Vladika Jeronim je vikarni episkop Istočno Američke Eparhije sa sedištem na Menhetnu. Vladika Jeronim je zadužen za Zapadni obred Pravoslavlja u Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi. On će nam ovde reći o svom putu ka Pravoslavlju i o Zapadnom obredu.

Dali ste rođeni u Pravoslavnoj veri ili ste konvertit?

Nikada nisam čuo za pravoslavlje do svoje 14. godine. Odrastao sam u Američkoj porodici Engleskog porekla u gradiću zvanom Nova Engleska gde je bilo samo nekoliko stotina ljudi i 3 crkve (jedna je bila Puritanska, druga Rimokatolička, a glavna je bila Episkopalna koja je deo Anglikanske komunije). Anglikanska crkva u mom gradu je bila sagrađena početkom 18. veka. To je bila crkva koju sam pohađao dok sam išao u srednju školu i tada sam počeo da učim o Pravoslavlju. Anglikanci su me uveravali da su Pravoslavna i Anglikanska Crkva jedno te isto, te su me naveli na zaključak da su ove dve Crkve u zajednici. U tom uverenju sam bio do svoje 18. godine, kada sam posetio Grčku i saznao da ove dve Crkve nisu u zajednici i takođe sam dosta naučio o Pravoslavlju.

Kada ste shvatili da je Pravoslavna Crkva upravo ona koja se pominje u Simvolu Vere i kako je došlo do toga da ste primljeni u Pravoslavnu Crkvu?

U to vreme je bila kontraverza oko episkopa Anglikanske Crkve, biskupa Pajka, koji je negirao božanstvo Isusa Hrista i Trinitarnu dogmu. Kada su se skupili biskupi Anglikanske Crkve na saboru, nisu mogli da odluče dali da osude jeres biskupa Pajka, zato što većina biskupa nije verovala (bar ne privatno) u osnovne dogme Hrišćanstva. Ovo me je lično potreslo i tada sam shvatio da Anglikanska Crkva nije ona koja se pominje u Simvolu Vere. Rimska Crkva je u to vreme bila u procesu Drugog Vatikanskog Koncila, ali ni većina njihovih biskupa nije bila sigurna u šta veruje. Posle istraživanja koje sam sproveo, zaključio sam da su i Katolici i Protestanti imali svoje reformacije i da su izmenili učenje Crkve koje se spominje u Simvolu Vere.

Koliko ste godina imali kada ste prešli u Pravoslavlje, i ko Vas je naveo na taj korak?

Proučavao sam Pravoslavlje od svoje 16. godine i posle godinu dana sam odlučio da pristupim Pravoslavnoj Crkvi. Pohađao sam Liturgiju u Ruskoj Crkvi svake nedelje, i dan nakon što sam napunio 17. godina sam zvanično pristupio Pravoslavnoj Crkvi. Taj potez nikada neću zažaliti.

Dali biste hteli da nam ispričate vaše iskustvo iz Grčke i Rusije?

Otkrio sam da mi studiranje jezika predstavlja lakoću i zadovoljstvo. U to vreme Francuski i Latinski su bili obavezni školski predmeti. Pred kraj prve godine srednje škole, moj prijatelj i ja smo se šetali gradom i naišli na knjižaru. Tu sam našao knjigu pod nazivom “Moderna Jevrejska Frazeologija“. Knjiga mi se učinila interesantnom i to me je navelo da počnem da učim Biblijski Jevrejski, potom Starogrčki, Moderni Grčki i na kraju Ruski jezik. Otkrio sam da sam talentovan za Ruski jezik, a posle boravka u Grčkoj sam počeo da koristim i Grčki jezik koji sam tamo usavršio. Kasnije sam otkrio da mi ovi jezici dosta koriste u svešteničkoj službi, a takođe sam saznao da imam Ruske i Grčke rođake koje nikada nisam upoznao.

 

Šta Vas je navelo da pristupite Ruskoj Zagraničnoj Crkvi, iako ste znali da ona u to vreme nije bila u zajednici sa ostalim Crkvama?

Pristupio sam Zagraničnoj Crkvi 1964. godine, koja u to vreme nije prekinula zajednicu sa svim Pomesnim Crkvama. Kada je Mitropolit Anastasije preminuo 1965. godine, Arhiepiskop Jakov, tadašnji vladika Grčke Arhiepiskopije u Americi je služio opelo u Sabornom Hramu Zagranične Crkve, uz sasluženje Grčkih sveštenika i klira Zagranične Crkve. Ali kasnije je izbila kontraverza oko sastanka Patrijarha Atinagore i Pape Pavla Šestog, što je dovelo do toga da su se mnogi vernici Zagranične Crkve udaljili od ostalih Pomesnih Crkava. Zanimljivo je spomenuti da Zagranična Crkva nikada nije prekinula zajednicu sa Srpskom i Jerusalimskom Crkvom, tako da nismo osećali da smo u raskolu, ali je nezdravom fanatizmu bilo dozvoljeno da buja.

Objasnite nam kako je tekao proces ujedinjenja sa Moskovskom Patrijaršijom.

Tokom godina, fanatizam koji sam spomenuo je nastavio da raste i stvarao je neprijatnosti. Kada je Mihail Gorbačov došao na vlast, počeo je proces demokratizacije Sovjetskog Saveza i polako je zaustavljen progon Crkve. Ovo je navelo mnoge da misle da je došlo bolje vreme za Crkvu u Rusiji. Crkve su ponovo otvarane i nove su građene. Katedralni hram u Moskvi je ponovo otvoren, a takođe i Kazanska katedrala u Sant Petersburgu. 2003. godine Vladimir Putin je došao u Nju Jork i zatražio sastanak sa Mitropolitom Lavrom. To je dovelo do stvaranja komisije za ujedinjenje Zagranične Crkve sa Moskovskom Patrijaršijom. Komisija je delovala 4 godine posle čega su uklonjene prepreke za ujedinjenje. U međuvremenu desila su se 2 sastanka u Zagraničnoj Crkvi, od kojih jedan u Nju Jorku 2003. godine u kojem sam učestvovao i koji je doveo do Četvrtog Sabora Emigracije 2006. godine. Rezultati ova dva sastanka su bili takvi da je većina bila spremna za ujedinjenje sa Moskvom koje se konačno desilo 17. maja 2007. godine na Spasovdan. Tada je služena Liturgija u katedralnom hramu u Moskvi. Služili su Patrijarh Aleksije i Mitropolit Lavr.

Vi ste nadležni za Zapadni Obred. Objasnite nam razliku između Liturgije Svetog Jovana Zlatousta i Liturgije Zapadnog Obreda.

Po mom mišljenju postoji samo jedna Liturgija, ali različiti Tipici. Osnovna struktura svih Liturgija (Svetog Jovana Zlatoustog, Vasilija Velikog, Svetog Jakova, Svetog Marka i ostalih) je ista. Razlike su u pojanju, jektenijama, vozglasima, odeljcima Apostola i Jevanđelja koji se čitaju…

Saznao sam da postoji i Liturgija Svetog Apostola Petra koja je sačuvana na Crkvenoslovenskom jeziku u ručno pisanom Služebniku u manastiru Hilandar. Ova Liturgija sadrži drevni Rimski Evharistijski kanon (isti kao i u Rimskoj misi), koji je uklopljen u strukturu ostalih “Vizantijskih“ Liturgija. Ova Liturgija je nekada slavljena jednom godišnje na praznik Svetih Petra i Pavla. Činjenica da je postala “Vizantizovana“ pokazuje da je bila vekovima u upotrebi. Ovo pokazuje da Latinska misa nije jeretička, već da je prihvaćena u potpunosti kao pravoslavna. Isto se može reći i za Zapadnu formu Večernje, Jutarnje, službe Časova i ostalih službi.

Poznati ste kao veliki Slavista i podržavalac Rusa i Srba. Recite nam malo o svom Slavizmu, o Vašoj poseti Beogradu i odnosu sa Srpskim vladikama.

Putem DNK testa sam utvrdio da imam Slovenske krvi. Posle leta provedenog u Minhenu, bio sam u mogućnosti da posetim Beograd. Tamo sam posetio veći broj hramova (crkvu Svetog Marka, Saborni Hram, crkvu Ružicu na Kalemegdanu i druge). Otkrio sam da mi je znanje Ruskog pomoglo u učenju Srpskog jezika. Osim toga, u Zagraničnoj Crkvi je bilo više vladika i sveštenika koji su živeli u Srbiji i govorili Srpski. Oduvek smo imali dobre odnose sa Srbima i Srpskom Crkvom. Čak i pre ujedinjenja sa ostalim Crkvama, imao sam priliku da služim sa blaženopočivšim Patrijarhom Pavlom prilikom njegove posete Americi. Takođe, vladika Longin me je više puta blagoslovio da ispovedam Srpske sveštenike. Odlazio sam više puta na ispovest u Srpski manastir u Vinskonsinu. Kada sam 2006. bio na Četvrtom Saboru Zagranične Crkve, otac Marko Todorović iz Srpske parohije Svetog Nikole u Vinskonsinu me je zamenjivao do povratka.

Kao čovek velike vere, molim Vas da nam date duhovnu pouku.

Niko od nas ne treba sebe da smatra čovekom velike vere jer je to put samoobmane. Ali naravno, uvek moramo biti čvrsti u veri i lojalni Crkvi.

Hvala vam Vladiko na ovom razgovoru, želim Vam da još dugo živite i služite Bogu!

Hvala i vama, Bog vas blagoslovio.

Razgovor vodio: Miljan Mitić

Vidovdan

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here