Јелена Недељковић: „Живот у доба Короне“

Поделите:

 

 

Мудрост нам долази кад нам више није од користи. („Љубав у доба колере“Г.Г.Маркес)

Давно је Маркес написао један од најбољих романа, који су спојили тематику која може изгледати немогуће, љубав и болест. Платонска љубав и епидемија. Мада, нисам сигурна да немогуће постоји када је уметност у питању.  Живот је већ нешто друго.

Посебно овај наш, балкански. Навикли смо да нам је март некако судбински весник преломних тренутака. Носили смо се са њим кроз разне етапе. И увек је некако био незгодан за нас на овом брдовитом Балкану.

Беше један, 1991. године па онај који смо сви добро упамтили, 1999. године, када су са неба изнад наших глава авиони, уместо бонбона, које смо од њих као деца прижељкивали сејали ватру, челик и крв, онај 2003. године када су два метка променила ток наше историје, 2004. када смо још једном сведочили колонама уплаканих и несрећних који су бежали да потраже спас од силних, и ево, сада, поново март.

И  поново непријатељ. Овога пута страшнији од свих оних са којима смо се до сада суочавали. И све је исто… и ми смо исти… као да до сада од историје, те строге учитељице живота нисмо научили ништа. Или је то једноставно, оно нешто, само наше… Уписано у генетски код свих нас, „Од Вардара па до Триглава“. Балкански живот, балканска правила.

По систему, „неће баш мене“. А једино то не знамо. Да ли хоће или неће. И да ли ћемо на лотоу добити седмицу – а седмица је живот, или ћемо, онако, тврдглаво, да наставимо да играмо руски рулет са сопственим здрављем, мантрајући онако испотиха, две нама тако својствене крилатице „Неће мене“ и „Правила су ту да крше“.

Ову другу посебно волимо.

А не би требало. Бар не сада, док нас са свих страна вреба непријатељ који никада не спава, да се изразим партизанским речником.

Понедељак. Није ни хладан ни сив, како га је опевао Жељко Јоксимовић, већ напротив, освануо благ и нежан, окупан сунцем. Крај Дунава који се нестварно плави, незамисливом нијансом на којој одсјај јутарњег сунца изгледа као скерлет, миришу први зумбули, нарциси и ране трешње. Пасторала. Или само тако изгледа.

Проглашено је ванредно стање. Али, то за нас, изгледа не важи. Као да смо пречули. Једино се ми, младе маме питамо како да се организујемо око посла и деце, када вртићи не раде.

У граду уобичајена врева. Чак и више него уобичајена. Журним кораком, да не закасним да се укуцам, пролазим поред Поште која још није отворена. Иако је радно време од 07:30, испред затворених врата већ је ред од двадесетак људи. Махом, старијих.

Звоно још увек не звони на узбуну. Кратим пут и пролазим кроз уличицу где се може видети тек понеки пролазник. Улећем у зграду општине, попут Брзог Гонзалеса, и сва задувана стижем до апарата за куцање. Уз обавезно „Добро јутроо“ брзином муње скидам јакну, качим идентификацију и седам за свој пулт. Гледам лево-десно, окрећем се, и на питање колегинице да ли сам нешто изгубила, одговарам „Да, кафу“. Уз њен иначе, шармантни осмех, добијам одговор да због мера предострожности нема кафе. Укинута је.

„Дообро“, рекох и слутећи главобољу, као неминовност која ће се тек догодити око 11 сати, крећем у акцију.  Река странака навире у Услужни центар и опседа нас, као да је ратно, далеко било, а не ванредно стање.

Зачудо, иако сам мислила да ће, недостатак кафе и вишак странак, ми не изазива очекивану нервозу и главобољу. Издржала сам. Дивим се себи. Дан пролази док трепнеш, и у 15 сати, заједно са колегиницом крећем са посла у оближњи маркет. Вадим списак који сам направила и са жаљењем констатујем да већине намирница које су на мом списку нема.  Ни то није разлог за нервозу. Одлазим кући и тако пролази понедељак.

Уторак нам доноси почетни степен забринутости, али, још увек нико не схвата озбиљно.  Стигле су намирнице, али се и продају брзином светлости. Невероватан смо ми народ, осмехујем се у себи, а онда схватам правдање које сам чула од многих старијих људи, још оне ратне деведесетдевете : „Не знате ви, децо, шта је глад“.

Слажем се са том тврдњом. Не знамо, и Богу хвала што је тако, али, ни ово гомилање намирница није баш потребно. Мада, у страху јесу велике очи. Проверавам свој шпајз и схватам да сам жалоснији пример домаћице, брашно на минимуму, уља скоро да нема.

„Добро, мислићу о томе сутра“, кажем себи са решеношћу и новостеченом мудрошћу прагматичне Скарлет О’Хара, и спуштам се у своју омиљену фотељу уз књигу. Паралелно читам Пекића, руске класике, „Госпођу Бовари“, нови роман Зоран Ћирића „Ланац слободе“ и пред спавање утврђујем „Таи“ Горана Гоцића, у случају да ми је у претходних, не бих сада да бројим наглас колико читања нека реченица промакла.

И тако урањам у среду.

Среда је чудноват дан. За све нас. Почињемо да схватамо и ми, и странке, да ова ситуација није ни мало наивна. Заправо, много је озбиљније него што смо хтели да схватимо и прихватимо. Са нестрпљењем очекујемо колегијум и одлуку како ће бити решен статус мама деце до 12 година. Странака готово да и нема. Бацамо поглед кроз прозор, баште околних кафића су полупразне, на улици тек понеки, редак пролазник. Добијамо информацију од руководилаца да од четвртка, све маме деце до 12 година могу да раде од куће, ако је то потребно, а ако су у питању послови који захтевају рад са странкама, привремно се обустављају, јер ће сви шалтери бити затворени. На неки начин, осећам олакшање, јер, пошто нема вртића, а старији од 65. година не смеју да излазе, био би проблем око чувања деце.  Са колегијума стиже информација да се радно време свих служби општинске управе скраћује, а рад са странкама, изузев електронских захтева обуставља.  Са посла трчим у продавницу, купујем хлеб и воће, у књижри журно бирам „Не љути се човече“, на киоску купујем „Даму с камелијама“ и новог Бакмана, укрштеницу и попут стрип јунака Флеша јурим кући.

Четвртак. Први дан самоизолације. Устајем у 06,  што по навици, а нешто и због чињенице да сам заборавила да искључим аларм. Кувам капућино, док деца још спавају. На тераси пијем капућино док се дан буди. Размишљам о томе да урадим генерално сређивање терасе, и да је преуредим у кутак за клинце. Таман би онај тепих чију сам димензију прошле зиме промашила, добио сврху. Деца се буде, сређујем их, и крећем у акцију. тераса није велика, али, чудо једно, колико једној практичној Српкињи непотребних ствари ту може да стане. Смејем се сама себи док са клинцима у трију певам „Ишли смо у Африку“ и вредно, свим оним непотребним стварима, пуним огроман џак. Повремено, у кратким паузама за ужину и кафу, листам новине, мејлове и пратим књижевне групе.  Завршавамо сређивање терасе,  успављујем клинце и креће да пишем овај мали дневник о сасвим обичном животу у доба Короне.

Врева је утихнула. Поподне користим да оставим децу са татом и бициклом одем до родитеља. Врата су граница иза које се не може. Први пут не улазим у кућу у којој сам се родила. „Биће дана“, тешим саму себе и гутам сузе, док возим бицикл по Кеју.

Вече дочекујем на тераси, уз чај и мирис свеже опраног веша. Почиње аплауз. У таласима, најпре лагано, попут шума дунавских таласа, а онда све јаче, снажније попут освежавајућег летњег пљуска. Када аплауз утихне, завлада нека чудна тишина.

Посматрам улицу која је потпуно пуста. Чини се да забрану кретања вечерас поштују скоро сви. Тек понека полицијска патрола прође колима. Све подсећа на дистопију и филмове Апокалипсе. Хладноћа ми се увлачи у кости и улазим у собу.  Поново узимам књигу, али је остављам. Не чита ми се. Премотавам канале и тражим шта бих могла да гледам. Ни филмови ми не држе пажњу, па се враћам књизи. Паралено гледам серију „Касл“, читам књигу и пратим мреже. Добро је бити у току.

И тако стиже петак. Први, званични дан пролећа. Будим се расположена, поново испијам кафу, мало сређујем, на свеже уређеној тераси, на којој само још фали мало цвећа, играмо „Не љути се човече“, посматрамо улицу којом нико не пролази.

Са мамама из вртићке групице коментаришем понашање деце, и како они подносе изолацију. Све углавном кажу исто, и слажу се да је тераса у недостатку дворишта спас.  Постављамо питање око уписа предшколаца у први разред, васпитачица нам уз конструктивне „направи сам“ предлоге и предлоге забавних садржаја којима би смо могле да анимирамо децу, шаље и потребне информације. И тако нам протиче време у најлепшем малом граду на обали Дунава, овог марта, у доба Короне, уз књиге, игрице, незаобилазне цртаће и пуно музике и смеха.

Сутра нас чека радна акција сађење цвећа. По први пут ћемо цвеће садити у купатилу, да бисмо украсили наш дивни кутак. Јавићемо да ли је успело.  А ви останите здраво и добро, и чувајте се мартовских Ида, што би рекао Цезар.

 

#ostanikodkućespasiživote

#čitamneskitam

Aутор : Јелена Недељковић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here