Како је папа током преговора о Флорентинској унији сматрао да само он има право да сазива Васељенске Саборе

Поделите:

У 15. веку пред сам крај Византије, православни хришћани Блиског истока и Балкана притиснути Турским освајањима потражили су помоћ западних хришћана.

Обећана им је помоћ од земаља западне Европе под условом да потпишу унију са Католичком црквом, тј. да Православна црква призна врховну власт Ватикана. На тим преговорима, прво у Ферари, а касније у Фиренци, увек је изнова долазило да жестоких расправа. Огорчен отпор према Латинима и унији пружао је митрополит Ефеса, Марко.

Срби нису учествовали на овом Сабору западних и источних хришћана јер је деспот Ђурађ Бранковић обећао српском патријарху Никону да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Овде ћемо пренети одељак из књиге “Свети Марко Ефески и Флорентинска унија” архимандрита Амвросија Погодина,  који показује како је ондашњи папа, попут данашњег патријарха цариградског узимао себи јединствено и искључиво право да сазива Васељенске Саборе.

“Грци су разматрали папине захтеве и истраживали рукописе, трагајући за указивањима о привилегијама Римског престола у древној светој Цркви, али нису их налазили. Међутим, након три дана заседања, Грци су писмено обавестили папу да су спремни да признају папине привилегије, осим две, заправо, да папа има право да без учешћа императора и осталих патријараха сазива Васељенске Саборе и да патријарх мора да се одазове суду папе ако га овај позове. Ипак, Грци су били спремни да папа у оваквом случају пошаље своје судије на територију дотичног патријарха.
22. јуна папа Евгеније Четврти изјавио је Грцима да намерава да сачува с в е привилегије његове Цркве, како своје право да прихвата жалбе и да „управља и напаса Цркву Христову као Пастир овце, тако и да сазива Васељенске Саборе када сматра да је то неопходно и да сви патријарси треба да му се покоравају“.
„Чувши ово“, како се каже у Документима Флорентинског Сабора, „император је изгубио наду и само одговорио следеће: Ако желите, побрините се за наш одлазак“.
Преостајала је још последња шанса да се спасе достојанство Православне Цркве – вратити се у Константинопољ, не издавши Православље! Присталице уније биле су веома ожалошћене исходом ствари. Један од њих (вероватно Доротеј Митилински) поводом овога пише овако: „Болела нас је душа што није било наде у унију и обузела нас је велика потиштеност и разочарење“. Вероватно да се, несупрот овоме, код светог Марка Ефеског тих дана родила нада да ће истина Православља бити сачувана и да ће се ревнитељи за Православље са чашћу вратити у отаџбину, не издавши савршену веру, као и да ће Православна Црква бити сачувана од унутрашњих раскола.
Међутим, и жалост присталица уније и наде светог Марка биле су узалудне, јер након неколико дана православни император и православни архијереји потписаће Акт уније који ће учинити толико зла Православној Цркви и пашће као тамна мрља на последњу страницу историје Византије!”

Интересантно је и како су Латини тумачили аутокефалност тадашњих православних помесних цркава у односу на папску власт. Та паралела је веома слична најновијем односу цариградског патријарха Вартоломеја према православљу у Украјини. Давши наводну аутокефалију украјинским расколницима, цариградски патријарх је задржао примат баш попут папе римског, а тумачења његове власти и јурисдикције је невероватно слично тумачењу католичких кардинала о папској власти у односу на православне патријархе изречена на Флорентинском сабору.

“Висарион је у име императора упитао следеће: Да ли папина власт аналогна са влашћу митрополита у његовој области или патријарха у његовој патријаршији? Јован Рагуски је на ово одговорио овако (негирајући горенаведену дипломатску опаску коју је изговорио, наиме, да папа нема претензије на права и привилегије осталих Цркава): „Не. Јер власт митрополита или патријарха ограничена је територијом којом управљају, док Петров Наследник habet immediatam potestatem in omnes, sed ita habet, ut cum ordine haec omnia fiant“ (тj. имa непосредну власт над свима, али је има на начин да све буде у складу са поретком“). Даље је изјавио да сви епископи представљају само папине викаре, с обзиром на то да је Петар у многим земљама поставио патријархе, митрополите и епископе, пошто није имао могућности да све учини сам“. Затим је прочитао текст из Псеудо-Исидора (тј. зборника који садржи неаутентичне документе о привилегијама папе у старини, зборника који је већ одавно одбацила и сама Римокатоличка Црква) и позвао се на „Donatio Constantini“, иако су Лаурент Вала и Николас де Куса већ били доказали да је овај документ неаутентичан. Своје излагање завршио је следећим речима: „Шести канон Никејског сабора каже да је Римска Црква увек имала примат (власти)“. Грци су на ово одговорили да Никејски сабор никада није донео овакав канон.”

Видовдан

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here