Kako i zašto nisu uspeli pokušaji polatiničavanja Rusa, za razliku od uspešnog polatiničavanja Srba

Podelite:

 

Da je Rusima bio na čelu Partije i države Josip Broz Tito, i Rusi bi danas većinski (kao Srbi, 90:10 osto) pisali svoje jezik latiničkim pismom, ali Staljin je zaustavio planirano ubijanje ćirilice među Rusima

Veoma zanimljiv tekst Rine Bikove pod naslovom „Kako je ruski jezik vekovima odolevao latinizaciji“ (objavljen 8. februara 2019. na Carsi) veoma je poučan za srpske lingvsite i srpske vlasti, naravno, ako budu oni hteli da pročitaju navedeni tekst.

Unajkraće prepričan tekst

Već na početku teksta Rina Bikova polazi od provereno tačne činjenice na ovaj način: „Tema ćirilice koju potiskuje latinica spada među najbolnije teme srpskog društva.“ Ona, daakle, polazi od već sasvim dovoljno potvrđenih i u brojnim knjigama u nas objavljenih istrživanja i dokaza da su Srbi posle pogubnog Novosadskog dogovora o srpskohrvatskom jeizku (1954) smišljeno od komunista u Jugoslaviji, specijalnim merama nasilja i političkih pritisaka vlasti, Srbe većinski (90:10 odsto danas) polatiničili za poslednjih sedamdesetak godina smišljeno i lukavo, posle više vekova prethodnih uspešnih odolevanja Srba da zamene svoje ćiriličko pismo koje je u osnovi srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta u trajanju dužem od hiljadu godina.

R. Bikova nama čitaocima u Srbiji predočava činjenice koje potvrđuju da je polatiničavanje ćiriličkih Rusa i drugih naroda u Rusiji i, kasnije SSSR-u bio proces koji je tamo dolazio s latiničkih (katoličkih) naroda sa Zapada, posebno s područja Poljske, kao prve granične države s Rusima i drugim ćiriličkim narodima s područja razbijene velike ranije države SSSR-a.

Spominju se i imena iz vlasti i iz lingvističke nauke koji su se bavili pokušajima poltiničavanja (i) Rusa kao najveće pravoslavne (ćiriličke) tetritorije u svetu. Stranci, kao i zapadnjaci u samoj Rusiji, i posle reforme ćirilice Petra Prvog isticali su Rusima da obnovljeno rusko pismo i dalje „nije dovoljno savršeno, jer su samo u latinici sagledavali čisto savršenstvo“. (Veoma slično jugoslovenskim komunistim koji su srpsku ćirilicu objašnjavali kao „zastarelo pismo s kojim ne možemo u svet i Evropu“.) U otporu polatiničavanja Rusa isticao se car Nikolaja I u čije vreme je istaknuta ćirilička odbrambena teorija zvaničnog pridržavanja narodnih vrednosti, čija je parola bila ,Pravoslavlje, samodržavnost, narodnost‘.“ Međutim, 1833. godine objavljen anonimni rad „Iskustvo uvođenja novih ruskih slova“ (OPЫT WEDENIЯ NOVЫH RUSSKIH LITER). Glavna ideja tog rada je bilo zbližavanje „varvarskog“ ruskog jezika sa evropskim. Navodno, mešavina latinice i ćirilice, uz dominaciju latinice, daje „lepotu slovima“, i kada se to uvede onda „stranci neće naša slova doživljavati kao poluazijska“. Još dalje je otišao Poljak K. M. Kodinski, koji je 1842. godine izdao knjigu „Pojednostavljenje ruske gramatike“, gde je predlagao da se ruska ćirilična azbuka potpuno zameni latinicom. Čuveni ruski književni kritičar Visarion Belinski je za ovu knjigu rekao da ona predlaže „otežavanje“ ruske pismenosti, mada je i sam, kao zapadnjak, predlagao da se „Й“ zameni slovom „J“. Zanimljivo je da je upravo to u Srbiji pošlo za rukom Vuku Karadžiću, koji je bio dobro poznat Belinskom. Spominje se Ivan Kuljžinski, u radu pod naslovom „O značaju Rusije u porodici evropskih naroda“ (1840) pisao je sledeće: „Ako se pođe od azbuke, može se stići do formiranja jezika, do oblika građanskog načina života, pa čak i do bogosluženja, koje Zapadni Sloveni vrše na latinskom jeziku“. Čuveni profesor je smatrao da latinica ne može adekvatno preneti glasove slovenskog jezika: „Pogledajte ovaj niz latinskih slova (SZCZ), okupljenih samo sa ciljem da u poljskom jeziku izraze jedan slovenski glas: „Щ“.

Sličnost između Boduena de Kurtenea i našeg P. Milosavljevića!

Spominje se, ztim, poznati ruski lingvista, Poljak Jan Boduen de Kurtene, koji je u jednom svom članku posvetio dosta prostora opisivanju prednosti „oble“ latinice u odnosu na „uglastu“ ćirilicu, tvrdeći da „postoje ljudi kojima je vreme dragoceno i <…> koji teže sveobuhvatnom uvođenju istog kalendarskog sistema, istih mera za težinu i drugih mera, iste valute, itd., itd.“ On je ujedno smatrao da ne postoji nikakva opasnost po nacionalni identitet, s obzirom da se „i za izražavanje matematičkih vrednosti svuda koriste latinska i grčka slova u spoju sa arapskim ciframa“. (Mi dodajemo da je njemu, Boduenu de Kurteneu sličan u nas danas prof. dr Petar Milosavljević koji smatra da je Srbima „ćirilica nevažna za identitet“.)

Odjek“ latinice se primećuje i u ruskom načinu preuzimanja izraza iz stranih jezika, kao što su udvojeni suglasnici u ruskoj pozajmljenici ukoliko oni postoje u izvornoj reči, na primer „okkupaciя“, „illюstraciя“ i dr. Veliki ruski leksikograf i etnograf Vladimir Dalj je 1852. godine u radu „O dijalektima ruskog jezika“, napisao da je to „suprotno našem jeziku“.
Posebno su poznati pokušji
latinizacije za vreme boljševika. Vladimir Lenjin posle uspostavljanja nove vlasti u Rusiji bio je sklon uvođenju latinice već 1919. godine. U to vreme ministar za prosvetu Anatolij Lunačarski predložio je da svi jezici nove države pređu na latinsko pismo. Lenjin nije bio protiv te ideje, ali se ipak uzdržao od njene realizacije kod Rusa. Ali u Sovjetskom Savezu, formiranom 1924. godine, jezici mnogih drugih naroda SSSR-a prešli su na latinicu.

Uspešan Staljinov otpor polatiničavanju Rusa

Od 1928. godine je u SSSR-u postojala čak i komisija za latinizaciju ruske azbuke. Međutim, već 25. januara 1930. godine Politbiro Centralnog komiteta Svesavezne komunističke partije boljševika kojim je predsedavao Staljin naložio je Glavnoj upravi naučnih, naučno-umetničkih i muzejskih institucija da obustavi rad na tom pitanju. Od sredine 1930-ih pod Staljinovim rukovodstvom se odigrava svojevrsni „proruski zaokret“ u nacionalnoj politici, pa i azbuke malih naroda za koje je već bila osmišljena latinica prelaze na ćirilicu. U Sovjetskom Savezu to pitanje više nije pokretano.

Posle raspada SSSR-a 1991. godine pojedine bivše sovjetske republike su ponovo prešle na latinicu (Moldavija i Azerbejdžan), dok su druge zasada ostale verne ćirilici (Belorusija, Ukrajina, Tadžikistan, Kazahstan i Kirgizija).
Treba istaći da su Rusi krajem 1990-ih i početkom 2000-ih dosta koristili latinicu na internetu i u telefonima, jer tadašnji softver nije u dovoljnoj meri podržavao ruska slova, ali je ta pojava praktično nestala tokom 2010-ih, kada je pitanje podrške ruskih slova u softveru u potpunosti rešeno.

Na kraju ovog teksta se ističe da i danas u Ruskoj Federaciji ipak postoje i pristalice latinizacije azbuke. U više navrata je svoj stav po tom pitanju iznosio ruski etnolog i doktor istorijskih nauka Sergej Arutjunov. Njemu pripadaju pojedine publikacije na tu temu, na primer „Ko se plaši latinice?“ („Komu strašna latinica?“, 2005). On smatra da će svi jezici sveta neizbežno jednoga dana preći na „ošišanu latinicu“. Međutim, njegovo mišljenje u ovom trenutku je u Rusiji potpuno marginalno. (Kod nas j Sergeju Arutjunovu veoma sličan po gledištima na latiničenje Srba naši akademici Ivan Klajn i Ranko Bugarski, ali i niz drugih njima sličnih koji su za to da Srbi, ako već hoće praktično u celom svetu jednoazbučje, da to bude u hrvatskoj latinici.
U proteklih nekoliko godina ćirilica i u digitalnom svetu polako zauzima mesto koje joj pripada. Na internetu je ruski jezik u ovom trenutku (decembar 2017. godine) na drugom mestu po popularnosti. Još 2010. godine se u svetu pojavio prvi domen na ćirilici – „.rf“. Zatim su uvedeni domeni „.срб“ (2011), „.bg“ (2014), „.ukr“ (2014), i „.bel“ (2015) za Srbiju, Bugarsku, Ukrajinu i Belorusiju. Pored toga, postoje i ćirilični domeni „.kaz“ i „.mon“ za Kazahstan i Mongoliju.

Prepričali smo ovaj značajan tekst kao opomenu našim borcim,a za očuvanje srpske ćirilice, uz verno citiranje.

Kako je u Jugoslaviji i Srbiji uespelo ono što nije uspelo u SSSR-u i Rusiji?

Kod nas u Jugoslaviji i Srbiji pokazalo se da Jugoslavija i Srbija nisu što i Rusija i SSSR i da Staljin nije Broz. Što se latiničenja u Jugoslaviji i Srbiji tuče, Broz i njegovi komunistički poklisari na vlasti bili su neuporedivo uspešniji u planiranom zatiranju srpske ćirilice. Srpska rukovodstva i lingvisti u institucijama za srpski jezik i pismo u Jugoslaviji i Srbiji ne samo da nisu dali nikakav otpor latiničenju Srba nego su im u tome zdušno (pri)pomagali a to i danas čine i vlast i lingvisti posebno kroz zaustavljanje predloga struci i vlastima da se srpski pravopis i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma usklade s ustavnom obavezom iz Člana 10. Ustava Srbije i s praksom u Evropi i svetu.

Zato je polatiničavanje Srba, za razliku od Rusa, od 1954. godine do danas, dovedeno blizu kraja (preostalo je u javnmosti još desetak procenata srpske azbuke). Institucije države i lingvistike ne čine ono što su učinile institucije države i lingvisti u Rusiji. Jugoslovenski i srpski komunisti su uspeli da većinski (90:10 odsto) polatiniče Srbe zahvaljujući tome što su jugoslovenski i srpski komunisti bili mnogo lukaviji od ruskih komunista, jer su za Srbe uveli lepo zvučeće lažnu „ravnopravnost pisama“ i „bogatstvo dvoazbučja“. To je bila lukava, genijalno osmišljena podvala Srbima da se političkim nasiljem danas i „dobrovoljno“ latiniče, jer su, tobož, bili u prilici da biraju pismo. Budući da je komunistička vlast sejala strah među Srbima ako spomenu srpsko pismo, narod je prelazio na tuđe pismo jer je navikavan na njega pod specijalnim pritiscima.

Ruski narod se lakš odupreo latiničenju jer im njihovi lingvisti i komunisti nisu nudili sačinjeno latiničko alternativno pismo. Tako su Rusi, kao veliki, moćan i mnogobrojniji narod, do danas sačuvali u svom jeziku sto odsto ćirilicu. Srbi su u „bogatstvu dvoazbučja“ i pod „ravnopravnošću pisama“ jedva sačuvali i ovih desetak procenata. Jer, Srbi nisu mnogobrojan i snažan narod i nisu imali Staljina nego Broza na vlasti. Broz i njegova vlast uspeli su da ubiju ćirilica slično njenom linčovanju u vreme zabrana ćirilice i nametanja latinice kao u vreme ranijih okupacija Srba i Srbije.

Današnje srpske vlasti s lingvistima uspevaju da se, što se srpske azbuke i njene aktuelne sudbine tiče, zadrži „I posle Tita Tito!“

(8. februar 2019)

Dragoljub Zbiljić

Podelite:

10 Komentari

  1. “Kod nas u Jugoslaviji i Srbiji pokazalo se da Jugoslavija i Srbija nisu što i Rusija i SSSR i da Staljin nije Broz. Što se latiničenja u Jugoslaviji i Srbiji tuče, Broz i njegovi komunistički poklisari na vlasti bili su neuporedivo uspešniji u planiranom zatiranju srpske ćirilice. Srpska rukovodstva i lingvisti u institucijama za srpski jezik i pismo u Jugoslaviji i Srbiji ne samo da nisu dali nikakav otpor latiničenju Srba nego su im u tome zdušno (pri)pomagali a to i danas čine i vlast i lingvisti posebno kroz zaustavljanje predloga struci i vlastima da se srpski pravopis i Zakon o službenoj upotrebi jezika i pisma usklade s ustavnom obavezom iz Člana 10. Ustava Srbije i s praksom u Evropi i svetu.”
    ***
    Onaj iza kace
    Tiiito je umro od smrta (valjda i hazari sotonisti umiru?) pre skoro 40 godina! Srbi još nisu poništili novosadski dogovor i nisu doneli zakon o zvaničnom jeziku i pismu u skladu sa ustavnom obavezom. Srbicom (neupućeni kaži ćirilica) piše manje od 20% Srba. Vlast je nesrbsdka i antićirilička. Lingvisti su još u zoni srbokrvatistike?!
    Ipak mislim da je osnobvni problem u samim Srbima! Ko nama danas pojedinačno posmatrano može zabraniti da pišemo pismo Srbskog jezika? Niko, do nas samih i naše zakasnele ideološke zatucanosti tiiitoističkim jugoslavenstvom i evroatlantizmom i mondijalizmom!
    SVAK KO DANAS PIŠE SRBSKI JEZIK LATINICOM – NIJE SRBIN!!!

    • Ne znam šta su po svom nacionalnom opredeljenju spomenuti, ali se (i) oni bave srpskim jezikom i pismom, Klajn je čak duže bio i prvi čovek za normiranje srpskog jezika (u Odboru za standardizaciju srpskog jezika), pa su u tom smislu “srpski lingvisti”.

  2. stidljivo se nazire poenta, a to je da je Vukova cirilica prdstavljala sredstvo priblizavanja latinici i da danas dozivljava sudbinu koja joj je u samoj sustini, a to je da oslobodi prostor za latinicu.Prvo “ь”, a onda sve ostalo!

  3. Kad je SSSR napadnut od strane Nemaca, Staljin je rekao da je važnija proizvodnja ljudskih duša nego tenkova. Tada su ponovo postali važni sveštenici. Lenjin je uveo latinicu u ime internacionalizma i u ime ravnopravnosti naroda u SSSR-u. Pre revolucije bila je ruska imperija ,a revolucionari su smatrali da su drugi narodi bili potlačeni od strane Rusa.Međutim, našao se neko normalan pa je zaključio da je ćirilica koheziona sila, pa je ona zato vraćena. Danas su procesi udaljavanja drugih naroda od Rusa praćeni njihovom latinizacijom. Slično je i sa Srbima. Sve što se od njih odvojilo , otišlo je u latinici. Najbolji primer je Crna Gora. U komunističkoj Jugoslaviji tamo se ćirilica držala bolje nego i u Srbiji , dok je danas izbačena iz službene upotrebe.
    Sve se svodi na to da li se ćirilica razume i tumači kao srpska nacionalna vrednost ,ili je ona samo jedno od dva oruđa za zapisivanje srpskog jezika. Tumačenja njenog značaja među univerzitetskim profesorima su toliko različita da je to prosto neozbiljno. Tako Petar Milosavljević tumači da ćirilica nema nikakav nacionalni značaj, a Milo Lompar – koji je prihvatio od Milosavljevića teoriju o Srbima triju vera, pa je latinica potrebna kao sredstvo integralne kulture – ne sme da prihvati Milosavljevićevu glupost u golom obliku, nego u svojoj knjizi Duh samporicanja kaže da je latinica kontaktno i granično srpsko pismo,a da je ćirilica dominantno srpsko pismo. Mogli smo ranije čuti od univerzitetskih profesora i akademika da je ćirilica primarno, glavno,osnovno, temeljno , matično, izvorno i kakvo sve ne drugo pismo, ali ih je Lompar sve nadmašio atributom da je ona dominantno pismo. Valjda je hteo da kaže da je veće 10% ( zastupljenostb ćirilice) od 90% (zstupljenost latinice).
    Pored ovakvih srpskih profesora i akademika ćirilici nema spasa.

  4. Žalostan sam i zaista me čudi zbog te promene stava kod prof. dr M. Lompara, jer se on do sada u svom radu postavljao kao iskreni i pravi Srbin i čak je u “Duhu samoporicanja” izričito tvrdio da je Ćirilica jedino pismo Srbskog jezika?!

    Ako se ovako nešto događa sa M. Lomparom, ja se zaista bojim za našu konačnu sudbinu…

  5. mnogo poštovani gospodine Marjanoviću !

    Imam knjigu Duh samoporicanja Mila Lompara šesto dopunjeno i konačno izdanje iz 1915.g.
    U toj knjizi, velikog formarata, sa 553 strane, nema naslova ni podnaslova o ćirilici , nego se ona samo spominje na str. 355. kako sledi :
    “Osnovno, nepromenljivoi rukovodno načelo srpske kulturne politike treba da glasi: svi Srbi govore srpskim jezikom .I dok je njihovo dominantno pismo ćirilica,jer onoizražava kontinuelni i savremeni aspekt identiteta, dotle je njihovo granično pismo latinica, jer ono izražava kontinuelni i savremeni aspekt identiteta. Neophodno je , dakle, da sledbenici srpske kulturne politike budu okupljeni oko takvih zahteva , danametnu tu temu -i takve teme- strankama koje računaju na srpsku publiku , da podstaknu njihov međusobni rivalitet u takvim stvarima.”
    Dok sam bio predsenik udruženja “Ćirilica” Beograd pozvao sam na vanrednu godišnju skupštinu neke ugledne ličnosti ,a akademik Krestićmi je sugerisao da pozovem i Lompara. Ovaj je zamolio da bude prvi govornik jer se negde žurio. On poseduje takvu moć izražavanja da je to primetio i prof. dr Slobodan Turlakov u svojoj kasnijoj diskusiji . Glavna misao Lompara je bila da ne treba insistirati samo na ćirilici kao srpskom pismu. Ja sam hteo da mu odgovorim dok još nije napustio skup, i ispod stola sam nogom udarao po nozi predsednika skupštine da mi dadne reč. Nisam dobio reč jer je predsenik bio duboko impresioniran ,kao i sav upravni odbor. Ja sam i tražio sazivanje vanredne sednice skupštine da bih pred uglednim javnim ličnostima ubedio upravni odbor udruženja u ispravnost stava da se ćirilica može odbraniti od Srba samo kao jedino srpsko pismo, ali sam izgubio podršku i kasnije sam podneo ostavku.
    Sećam se da su me bezrezervno podržali profesori Smilja Avramov i Slobodan Turlakov , dok je akademik Krestić bio neodređen . Tada sam razumeo zašto me je ranije pitao “zar ne bi moglo i malo latinice”. Takođe sam od njega saznao da je SANU bila odredila komisiju za ćirilicu u kojoj su bili on,akademik Lukić i akademik Stojan Ćelić. Rekao mi je da je u toj komisiji imao problema sa Lukićem. Pa naravno , jer je Lukić pisao da ćirilica treba da “vlada” u srpskom jeziku i Srbiji.
    Nekada je Krestić pisao :”Srbi u Hrvatskoj uvek su branili svoj subjektivitet čuvanjem pravoslavne vere i ćirilice” , a docnije je “Pečat” objavio njegov presek stanja nacije u kome nije ni pomenuta ćirilica.
    Pod uticajem Lompara “Ćirilica” Beograd je nastavila da brani ćirilicu u dvojstvu sa latinicom, što znači “piši propalo”. Tako je propalo i udruženje u Banja Luci jer je predsednik bio univerzitetski profesor serbokroatista.
    I najnovije , prof. Miloš Kovačević je na isti način skrenuo sa pravog puta udruženje ĆIRILICA Trebinje.
    Tako ćirilica vene tamo gde nju čuvaju univerzitetski.
    Kad Lompar kaže da “svi Srbi govore srpskim jezikom” , a ne kaže i da pišu ćirilicom, njega sledi državna kulturna politika u svom programu “Negujmo srpski jezik”. Pun je Beograd tih natpisa, a ima i fotografija akademika Duška Kovačevića. Da oni nisu pustili ćirilicu niz vodu, napisali bi : NEGUJMO SRPSKI JEZIK I ĆIRILICU , jer su ti pojmovi neraskidivo vezani i istorijom i Ustavom Srbije.
    I pre pojave Lompara i svaki srpski seljak je znao da Srbi govore srpskim jezikom. Tako, u 19. veku, ruski diplomata i filolog Giljferding obilazio je sela u Hercegovini i pitao ih kojim jezikom govore. U katoličkom selu su odgovorili da govore “po naški”, a u pravoslavnom da govore srpski. Ono”po naški” je bilo zato što su su ti seljaci prethodno bili Srbi,pa ne mogu spominjati ništa srpsko, a za pojam hrvatstva nisu ni znali.

  6. Izbrisana je moja ispravka.U komentaru sam omaškom napisao da je šesto i konačno izdanje Lompareve knjige Duh samoporicanja bilo 1915, a bilo je 2015.g. Izgleda da je Vidovdan odlučio da od boraca za ćirilicu čuva ugled onih reprezentativnih Srba koji su odgovorni za okupaciju srpskih zemalja hrvatskom latinicom.

  7. Zahvaljujem se gospodinu Vidiću na iscrpnom i ubedljivom objašnjenju stava M. Lompara o ćirilici. Ja sam davno pročitao knjigu “Duh samoporicanja” i ostalo mi je nekako u sećanju ubeđenje da on kao takav jedan Srbin drži Ćirilicu za jedino pismo Srbskog jezika i zbog te brzopletosti bez prethodne provere izvinjavam se. Istovremeno izražavam iskreno žaljenje što M. Lompar ima takav stav o Ćirilici. Ipak smo mi Srbi najveći sopstveni neprijatelji. Šteta, baš šteta, prosto ne mogu da verujem da je Lompar ovakvim stavom zbog nečega odstupio od svojih osnovnih postavki o Srbstvu i najvažnijim pitanjima identiteta Srbstva…

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here