Како и зашто нису успели покушаји полатиничавања Руса, за разлику од успешног полатиничавања Срба

Поделите:

 

Да је Русима био на челу Партије и државе Јосип Броз Тито, и Руси би данас већински (као Срби, 90:10 осто) писали своје језик латиничким писмом, али Стаљин је зауставио планирано убијање ћирилице међу Русима

Веома занимљив текст Рине Бикове под насловом „Како је руски језик вековима одолевао латинизацији“ (објављен 8. фебруара 2019. на Царси) веома је поучан за српске лингвсите и српске власти, наравно, ако буду они хтели да прочитају наведени текст.

Унајкраће препричан текст

Већ на почетку текста Рина Бикова полази од проверено тачне чињенице на овај начин: „Тема ћирилице коју потискује латиница спада међу најболније теме српског друштва.“ Она, даакле, полази од већ сасвим довољно потврђених и у бројним књигама у нас објављених истрживања и доказа да су Срби после погубног Новосадског договора о српскохрватском јеизку (1954) смишљено од комуниста у Југославији, специјалним мерама насиља и политичких притисака власти, Србе већински (90:10 одсто данас) полатиничили за последњих седамдесетак година смишљено и лукаво, после више векова претходних успешних одолевања Срба да замене своје ћириличко писмо које је у основи српског националног и културног идентитета у трајању дужем од хиљаду година.

Р. Бикова нама читаоцима у Србији предочава чињенице које потврђују да је полатиничавање ћириличких Руса и других народа у Русији и, касније СССР-у био процес који је тамо долазио с латиничких (католичких) народа са Запада, посебно с подручја Пољске, као прве граничне државе с Русима и другим ћириличким народима с подручја разбијене велике раније државе СССР-а.

Спомињу се и имена из власти и из лингвистичке науке који су се бавили покушајима полтиничавања (и) Руса као највеће православне (ћириличке) тетриторије у свету. Странци, као и западњаци у самој Русији, и после реформе ћирилице Петра Првог истицали су Русима да обновљено руско писмо и даље „није довољно савршено, јер су само у латиници сагледавали чисто савршенство“. (Веома слично југословенским комунистим који су српску ћирилицу објашњавали као „застарело писмо с којим не можемо у свет и Европу“.) У отпору полатиничавања Руса истицао се цар Николаја I у чије време је истакнута ћириличка одбрамбена теорија званичног придржавања народних вредности, чија је парола била ,Православље, самодржавност, народност‘.“ Међутим, 1833. године објављен анонимни рад „Искуство увођења нових руских слова“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER). Главна идеја тог рада је било зближавање „варварског“ руског језика са европским. Наводно, мешавина латинице и ћирилице, уз доминацију латинице, даје „лепоту словима“, и када се то уведе онда „странци неће наша слова доживљавати као полуазијска“. Још даље је отишао Пољак К. М. Кодински, који је 1842. године издао књигу „Поједностављење руске граматике“, где је предлагао да се руска ћирилична азбука потпуно замени латиницом. Чувени руски књижевни критичар Висарион Белински је за ову књигу рекао да она предлаже „отежавање“ руске писмености, мада је и сам, као западњак, предлагао да се „Й“ замени словом „Ј“. Занимљиво је да је управо то у Србији пошло за руком Вуку Караџићу, који је био добро познат Белинском. Спомиње се Иван Куљжински, у раду под насловом „О значају Русије у породици европских народа“ (1840) писао је следеће: „Ако се пође од азбуке, може се стићи до формирања језика, до облика грађанског начина живота, па чак и до богослужења, које Западни Словени врше на латинском језику“. Чувени професор је сматрао да латиница не може адекватно пренети гласове словенског језика: „Погледајте овај низ латинских слова (SZCZ), окупљених само са циљем да у пољском језику изразе један словенски глас: „Щ“.

Сличност између Бодуена де Куртенеа и нашег П. Милосављевића!

Спомиње се, зтим, познати руски лингвиста, Пољак Јан Бодуен де Куртене, који је у једном свом чланку посветио доста простора описивању предности „обле“ латинице у односу на „угласту“ ћирилицу, тврдећи да „постоје људи којима је време драгоцено и <…> који теже свеобухватном увођењу истог календарског система, истих мера за тежину и других мера, исте валуте, итд., итд.“ Он је уједно сматрао да не постоји никаква опасност по национални идентитет, с обзиром да се „и за изражавање математичких вредности свуда користе латинска и грчка слова у споју са арапским цифрама“. (Ми додајемо да је њему, Бодуену де Куртенеу сличан у нас данас проф. др Петар Милосављевић који сматра да је Србима „ћирилица неважна за идентитет“.)

Одјек“ латинице се примећује и у руском начину преузимања израза из страних језика, као што су удвојени сугласници у руској позајмљеници уколико они постоје у изворној речи, на пример „оккупация“, „иллюстрация“ и др. Велики руски лексикограф и етнограф Владимир Даљ је 1852. године у раду „О дијалектима руског језика“, написао да је то „супротно нашем језику“.
Посебно су познати покушји
латинизације за време бољшевика. Владимир Лењин после успостављања нове власти у Русији био је склон увођењу латинице већ 1919. године. У то време министар за просвету Анатолиј Луначарски предложио је да сви језици нове државе пређу на латинско писмо. Лењин није био против те идеје, али се ипак уздржао од њене реализације код Руса. Али у Совјетском Савезу, формираном 1924. године, језици многих других народа СССР-а прешли су на латиницу.

Успешан Стаљинов отпор полатиничавању Руса

Од 1928. године је у СССР-у постојала чак и комисија за латинизацију руске азбуке. Међутим, већ 25. јануара 1930. године Политбиро Централног комитета Свесавезне комунистичке партије бољшевика којим је председавао Стаљин наложио је Главној управи научних, научно-уметничких и музејских институција да обустави рад на том питању. Од средине 1930-их под Стаљиновим руководством се одиграва својеврсни „проруски заокрет“ у националној политици, па и азбуке малих народа за које је већ била осмишљена латиница прелазе на ћирилицу. У Совјетском Савезу то питање више није покретано.

После распада СССР-а 1991. године поједине бивше совјетске републике су поново прешле на латиницу (Молдавија и Азербејџан), док су друге засада остале верне ћирилици (Белорусија, Украјина, Таџикистан, Казахстан и Киргизија).
Треба истаћи да су Руси крајем 1990-их и почетком 2000-их доста користили латиницу на интернету и у телефонима, јер тадашњи софтвер није у довољној мери подржавао руска слова, али је та појава практично нестала током 2010-их, када је питање подршке руских слова у софтверу у потпуности решено.

На крају овог текста се истиче да и данас у Руској Федерацији ипак постоје и присталице латинизације азбуке. У више наврата је свој став по том питању износио руски етнолог и доктор историјских наука Сергеј Арутјунов. Њему припадају поједине публикације на ту тему, на пример „Ко се плаши латинице?“ („Кому страшна латиница?“, 2005). Он сматра да ће сви језици света неизбежно једнога дана прећи на „ошишану латиницу“. Међутим, његово мишљење у овом тренутку је у Русији потпуно маргинално. (Код нас ј Сергеју Арутјунову веома сличан по гледиштима на латиничење Срба наши академици Иван Клајн и Ранко Бугарски, али и низ других њима сличних који су за то да Срби, ако већ хоће практично у целом свету једноазбучје, да то буде у хрватској латиници.
У протеклих неколико година ћирилица и у дигиталном свету полако заузима место које јој припада. На интернету је руски језик у овом тренутку (децембар 2017. године) на другом месту по популарности. Још 2010. године се у свету појавио први домен на ћирилици – „.рф“. Затим су уведени домени „.срб“ (2011), „.бг“ (2014), „.укр“ (2014), и „.бел“ (2015) за Србију, Бугарску, Украјину и Белорусију. Поред тога, постоје и ћирилични домени „.каз“ и „.мон“ за Казахстан и Монголију.

Препричали смо овај значајан текст као опомену нашим борцим,а за очување српске ћирилице, уз верно цитирање.

Како је у Југославији и Србији уеспело оно што није успело у СССР-у и Русији?

Код нас у Југославији и Србији показало се да Југославија и Србија нису што и Русија и СССР и да Стаљин није Броз. Што се латиничења у Југославији и Србији туче, Броз и његови комунистички поклисари на власти били су неупоредиво успешнији у планираном затирању српске ћирилице. Српска руководства и лингвисти у институцијама за српски језик и писмо у Југославији и Србији не само да нису дали никакав отпор латиничењу Срба него су им у томе здушно (при)помагали а то и данас чине и власт и лингвисти посебно кроз заустављање предлога струци и властима да се српски правопис и Закон о службеној употреби језика и писма ускладе с уставном обавезом из Члана 10. Устава Србије и с праксом у Европи и свету.

Зато је полатиничавање Срба, за разлику од Руса, од 1954. године до данас, доведено близу краја (преостало је у јавнмости још десетак процената српске азбуке). Институције државе и лингвистике не чине оно што су учиниле институције државе и лингвисти у Русији. Југословенски и српски комунисти су успели да већински (90:10 одсто) полатиниче Србе захваљујући томе што су југословенски и српски комунисти били много лукавији од руских комуниста, јер су за Србе увели лепо звучеће лажну „равноправност писама“ и „богатство двоазбучја“. То је била лукава, генијално осмишљена подвала Србима да се политичким насиљем данас и „добровољно“ латиниче, јер су, тобож, били у прилици да бирају писмо. Будући да је комунистичка власт сејала страх међу Србима ако спомену српско писмо, народ је прелазио на туђе писмо јер је навикаван на њега под специјалним притисцима.

Руски народ се лакш одупрео латиничењу јер им њихови лингвисти и комунисти нису нудили сачињено латиничко алтернативно писмо. Тако су Руси, као велики, моћан и многобројнији народ, до данас сачували у свом језику сто одсто ћирилицу. Срби су у „богатству двоазбучја“ и под „равноправношћу писама“ једва сачували и ових десетак процената. Јер, Срби нису многобројан и снажан народ и нису имали Стаљина него Броза на власти. Броз и његова власт успели су да убију ћирилица слично њеном линчовању у време забрана ћирилице и наметања латинице као у време ранијих окупација Срба и Србије.

Данашње српске власти с лингвистима успевају да се, што се српске азбуке и њене актуелне судбине тиче, задржи „И после Тита Тито!“

(8. фебруар 2019)

Драгољуб Збиљић

Поделите:

10 Коментари

  1. “Код нас у Југославији и Србији показало се да Југославија и Србија нису што и Русија и СССР и да Стаљин није Броз. Што се латиничења у Југославији и Србији туче, Броз и његови комунистички поклисари на власти били су неупоредиво успешнији у планираном затирању српске ћирилице. Српска руководства и лингвисти у институцијама за српски језик и писмо у Југославији и Србији не само да нису дали никакав отпор латиничењу Срба него су им у томе здушно (при)помагали а то и данас чине и власт и лингвисти посебно кроз заустављање предлога струци и властима да се српски правопис и Закон о службеној употреби језика и писма ускладе с уставном обавезом из Члана 10. Устава Србије и с праксом у Европи и свету.”
    ***
    Онај иза каце
    Тииито је умро од смрта (ваљда и хазари сотонисти умиру?) пре скоро 40 година! Срби још нису поништили новосадски договор и нису донели закон о званичном језику и писму у складу са уставном обавезом. Србицом (неупућени кажи ћирилица) пише мање од 20% Срба. Власт је несрбсдка и антићириличка. Лингвисти су још у зони србокрватистике?!
    Ипак мислим да је оснобвни проблем у самим Србима! Ко нама данас појединачно посматрано може забранити да пишемо писмо Србског језика? Нико, до нас самих и наше закаснеле идеолошке затуцаности тииитоистичким југославенством и евроатлантизмом и мондијализмом!
    СВАК КО ДАНАС ПИШЕ СРБСКИ ЈЕЗИК ЛАТИНИЦОМ – НИЈЕ СРБИН!!!

    • Не знам шта су по свом националном опредељењу споменути, али се (и) они баве српским језиком и писмом, Клајн је чак дуже био и први човек за нормирање српског језика (у Одбору за стандардизацију српског језика), па су у том смислу “српски лингвисти”.

  2. stidljivo se nazire poenta, a to je da je Vukova cirilica prdstavljala sredstvo priblizavanja latinici i da danas dozivljava sudbinu koja joj je u samoj sustini, a to je da oslobodi prostor za latinicu.Prvo “ь”, a onda sve ostalo!

  3. Кад је СССР нападнут од стране Немаца, Стаљин је рекао да је важнија производња људских душа него тенкова. Тада су поново постали важни свештеници. Лењин је увео латиницу у име интернационализма и у име равноправности народа у СССР-у. Пре револуције била је руска империја ,а револуционари су сматрали да су други народи били потлачени од стране Руса.Међутим, нашао се неко нормалан па је закључио да је ћирилица кохезиона сила, па је она зато враћена. Данас су процеси удаљавања других народа од Руса праћени њиховом латинизацијом. Слично је и са Србима. Све што се од њих одвојило , отишло је у латиници. Најбољи пример је Црна Гора. У комунистичкој Југославији тамо се ћирилица држала боље него и у Србији , док је данас избачена из службене употребе.
    Све се своди на то да ли се ћирилица разуме и тумачи као српска национална вредност ,или је она само једно од два оруђа за записивање српског језика. Тумачења њеног значаја међу универзитетским професорима су толико различита да је то просто неозбиљно. Тако Петар Милосављевић тумачи да ћирилица нема никакав национални значај, а Мило Ломпар – који је прихватио од Милосављевића теорију о Србима трију вера, па је латиница потребна као средство интегралне културе – не сме да прихвати Милосављевићеву глупост у голом облику, него у својој књизи Дух сампорицања каже да је латиница контактно и гранично српско писмо,а да је ћирилица доминантно српско писмо. Могли смо раније чути од универзитетских професора и академика да је ћирилица примарно, главно,основно, темељно , матично, изворно и какво све не друго писмо, али их је Ломпар све надмашио атрибутом да је она доминантно писмо. Ваљда је хтео да каже да је веће 10% ( заступљеностб ћирилице) од 90% (зступљеност латинице).
    Поред оваквих српских професора и академика ћирилици нема спаса.

  4. Жалостан сам и заиста ме чуди због те промене става код проф. др М. Ломпара, јер се он до сада у свом раду постављао као искрени и прави Србин и чак је у “Духу самопорицања” изричито тврдио да је Ћирилица једино писмо Србског језика?!

    Ако се овако нешто догађа са М. Ломпаром, ја се заиста бојим за нашу коначну судбину…

  5. много поштовани господине Марјановићу !

    Имам књигу Дух самопорицања Мила Ломпара шесто допуњено и коначно издање из 1915.г.
    У тој књизи, великог формарата, са 553 стране, нема наслова ни поднаслова о ћирилици , него се она само спомиње на стр. 355. како следи :
    “Основно, непроменљивои руководно начело српске културне политике треба да гласи: сви Срби говоре српским језиком .И док је њихово доминантно писмо ћирилица,јер оноизражава континуелни и савремени аспект идентитета, дотле је њихово гранично писмо латиница, јер оно изражава континуелни и савремени аспект идентитета. Неопходно је , дакле, да следбеници српске културне политике буду окупљени око таквих захтева , данаметну ту тему -и такве теме- странкама које рачунају на српску публику , да подстакну њихов међусобни ривалитет у таквим стварима.”
    Док сам био предсеник удружења “Ћирилица” Београд позвао сам на ванредну годишњу скупштину неке угледне личности ,а академик Крестићми је сугерисао да позовем и Ломпара. Овај је замолио да буде први говорник јер се негде журио. Он поседује такву моћ изражавања да је то приметио и проф. др Слободан Турлаков у својој каснијој дискусији . Главна мисао Ломпара је била да не треба инсистирати само на ћирилици као српском писму. Ја сам хтео да му одговорим док још није напустио скуп, и испод стола сам ногом ударао по нози председника скупштине да ми дадне реч. Нисам добио реч јер је предсеник био дубоко импресиониран ,као и сав управни одбор. Ја сам и тражио сазивање ванредне седнице скупштине да бих пред угледним јавним личностима убедио управни одбор удружења у исправност става да се ћирилица може одбранити од Срба само као једино српско писмо, али сам изгубио подршку и касније сам поднео оставку.
    Сећам се да су ме безрезервно подржали професори Смиља Аврамов и Слободан Турлаков , док је академик Крестић био неодређен . Тада сам разумео зашто ме је раније питао “зар не би могло и мало латинице”. Такође сам од њега сазнао да је САНУ била одредила комисију за ћирилицу у којој су били он,академик Лукић и академик Стојан Ћелић. Рекао ми је да је у тој комисији имао проблема са Лукићем. Па наравно , јер је Лукић писао да ћирилица треба да “влада” у српском језику и Србији.
    Некада је Крестић писао :”Срби у Хрватској увек су бранили свој субјективитет чувањем православне вере и ћирилице” , а доцније је “Печат” објавио његов пресек стања нације у коме није ни поменута ћирилица.
    Под утицајем Ломпара “Ћирилица” Београд је наставила да брани ћирилицу у двојству са латиницом, што значи “пиши пропало”. Тако је пропало и удружење у Бања Луци јер је председник био универзитетски професор сербокроатиста.
    И најновије , проф. Милош Ковачевић је на исти начин скренуо са правог пута удружење ЋИРИЛИЦА Требиње.
    Тако ћирилица вене тамо где њу чувају универзитетски.
    Кад Ломпар каже да “сви Срби говоре српским језиком” , а не каже и да пишу ћирилицом, њега следи државна културна политика у свом програму “Негујмо српски језик”. Пун је Београд тих натписа, а има и фотографија академика Душка Ковачевића. Да они нису пустили ћирилицу низ воду, написали би : НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК И ЋИРИЛИЦУ , јер су ти појмови нераскидиво везани и историјом и Уставом Србије.
    И пре појаве Ломпара и сваки српски сељак је знао да Срби говоре српским језиком. Тако, у 19. веку, руски дипломата и филолог Гиљфердинг обилазио је села у Херцеговини и питао их којим језиком говоре. У католичком селу су одговорили да говоре “по нашки”, а у православном да говоре српски. Оно”по нашки” је било зато што су су ти сељаци претходно били Срби,па не могу спомињати ништа српско, а за појам хрватства нису ни знали.

  6. Избрисана је моја исправка.У коментару сам омашком написао да је шесто и коначно издање Ломпареве књиге Дух самопорицања било 1915, а било је 2015.г. Изгледа да је Видовдан одлучио да од бораца за ћирилицу чува углед оних репрезентативних Срба који су одговорни за окупацију српских земаља хрватском латиницом.

  7. Захваљујем се господину Видићу на исцрпном и убедљивом објашњењу става М. Ломпара о ћирилици. Ја сам давно прочитао књигу “Дух самопорицања” и остало ми је некако у сећању убеђење да он као такав један Србин држи Ћирилицу за једино писмо Србског језика и због те брзоплетости без претходне провере извињавам се. Истовремено изражавам искрено жаљење што М. Ломпар има такав став о Ћирилици. Ипак смо ми Срби највећи сопствени непријатељи. Штета, баш штета, просто не могу да верујем да је Ломпар оваквим ставом због нечега одступио од својих основних поставки о Србству и најважнијим питањима идентитета Србства…

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here