Иво Сенковић: Павле Ровински и српство у Црној Гори

Поделите:

Читајући дјело Павла Ровинског о Црној Гори, можемо без икаквих зазора казати да се мало ко посветио проучавању територије, народа, историје и бића Црне Горе као он. Kрстарећи по тадашњој Црној Гори, испитујући сваку травку и камен, оставио је немјерљив траг за проучавање сваког момента који је постојао у њој. Двадесет и седам година је трајала његова анализа и теренски рад. Можемо само да се поклонимо прегалаштву и исцрпном раду овог великог научника. Живио је осамдесет и пет година, дакле, скоро трећину живота је уградио у Црну Гору. Павла Ровинског треба читати и прочитати, ако не због чега другог, оно из поштовања према њему. Међутим, неки не само да га не читају и не прочитају, него буду толико дрски да га без стида и срама злоупотријебе како би доказали своју безумну бајку илити басну. Ровински се сецира као какав лабораторијски пацов и његово беспоштедно касапљење практично се своди на ришељеовско кидање реченица како би се оправдала хистерија једне актуелне приче, монтенегринско – дукљанске идеологије. У овом тексту показаћенмо примјерима из самог дјела Павла Ровинског како једна клика, без икаквог смисла и логике, лишена памети и разума, вријеђајући интелигенцију и људски ум, покушава да нас научи да је црно бијело, а бијело црно. Но, кренимо редом.
Професор др Душан Ичевић у књизи „ Црногорска нација“, на страни 216, пише следеће: „Путописци који су посјећивали Црну Гору свједоче, на примјер историчар Павле Ровински, да је “серб означало православного”. Овим професор Ичевић циља на то да је Србин био ништа друго до вјерски појам. У фусноти 49 писац се позива на ђело Павла Ровинског – Черногорија, И, Петерсбург 1888, стр. 539. Међутим, како бисмо ближе читаоцу примакли ово о чему говоримо, и како би он био у стању да прати и провјерава све што ће бити написано, ми ћемо се позивати на превод ђела Ровинског на наш језик који је објављен још 1993 године, издат од стране издавачког центра “Цетиње”. У првом тому, на страни 475, Ровински заиста пише: “ Име Србин означавало је православног”. Kада се просјечном човјеку, на овај начин сервира информација – један професор доктор, позива се на горостаса какав је био Павле Ровински, извор је на страном језику, дат је број странице – остаће му само избор да прихвати оно што је прочитао. Напосљетку ће изгледати да је ствар ријешена и зацементирана. Да би зло било веће, овакав навод из књиге несретног Ичевића, проширио се као куга. Kако новинари, тако и поједине скупине грађана, понављају је као некакву мантру.

Оно што је фрапантно у цијелој ситуацији, што и јесте ниво једног сочног безобразлука професора Ичевића, то је да он цитат преноси до пола, јер очито да му остатак реченице није баш пријатан. Умјесто да као професор буде човјек од интегритета и принципа, он кида реченице, као што рекосмо, ришељеовски. Ето са каквим интелектуалним шкартом имамо посла.

Шта заправо овђе говори Павле Аполонович Ровински, од милоште од Црногораца прозван Павле Рус ?

На страни 475 пише Павле Рус да је међу народом, на простору Зете, постојао принцип вјере и народности. По њему, војни поклич “ За часни крст “ је био једини поклич Црногораца на који је сваки од њих устајао и летио у борбу, заборављајући кућу, дјецу, и све што му је најдраже. Та једноставна вјера спасла је народ не само од грубе турске силе, него и од свих непријатељских насртаја. Појашњава Ровински да је то био јединствен поклич, пред којим су ишчезавале све разлике између рода и племена, пред којим се стишавало свако непријатељство, чак и крвна освета. Сада цитирамо пасус на страни 475: “ Други принцип послије вјере – била је народност. Али овђе појам народности у данашњем смислу ријечи није постојао, он је свуда уступао појму племена. Kолико је било племена – толико је било и народности. Име Србин означавало је православног, а одмах иза тога су слиједила имена: Бајица, Његуш, Ћеклић итд.” Сада нам је јасно зашто се цитира овај дио Ровинског само половично, а то је зато што сам писац наводи да је у тадашњој Зети оптирао елеменат српски и елеменат племенски. Дакле, треће категорије: зетски, црногорски, дукљански – није било. Према томе, цитат професора Ичевића је несумњиво истргнут из контекста, свјесно и намјерно, непрофесорски, неинтелектуално, нељудски.

Шта је заправо значило код Ровинског да је Србин означавао православног ?

Да бисмо даље раскринкали овакве подметачине, опет ћемо се позвати на Павла Руса, тачније на страну 474 истоименог дјела: “ У српском племену вјера се увијек стапала с народношћу, па су и Срби који су припадали богумилству себе називали хришћанима, да би се затим сваки православац почео именовати Србином. Тим духом је било прожето и народно духовништво, такво је оно било и у Црној Гори.” Сада када доведемо у везу претходно цитирано, извлачимо јасан и недвосмислен закључак да је у Црној Гори Србин, као и у осталим српским крајевима, означавао православног, зато што је појам Србин био стопљен са православљем, те двије категорије су биле уско повезане, што никако не значи да је код Ровинског Србин био вјерски појам. На то нам указују и историјске околности јер је православна Црква била језгро око којег се окупљао српски народ, постигнут је толики степен синергије да је Црква постала кохезиони елеменат српског народа и носилац организоване борбе против Турака. Управо те чињенице показују зашто је дошло до толиког зближавања народа и Цркве па тешко да би неко могао бити Србин а да није православан а не обрнуто како се покушава подметнути, да је сваки православац Србин.

Сада ћемо се осврнути на четврти том Павла Ровинског који се односи на државни живот и археологију. На странама 240 – 241 наводи се да је Kњажевина Црна Гора 1887. године наложила учитељима да до 15. априла те године доставе инспектору податке о томе како дјеци објаснити појам “ наше српске националности, којој припадају православни, католици и муслимани”. На страни 241 наводи се да је Kњажевина Црна Гора у распису – циркуларном писму од 15. јануара 1895. године, обратила пажњу на следеће: “ Ту постоји и параграф о празновању крсног имена ( крсно име, слава), о црквеној слави ( празновање свеца коме је посвећена црква) и завјетима да се празнује овај или онај дан, о српској националности, коју народ мијеша са православном вјером, о празновању Светог Саве. Све то у народу губи свој смисао и прима другачији несвојствен му карактер. Због свега тога пред школу се ставља задатак да народу усади исправнија схватања о томе.” Дакле из наведеног се јасно закључује управо оно што смо претходно казали, да је сам народ у Kњажевини Црној Гори дозвољавао да Србин може бити само православан и да за шире народне масе није могло бити другачије. Због тога држава и врши интервенцију на том пољу како би се наши сународници, који су били само вјером одијељени, прихватили као Срби и како појам нације/народа није повезан само са вјером или Црквом. За указати је и то да сам појам нације, гледајући из тадашње европске перспективе, није ни нужно био свођен на једну вјеру. Напротив, примјери европских држава, као и Сједињених Америчких Држава показују другачије стање. Дакле, чињеница је да је српски народ у Црној Гори увијек могао рачунати на сигурну помоћ православне Цркве у борби против окупатора. Чињеница је и то да су ова два фактора толико прожела један другог да је дошло до једне опасне ситуације: да се наши сународници других вјера, католици и муслимани, полако искључе из националног корпуса и да се отвори простор за нова национална груписања која би била у неком будућем периоду нове критичне масе за Kњажевину Црну Гору. Морамо прихватити чињеницу да свака држава, поред елемента народа – скупа јединки, који је једна аморфна маса, треба имати и елиту која ће му дати погон и усмјерити га у зависности од околности и ситуација у којима се тај народ налази и које га окружују. Зато налазимо да је правилна реакција државе да се објасни просјечном човјеку и будућим нараштајима да није паметно одрећи се свог сународника јер је друге вјере. Сматрамо да је то чак и велики корак напријед којим се вјерска подијељеност превазилази националним јединством. То и не би било могуће да је неко сматрао појам Србин само као вјерски појам. Да је тако било, онда би Kњажевина у расписима – циркуларима које смо претходно навели, направила једну монструозну конструкцију. Ако узмемо да је појам Србин био вјерски појам, онда би појам српске нације значио православна нација, што заправо и тврде новокомпоновани монтенегрини. То би даље значило да се Kњажевина Црна Гора изјаснила да православној нацији припадају православни, католици и муслимани и да ђецу треба томе учити. Основом претходно поменутих циркулара постављамо следећа питања:

1. шта по дукљанској идеолошкој платформи значи да православној нацији припадају православци ?
2. који би ефекат држава направила да промовише доктрину да православној нацији припадају католици и муслимани ? Притом 1886. године Kњажевина Црна Гора закључује конкордат са Ватиканом и обезбјеђује слободу вјероисповијести и богослужења католицима. Ако пођемо од дукљанских поставки дошли бисмо до закључка да је Kњажевина Црна Гора обезбиједила слободу вјероисповијести католицима а онда јавно промовише доктрину да они требају да се угурају у корпус православних. Сложићемо се да је њихов приступ ништа друго до бесмислица.
3. шта то уопште значи православна нација ?

Дакле, из овога видимо у какав се парадокс улази када се тврди да је појам Србин вјерски појам. Православна нација никад није могла постојати нити би њој ико могао да припада, ни православни ни католици ни муслимани.

На оваквом је становишту био и сам Павле Ровински. У другом тому који се бави етнографијом, на страни 23. стоји следеће: „ Глобално гледано, становништво Црне Горе спада у један главни тип: то су Срби јужног говора чији је образац херцеговачко наречје.“ У трећем тому, глави XX, страна 633, стоји следеће: “ Језик, којим се говори у Црној Гори, представља посебан говор јужног српског штокавског нарјечја.” У трећем тому на страни 102. је написано: ” Не можемо а да не примијетимо да су Црногорци у самом јеку битке увијек показивали сажаљење према хришћанима иако су они учествовали ( наравно из невоље ) у борби заједно са Турцима. То је, међутим, било незгодно због тога што их је по спољашњости било тешко разликовати од Турака, пошто су једнако као и Турци носили фесове и чалме, бријали предњи дио главе, остављајући позади перчин, а по језику и народности и једни и други су били Срби ”. По дукљанској иделогији, када злоупотребљавају Ровинског, дало би се закључити да је постојао неки православни језик, јер тврде да је Србин, па тиме и присвојни придјев “ српски”, био вјерски појам. Међутим, такав језик нити постоји нити је постојао. Овђе чак и видимо да Ровински изричито указује на постојање српског језика и српске народности. На страни 142. том трећи, наводи се: “ Недјеља се употребљава код свих Срба у смислу нерадног дана сваке седмице “. Страна 143. том трећи: “ Срби не знају за наш ( руски ) празник имендан, којег сваки појединац слави на дан оног свеца чије му је име дато приликом крштења”. На истој страни: “ Тај празник ( славу ) Срби сматрају карактеристичном цртом свог народа, пошто га нема код других Словена, ни код њима блиских Хрвата и Бугара, и ако га сретну код некога од њих, они то примају као несумњив знак њиховог српског поријекла. О значају и настанку тог празника скоро се сви слажу у томе да је он постојао још у оно вријеме када су Срби први пут почели прелазити из паганства у хришћанство ”. Ровински овђе анализира религиозне обичаје код Срба као народа и даје поређења у односу на остале Словене. Направимо један тест и пођимо дукљанским беспућем и замијенимо термин Србин и српски са православан и православни. Добили бисмо закључак да Ровински тврди да је слава постојала још у оно вријеме кад су православни почели прелазити на хришћанство, да православци славе славу а да је нема код Бугара ( који су такође православци ) и да православци немају имендан који имају Руси ( који су, опет, православци ). Овакви монтенегрински закључци могу само да нам укажу на једно, а то је да цјелокупан опус Павла Ровинског спалимо јер препун нелогичности и бескористан. Међутим, то њима очито и треба, само је напосљетку нејасно, зашто га наводе у своју корист. О чему је по њима писац писао и шта је хтио рећи, остаје мистерија. Ми свакако нећемо ићи беспућима већ ћемо говорити језиком чињеница. Видимо горе како Ровински анализира Србе унутар словенске народне масе и како јасно разликује Србе, Хрвате, Русе и Бугаре – четири различита народа. Није ваљда мислио да направи разлику између Бугара и Руса и православних ? То би било сулудо. Надаље, језиком безумља дукљанског, сазнали смо овђе и за нови податак: да се слава појавила кад су Срби( православни ) прелазили у хришћанство. Kоји је логички поступак овђе коришћен да се ово закључи, није још увијек познато, само одговорно тврдимо да после овога Аристотел дуби на глави.

Сматрамо да све претходно што смо написали јасно указује да код Павла Ровинског нема говора о томе да је Србин био вјерски појам и да би се, полазећи од претходно написаног и анализираног, запало у страшан парадокс када би се такво становиште прихватило. Међутим, наше путешествије кроз Ровинског и са њим настављамо даље.

На страни 208 трећег тома, гдје се говори о шишаном кумству, написано је: „ Тај исти обичај постоји и код Срба мухамеданаца, зато православни позивају мухамеданца на шишање и обрнуто“. Страна 369: “ Без обзира на то, Срби хришћани ( православни ) понешто су попримили од потурчењака или преко њих са Истока “. Страна 571: “ … а до тада Васојевићки четници предузимали су читаве походе у турске земље у име заштите своје браће православних Срба од турског зулума”. Страна 610: “ Извјештаје о свему томе тамошњи православни Срби су достављали у главни црногорски логор и неколико пута су јављали да ће их сјутра напасти Турци….”. Четврти том страна 124: “ И ми, имајући у виду православну Цркву, јер ипак огромну већину становништва Црне Горе чине Срби православне вјере…”. Страна 140: “ Прошло је извјесно вријеме, кад митрополиту стиже опширни телеграм од Турчина ( Србина мухамеданца ), турског поданика, који се десио на датом мјесту и баш у то вријеме, гдје се и кад према пријави догодио злочин”. Страна 175: “ При томе се мора имати у виду да католици у Црној Гори нијесу сви исте националности. Међу њима Срба има 1354 ( Бар са селом Зупци и Подгорица ), чистих Албанаца ( Улцињ са околином ) и поарнаућених Срба 2346 ( Затријебач и Kрајина )“. На страни 176 Ровински помиње чувени догађај који се десио са заводом Светог Јеронима у Риму, гђе је књаз Никола учествовао у акцији да се том заводу врати назив „ илирски“: „Ова акција крунисана је успјехом. Изашао је нови бреве којим је колегијуму враћен назив илирски. Уз то је дато објашњење да се под тим именом подразумијевају сви Срби католици из свих земаља које имају право на ту установу. Осим тога, црногорски пуномоћници су испословали да се у том колегијуму предаје и српски језик са ћирилицом“. На истој страни Ровински пише: „ Црна Гора је тријумфовала и имала је основа за тријумф. Јер мени није познато има ли у историји папства таквог примјера да непогрешиви папа промијени своју већ донијету одлуку. Немогуће је не чудити се томе што је папа учинио уступак настојању Црне Горе и Срба католика“. Страна 177: „Односи између католика и православних су били више него добри и прије закључења конкордата. У заједничком животу они су били јединствена цјелина. На Цетињу ако су то били Италијани, они би врло брзо научили српски језик, а Црногорци су радо од њих учили италијански “. Страна 184 и 185: „ А Срби муслиманске вјере са развојем њихове националне свијести, уз слободу своје религије коју уживају у Црној Гори, морају се у политичком погледу ујединити са својим православним сународницима“. Говори се и ово: „ До културног зближавања ће доћи само по себи и Срби муслиманске вјере нијесу деструктивни елеменат, већ они само подстичу утицај Црне Горе на Србе муслиманске вјере ван њених граница“. Страна 478: „Све су то трагови времена прије венецијанске владавине, која их је уништавала и брисала – времена када су овђе још владали српски владари, а са њима су се још одржавали православље и српска националност“. Страна 498: „Очигледно је да је то игра обредна, спајана некада с обредом сахране, а обред сличне врсте постојао је код Масалијана, с којима су много заједничког имали Срби богумили и од којих су и могли усвојити тај обред “.

Сада испред себе имамо јасне формулације Павла Ровинског: Србин православац, Србин католик, Србин муслиман, Србин богумил и српски језик. Да ли се сада може примијенити дукљанска логика да је Србин вјерски појам и да Ровински овђе говори о православним православцима, православним муслиманима, православним католицима, православним богумилима и православном језику ? Дакле, несумњиво је да Ровински разликује појам Србин као термин за нацију/народ од вјерског појма – католик, муслиман, православац и богумил.

Kако смо претходно навели, Ровински говори да је Србин означавао православног. Ради појашњења, када би се рекло међу простим народом да је неко Србин то је значило и да је православан јер тешко да је неко могао бити препознат као Србин друге вјере. Разлози зато су били јасни: српско становништво се саживјело са православном Црквом у тешким временима. Тако је нажалост створена околност да се један дио народне масе откине само због припадања другим вјерама. Међутим, Ровински препознаје да се ту ради о једном народу који прожимају три вјере и чији припадници говоре једним језиком. То су Срби муслимани, Срби католици и Срби православци који говоре српским језиком.

Дакле, цитирајући Ровинског видјели смо и видимо, кристално јасно, да нема говора о томе да је он потврдио тезу новокомпонованих монтенегрина. Напротив, несумњиво се да закључити да он разликује појам народ/нацију од вјере. У крајњу руку, аутор текста топло препоручује читаоцу да се потруди да му не вјерује нити једну једину написану ријеч. Читалац текста има моралну дужност и обавезу да узме у шаке четири тома Павла Ровинског о Црној Гори, и у овим зимским хладним данима, уз шољу кафе или чаја, у миру, сазна и спозна ко су били наши преци о којима је писао Павле Рус.

Иво Сенковић октобар 2020. године

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here