Јелена Недељковић: Жене које су мењале свет у романима Љиљане Хабјановић Ђуровић -Свих Жалосних Радост – II део

Поделите:

У првом делу текста представила сам најаутентичније српско женско перо које пише на нашој књижевној сцени. Можда је Милица Јаковљевић, позната као Мир Јам, прва женска књижевница код нас, али, свакако, са стваралаштвом Љиљане Хабјановић Ђуровић, почиње процват праве женске књижевности која оставља утисак, која даје печат на тему, оним што је написано, и која свакако утиче на читатељке својим делима.

Љиљана Хабјановић Ђуровић рођена је 1953. године у Крушевцу. Дипломирала је на Економском факултету у Београду. Од 1985. до 1995. године радила је као банкарска службеница, комерцијалисткиња иностраног туризма и новинарка. У том периоду објавила је три романа (Јавна птица, 1988, Ана Марија ме није волела, 1991, и Ива 1994. године) и књигу литерарне публицистике Србија пред огледалом 1994).

Од 1996. године посветила се само књижевном раду и од тада је објавила романе: Женски родослов, 1996, Пауново перо, 1999, Петкана, 2001.  До јуна 2003. године ови романи продати су у укупном тиражу од близу 300.000 примерака.   Јуна 2003. године отворила је своју издавачку кућу “Глобосино Александрија” у којој је објавила свој нови роман Игра анђела.

Добила је пет награда “Златни бестселер”, две награде “Специјални златни бестселер”, две награде “Хит либер”, награду “Кочићево перо” (Игра анђела, 2004.). Једини је добитник три награде Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу у библиотекама Србије (за 1998. Женски родослов, за 2000. Пауново перо, за 2003. Игра анђела).

Три пута је имала по две књиге међу десет најчитајих у библиотекама Србије (1999. Женски родослов и Пауново перо, 2001. Пауново перо и Петкана, 2003. Петкана и Игра Анђела).

Романи Љиљане Хабјановић Ђуровић преведени су и објављени у Чешкој, Грчкој, Италији, Хрватској, Македонији, Русији.

У претходном делу писала сам само о једном аспекту Љиљаниних књига које су изузетно дубоке и слојевите.

Писала сам из угла борбе за глас обесправљених и потлачених жена, чије су судбине кројили мушкарци, али сам се и дотакла дела о женама које су мењале свет, виђене пером Љиљане Хабјановић Ђуровић, само сам се дотакла њене „Плаве едиције“ посвећене изузетним женама, владаркама и светитељкама које су оставиле трага не само у историји, већ и у самом Хришћанству као религији, али, не улазећи дубље у суштину онога о чему је ауторка у овим делима писала. А то је суштина. Однос према женама, и положај жена које су тај, женски принцип тихе моћи користиле за добро не само своје лично, не само свог народа, већ и комплетног женског рода. Зато је Хришћанство као религија најсличније покрету који се бори за права жена. Не кроз феминизам, који је сматра прилично радикалним, већ кроз борбу за оно што је најважније а то је поштовање жена као бића, поштовање мајки, сестара, кћерки, поштовање жена које се својим знањем боре за бољитак свих жена.

Љиљана Хабјановић Ђуровић је, пишући о тим знаменитим женама, исписивала повест о женским судбинама, о трагању, преиспитивању, и тешким одлукама које су, све те жене, и царица Теодора која се залагала за повратак икона у храмове, и преподобна мати Ангелина, и кнегиња Милица, и преподобна мати Параскева – Србима најмилија светитељка, Света Петка, доносиле, трудећи су да буду у складу и хармонији са самим њиховим бићем али, пре и изнад свега у складу са Богом.

Ипак, најзначајнији роман „Плаве едиције“ који се посебно издваја је прича о најзначајнијој жени читавог хришћанског света, о Бородици – деви Марији.  Ово је на невероватан начин испричан повест о земаљском животу Богородице, кћери Аниној и Јоакимовој. Кћери којој је намењена судбина да роди Спаситеља света.  О нежној, оданој и посвећеној слушкињи Господњој која је одведена у храм и препоручена Господу.

О Марији, Матери Исусовој. О Марији, слушкињи Господњој. О Оној чија је утроба била обитавалиште, а наручје престо Бога живога. О Оној чије име значи Велика, Узвишена, и која је Својим животом надвисила налог Свога имена.

Ову потресну и узбудљиву повест о најважнијем догађају од постанка света причају нам двоје Исусу најближих.

Сама Пресвета Богородица. И Јован, богослов и јеванћелиста. Онај љубљени ученик Христов коме је Господ са крста поверио најмилије што оставља на земљи –  Мајку. Како је изгледала њена свакодневица? Чему се радовала и шта је болело? Чему се надала и шта је плашило? Како је живела са знањем да је њено дете Син Божји, обећан људима пре свих векова? Како је опстајала свесна да ће њено дете једнога дана пострадати? Да ће бити жртвовано за спас људи?
Какви су били апостоли, а какве жене мироносице? Како се рађала нова вера? Како се мењала слика Старог света? Како је реч Сина Божјег и Сина Маријиног пала на жедне и напаћене душе људи измучених злом?

Никада раније, се до тренутка када је Љиљана Хабјановић Ђуровић написала роман „Свих Жалосних Радост“  ниједан домаћи писац није одважио да напише повест о жени која је заиста била и која јесте и која ће бити највећа док год постоји људски род.

И овај роман није само биографија. Није ни запис о земаљским данима мајке Христове, овај роман има много више слојева, задире много дубље и интимније у веома значајна питања и помера темеље онога што смо знали и прочитали о религији.  Сами односи међу апостолима, вешто исцртани ликови жена које ће Хришћанство запамтити као мироносице – које су биле снажне, храбре и одважне, које су биле приморане да живе у сенци мушкараца али које су им биле по свему једнаке, и које је и сам Христ посматрао и о њима говорио као о себи равним, све су то елементи приче о женама.

Женама које можда јесу живеле у сенци, али свакако нису биле сенке ни својих мушкараца, ни апостола, ни цара Ирода, то је прича о женама које су промениле свет.

Јелена Недељковић

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here