Комнен Коља Сератлић: ДОМАЋА И СПОЉНОПОЛИТИЧКА ЛУДИЛА

Поделите:

 

 

 

Траг у времену из црног шешира

 

(Далеко је петстото лудило)

Десето: Санџачки паша

Једанаесто: ЕУ, црна рупа

Дванаесто: Обележавање 100 година од завршетка Великог рата

Било шта да се деси, а сваког часа се нешто дешава у овој ЗЕМЉИ у кој не постоји држава, политичари, „скачу“ по масмедијима, некаквим њиховим твитерима, друштвеним мрежама, поратлима, конференцијама за новинаре, приликом посета страних лутајућих циркусаната, чак неких чиновничића из Стејт Дипартмента (помоћника помоћниковог помоћника), несрећне догађаје у земљи- свакодневна самоубиства, сурова убиства, саобраћајке, пожаре, криминал, вулгарно и непримерено препуцавање са тзв. опозицијом, користе да лапрдају и о политичким будалаштинама. У једну реч: свуда су виђени и на сваком месту.

У овом десетом лудилу, сви политичари посветили су велику пажњу турском паши у Сасанџаку, како муслимани зову Рашку област (да не буде забуне – Угљанину). Очито је да им је турски паша Суљо узор, јер наши политичари узоре не мењају. Као што је некда био узор Тито, кога је увек пратила узбуђена свита, садашњи политичари (а тако ми Бога и свештеници) све до оних локалних, понашају се слично, оносно раскалашније (скупоцене лимузине, новинари, камере, саветници, безбедњаци, улизице). Онда ти Епикурејци оду право на јагњетину, виски, пиво и вино да све забораве. А, ми, где смо ми бедници, поданици, ћутолози, мали мрави, уживамо у њиховом ритуалу, срам нас било.

Фашистичка Србија“, како је недавно у свом политичком и манијачном лудилу назва паша Суљо, није реаговала као ни пре пар година када су муслимани из Србије и Црне Горе ударили темељ аутономије „Санџака“. Наиме, да подсетим, радило се о томе да су председник Бошњачког националног већа Сулејман (каква симболика у имену) Угљанин у Србији и председник Бошњачког већа у Црној Гори Осман Нурковић потписали у Рожају  споразум о сарадњи два већа и о оснивању аутономије.  Суљо је тада поручио: „Аутономију Санџака смо већ представили у Бриселу и наставићемо даље са формирањем органа Санџака као модерне прекограничне регије“ (читај државе, прим. ККС). То је био услов да муслимани гласају на референдуму да се мали Монтенегро отцепи од „великог непријатеља Србије“ и не само за отцепљење, после свих избора своје мандате су давали партији двојице вођа Филипу и Милу да скрпе Владу и већину у Парламенту, прецизније речено, поверење Милу Ђукановићу и његовој приватној партији.

Угљанин је затим наставио са безобралуцима и жестоким изјавама: да не признаје Србију, војску и полицију (он ће основати Ханџар дивизију, прим. ККС) је назвао фашистима и ћетницима, затаражио је да се та војска, полиција и правосуђе протјерају из Санџака, итд.

Све то подсећа на сепаратисте у Војводини и Космету. Овако се почиње, односно овако се остварују замисли владара из сенке, чији су извршиоци домаћи непријатељи србског народа. Уосталом, наредбодавци су ученици Хићини, који је у свом делу „Моја борба“ учио како се освајају територије и земље: „(…) кида се комадић по комадић онако како се једе кобасица“.

Угљанин ништа не ради и не говори без консултације са Љајићем. Тај вечити министар је опаснији од Угљанина (своједобно је Вучић пљувао по Љајићу и истовремео је у сред Парламента (1995) запретио „да ће за једног убијеног Србина бити убијено 100 муслимана), али то није сметало ни ранијим владама ни овој СПС-СНС непринципијелној коалицији, посебно Љајићу. Потребно је нагласити да они добро знају да се Турска никада није одрекла Балкана, посебно Босне и Рашке области, као и делова црне Црне Горе. Подсећам да је Угљанина и Љајића (који је у телеграму сућути поводом рахметли Алије написао: „мој председниче“) помирио велики везир Давутоглу.

Дигресија: Иначе, сви који су своједобно процесуирани или истеривани са посла због тога што су били страни плаћеници, због шверца оружјем, растурања или преношења дроге (по чему су били, а и сада познати Новопазарци), који су били на црвеној Интерполовој потерници (уточиште муслоимана је било у Истамбулу), а у МСП-у због крађа, издаје–шпијунаже, недозвољених издавања виза, разних докумената, исправа (пасоши, путни листови и др) за новац, када је победила пироманска петооктобарска револуција, постали су национални хероји, односно пред Досманлијама су се прогласили борцима против „диктатуре“ Слободана Милошевића, који, нажалост, није био диктатор. Уочи доласка Досманлија, уништавана су документа, судске пресуде о њиховим злоделима (многима за велике паре, главни играч је био извесни рахметли Мики). Награђивали су их министарским фотељама, високим положајима, амбасадорским местима и то у великим европским и светски центрима. На њих нису били гадљиви ни СПС ни СНС, прихватили су их у своје крило, јер се са њима може манипулисати као са врећама.

Иако овакви примери у нормалним земљама не постоје, односно отворено кршење Устава и закона, наши Епикурејци не дозвољавају адекватним органима, механизмима, да било шта предузму, да се актери санкционишу – процесуирају и осуде на дугогодишње затворске казне, јер се безобразлуци настављају геометријском прогресијом. Зато ћу, јавно изјављујем, убудуће да подржавам Суља у жељи да ме неко ухапси. Уз то признајем да сам о Суљама, Расимима и др. писао поприлично текстова („Отворено писмо председнику Стамбене комисије Владе Србије Расиму Љајићу“, „Мекше Турска мекше“, „Црне приче из црног шешира“, “С друге стране јендека“, „Мој председниче“ и многе др).

Наставља се лудило над лудилима (11): улазак Србије у црну рупу звану ЕУ. Вишегодишње опомене стотине земаља, посебно великих (САД, Енглеске, Француске, Немачке и др), владара из сенке, угледника, не помажу и не долазе из д….а у главу нашим врлим вођама, да хитно признају државу Косово, а онда ће се расправљати о главним поглављима, односно уласку ЕУ. Наши Еврослинавци, нас сиротињу рају стално обмањују, говоре како их „велики пријатељи“, а уствари непријатељи, уверавају да нико од Србије не захтева признање државе Косово за улазак у ЕУ.

Напротив, услови свих услова за улазак Србије у ЕУ су признање државе Косово и учлањење у НАТО. Наши владари требало би да запамте ова два услова и да земљу оријентишу у неком другом правцу. Међутим, они не читају текстове, упозорења и паметнијх од моје маленкости, или како недавно рече један аналитичар: „Понестало нам је више бисера“.

Док пишем ово 12 – обележавање 100 година од завршетка Великог рата – највеће болно и понижавајуће лудило, иду ми сузе. Не само мени, многи су заплакали, многи (који ме годинама читају) су ме питали за мишљење. Нажалост или на срећу, приступ у дневним листовима и ТВ политичким емисијама ми је забрањен.

Као дугогодишњи дипломата (38 година), желим да укажем да се дипломати у амбасадама, с амбасадором на челу, посебно баве најављеним догаћајем у земљи пријема: прославом, парадом билатералним скупом на врху, обостраним посетама делегација из разних области живота, и да не набрајам, најмање месец дана пре одржавања неког од наведених догађања. Тако су Амбасада Србије, Конзулат и КИЦ у Паризу морали свакодневно изввештавати о свему шта ће се догодити (догађати) у Паризу поводиом обележавања 100. годишњице од завршетка Великог рата.

Земља пријема, организатор (реч је о Фрнцуској), дужна је да одговори на сваки захтев, на све оно што представници земље одашиљања затраже, у овом случају Србије. У то спадају, протокол, церемонијал, садржај главног говора, место и улога шефа делегације Србије. У случају кршења неких политичких, дипломатских принципа, Бечких конвенција, других међународних, посебно билатералних конвенција и споразума са Француском (у којима стоје одредбе шта су земље потписнице дужне када се ради о разним манифестацијама, посетама итд), представници дипломатских мисија, у овом случају Амбасада у Паризу извештава о сваком детаљу манифестације и тражи мишљење из земље одашиљања, односно центра где се креира спољана политика, билатерална и мултлатерална (на несрећу овога народа, такав центар не постоји од 2000. године, свака партија, односно вође партиаја имаја своју спољну политику, а у овим временима она је искључиво у рукама Председника Србије, који нема то право, у Србији није председнички систем). Сви настали проблеми, ако их има, се морају усагласити пре почетка манифестације у овом случају, обележавања 100 година од завршетка Великог рата.

Елем, Председник Србије је морао имати Програм обележавања, протоколарне и церемонијалне одредбе, све од дочека на аеродрому, смештаја, до места где седи на свечаној трибини, где су смештени други гости, државници (постоји тзв. шема). О томе се морало посебно водити рачуна (Француска је то обележавање најавила и припремала годину дана), јер је Србија била највећа жртва тога рата, претио је потпуни нестанак свеколиког српског народа. Убијено је 1. 247 000, изгубила је вишеод 60 посто мушке популације, а о суровом понашању, крвавом пиру немачке, аустријске, хрватске, бугарске војске, шиптарских дивљака, тифусу, глади, разарањима земље, да се и не говори.

Када су Председник Србије, Влада, посебно главни координатор – МСП, добли све информације, заузимају се ставови у име свих нас, овога српаког народа, наших прадедова и дедова, прабака и бака, великих личности, војвода, команданата, војника, који су херојски гинули и умирали, преко албанских гудура и плавих гробница. Постављају се захтеви да се скине шиптарска застав, да убица, Овекаовац, наркодилер не може бити присутан. Да иронија буде већа, он је учествовао не само на равноправној основи, већ му је дат и већи значај, сели су га иза Трампа и Путина (нејасно је шта је Путин диванио са Змијомј). Меркелова је седела у центру првог реда, између предсеника Империје зла и Председника Француске (све време се смешкала као даје на фудбалској утакмици), иако је Немачка морала признати, у скалду са Версајским уговором, да је искључиви кривац за Први светски рат (биће та иста Немачка искључиви кривац и за Други светки рат, фашизам, геноцид над многим народима, посебно Јеврејима). Председник унесрећене Србије је седео у неком ћошку у публици (уместо да је на том месту седела Меркелова, а он на њеном месту) и како је изјавио, све време је гледао у земљу. О Боже, сачувај ми разум и не дозволи да нешто ланем, или завршим у „Лази Лазревићу“.

Да још једном подвучем, ради мојих младих читалаца, а има их поприлично, Амбасада је морала слати десетине телеграма, информација о оргаснизацији, с посебним нагласком на све оно што се односи на Србију. У име српског народа, Председник, Влада, МСП, били су дужни да пошаљу, не мишљење Амбасади, већ наређење, да од организатора затражи, прецизније, од Јелисејске палате, која је наредила катедрали Нотр Дам да истакне шиптарску затаву, да је повуче, од Макрона да не позве убицу, наркодилера, Овекаовца и да Прдседник Србије буде у првом реду.

Када домаћин (Француска, која је, такође, унесрећена и окупирана земља, некада поносна земља Де Гола, који је на једној конференцији за новинаре, након признања ДДР, а СРН је применила Халштајнову доктрину-прекид односа са свим државама које признају ДДР, на питање немачког новинара, зашто мрзи Немачку, рекао: „Не, напротив, волео бих да има више немачких држава“), не испуни ниједан од та три услова, Председник Србије није имао право да учествује, морао је отказати учешће. Све те изјаве, кукумачење, “покривање“ да ће се срести (боље речено руковати, јер је непристојно такву једну уствари комеморацију-16 милиона жртава, користити за прљаве политичке игре, прим. ККС) са великим државницима, нема ниједно оправдање. Убудуће му се мораа забранити да доноси такве погибељне одлуке.

Француска, Французи се сада наводно извињавају, што спада у посебни безобразлук. Свесно и намерно је одиграна прљава и понижавајућа игра са Србијом, посебно ако је са српске стране на време организаторна време опоменут, ако му је указано шта је Србија значила у Великом рату, где је њено место, ко не сме бити присутан, чија се застава не сме виорити, а организатор (Француска) се оглушио, Прдседник Србије није смео путовати у Париз. Мора отказати или одгодити посету главног мешетара, француског Председника, који је дементан, који је заборавио, или никада није знао, да је Варсајски мировни споразум потписан 28 јуна на Видовдан у част Србије и српског народа. Ако то не уради, а неће, већ је најављује са великом помпом, француски Председник мора у сред престоног града Београда да замоли све нас у Србији да прихватимо извињење, да клекне на колена као Вили Брант пред спомеником жртава нацизма у Варшави. У супротном у Београду би требало да се окупи више стотина хиљада свих нас понижених и да га прогласимо непожељном особом.

На крају, изузетно је важно да свеколики српски народ захтева (који одваја од својих уста, своје деце, који гладује, милоне евра за џабалебароше у ДКП-има), да се јавно огласи ДКП Србије у Паризу, коју и какву је улогу одиграло, да ли је и шта је сугерисало Председнику, предсенику Владе, министру спољних послова, однсоно свима који воде ову земљу, да ли је слало било какве инфрормације, да ли је професионално, обавило своје задатке.

Комнен Коља Сератлић

Поделите:

2 Коментари

  1. Наша држава већ деценијама не сме, неће, не уме или не жели да се ослободи из свог језика туђег окупаторског (гајичког) писма које је владало у окупацији Србије, после забране ћирилице, у окупацији Србије од 1916. до 1918. па опет у комунизму после Новосадског договора 1954. године,а камоли да сме да се ослободи нових паша у срцу своје државе. Испред нашег председника седе окупатори из Првог и Другог светског рата, а ми не смемо да организаторима прославе кажемо макар да то није нормално. Ми не смемо дамас ништа да кажемо, а камоли да можемо и смемо да урадимо у своју корист.
    Нигде ништа од тога не сме што је у Србији уобичајено и сме. Ми не смемо да у својој држави вратимо ни живот своме писму (ћирилици), а камоли да смемо да правду за Србе у Србији изборимо. Нешто се код нас превише пореметило у раду и зато смо сви тако страшно осрамоћени на сваком педљу своје полатиничене, туђем писму предате Отаџбине.
    Хвала Кољи за овако истинит текст.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here