Комнен Коља Сератлић: Како упокојити прокоп

Поделите:

Траг у времену из црног шешира

КАКО УПОКОЈИТИ ПРОКОП

(Вратите нам Главцну жељезничку станицу)

У свиом европским метрополама, и не само европским, главна жељезничка станица је у центру.

Прва српска жељезничка станица је изграђена по узору на железничке станице великих европских земаља и стоји као монументално здање. Први воз из ове станице кренуо је ка  Земуну  уз дворске почасти, 20. августа (1. септембра) 1884. године у 15 часова.

На путу ка Бечу, први путници су били краљ Милан, краљица Наталија и престолонаследник  Александар Обреновић. Свечаном отварању Станице присуствовало је више од 200 иностраних званица и хиљаде грађана.

Три дана касније кренула је прва композиција за Ниш, односно прва редовна линија Београд-Ниш успостављена је 3./15. Септембра.. Тога дана, отворена је и линија до Пеште. У почетку су на овим линијама саобраћала по два воза дневно.

Ко је донео ту сулуду одлуку да се та Станица затвори, питање је свих питања. Једна од најлепших Станица у Европи била је симбол града. И не само симбол града, она је сама по себи била музеј и остаће музеј, али не онај који намеравају да сместе под бомбастичним називом (Музеј настанка Србије“ или тако нешто), да би замаглили очи и памћење свима који су везани за то здање, настало пре 134 године.

Са те станице и на ту станицу су долазили и одлазили краљеви (неки се никда нису вратили као краљ Александар кога усташе и ВМРО убише у Марсеју), председници разних земаља, угледне светске личности, научниоци, велике делегације из разних земаља (економске, политичке, културне, спортске) На тој станициу су се рађале и опраштале најлепше љубави.

Моје речи су сиромашне при речима грчког новинара, који је, шокиран затварањем Главне жељезничке станице, написао текст под насловом: „А шта је душа…?

Затворено је једно поглавље, пише Грк, историје Београда, или боље читава књига, писана 134 године – Главна жељезничка станица је престала да ради. Душа једног града жртвована је на олтару п р о ф и т а.. Даћемо нову душу Београду, рекао је арапски принц, инвеститор (уместо три и по милијарде евра, дао је неку сићу, „ко је са Арапима орао, дупетом је влачио“ прим. ККС), који обаћава да ће изградити мали Дубаи на десној обали реке Саве“.

А шта је душа, сироти мој владару? Гомилаа бетона,челика и стакла“. Затим Грк упозорава тога суровог принца: „Само ако прислониш ухо на дебеле зидове ове зграде, чућеш душу која она носи“. Затим набрааја: „Душа су песме војника који одлазе на балкански фронт…јецање мајке која се опрашта од драгоценог јединца…пољубац вољене…коњи који уплашени њиште на перону, предосећају опасност…крв рањеника која натапа камени под…тихи вапај оца који преузима ковчег с телом свога сина…

Душа је (пише грчки новинар даље), и суза Рома – чистача док у станицу улази воз с нацистичким окупааторима…уплашене очи Јевреја које последњи поут гледају свој град кроз бодљикаву жицу на прозорима теретних вагона…,стид шефа станице, који пиштаљком означава поилазак воза смрти… ћутање с осећањем кривице свештеника, продаваца, индустријалаца који прате како тај воз одлази“

„Део душе те станице су и грчки студенти (и он је био један од њих), крајем 1970-их и почетком 1980-их, који су се верали у вагоне „Акрополис експреса“, обично носећи кутију банана и чежњу за домовином“.

Душа су још и ситни лопови, затим таксисти-преваранти, корумпирани полицајци и проститутка Славка, која је пецала муштерије на источном улазу“, набраја аутор и додаје: „Све то заједно и још толико чини душу, а ко год ми не верује, нека само прислони ухо на зид Станице и осетиће“, написао је на крају грчки новинар

Уверен сам и надам се у Бога да ће нека генарација вратити ту станицу. Причао ми је недавно један млади грађевински инжењер, цртао ми је на папиру док смо пили кафу у близини доскорошње Главне жељезничке станице, да је требало сместити колосеке под земљом, ако шеици, разни Бин Зајеби и принчеви, домаћи тајкуни, не желе да виде возове са прозора и балкона Београда на води. Рекао сам му да су све станице у Москви тако решене, има их шест. За време четворогодишњег службовања у Москви био сам у свим тим станицама: Кијевска, Белоруска (возови полазе за све градове Европе), Курска, Лењиградска (из које полази најбржи воз на свету „Сиви соко“ до ценра Петрограда), Јарославска, Совјоловска. Возови су под земљом као и велики Московски метро који има 199 станица, које су украшене орнаментима, сликама, витражама, скулптурама, свака је за себе музеј – храмови уметности, архиктетуре и историје.

Белоруска жељезничка станица у Москви је најлепша.

Био сам и у Бечкој главној жељезничкој станици пре и после реновирања, однсоно изградње велелепног (коштала милијарду евра) здања, а кров је „изломљени“ изграђен од 7. 000 тона челика. У њу се долази метроом, као и у руске станице, или се из те прекрасне зграде силази степеницама и лифтовима на пероне. На тој станици отворен је и  “Banhof Siti”,– 90 различитих продавница и угоститељских објеката, на око два хектара површине.

Зашто све ово пишем, зато што Прокоп никада неће бити жељезничка станица. Направљен је у облику саркофага. Грађен је 50 година и све владајуће гарнитуре су у предизборним кампањама обећавале да ће завршиоти ту станицу. Знали су да се од тог ругла ништа не може направити.

Пре неколико година у масмедијима (писаним и електронским) су се појавиле ударне вести да је тадашњи председник владе, а сада Председник Србије, отворио станицу Прокоп. Мој познаник из Новог Сада и моја маленкост (срели смо се у удобном новом црвеном возу) решили смо да видимо како изгледа та станица. Укрцали смо се управо у воз, који са станице Н. Београд, иде у Прокоп.

Када смо допутовали на станицу Нови Београд, сви путници су напустили воз, осим нас двојице, што нам је било изузетно сумњиво. Кондуктер нас је упозорио да напоустимо воз. Реклки смо му да желимо да видимо нову станицу. Човек се грохотом насмејао. Када смо ушли у ту станицу није било ниједног воза и ниједног путника, тврдимо под моралном и материјалном одговорношћу.

Кондуктер нам је рекао да је боље да се вратимо на станицу Н. Београд и да нам неће вожњу наплатити. Нисмо га послушали, питали смо га где се из станице излази. Слегнуо је раменима. Изашли смо из воза и прескочили два колосека. Упутили смо се према степеницама које воде на огромну плочу тог саркофага.

Падала је јака киша, низ степенице које су поплочане глатким плочама текао је поток. Уз придржавање, јер су те мокре плоче биле клизаве као клизалиште, изашли смо на ту огромну бетонску плочу ( на споменутом свечаном отварању, једна – тада министар, обећала је изградњу великог центра на тој плочи, све је превара и лаж и то је била лаж).

Ишли смо по њој доле-горе као суманути, тражећи степенице да се спустимо и дођемо до неке улице. Међутим, нигде излаза није било, а киша је пљуштала (кишобране нисмо имали). Мокри до коже, како се то каже у народу, вратили смо се низ степенице по потоку на плочама у сркофаг.

Ниједног воза није било (снимили смо), никога нисте могли питати где да изађемо. Наједнпут се појавио спаситељ – један радник у радном комбинезону, који је носио у флаши машинско уље. Замолили смо га да нас изведе из тог бетонског затвора. Дуго смо ишли са њим све до стуба (десног) надвожњака (неких 100 метара видела се његова машина копачица, којој је нестало машинско уље). Показао нам је да идемо уз једну стрмину кроз шипражје, по блату. Држали смо се рукама за шипражје и напокон у ципелама, које се нису виделе од блата, масног као смола, стигли смо на тротоар у близини фирме „Рудо“ која производи помагала за инвалиде. Ту је у близини и тролејбуска станица. Очистили смо ципеле колико толико да би смо ушли у тролејбус. Људи на станици, тако мокре и блатњаве, сумњичаво су нас гледали.

Новопроглашена главна станица Београда, названа „Београд центар“ (енгленштина), или Прокоп, никада, осим да се изнова гради, неће бити оно што се од те станице очекује. Тако је направљен тај саркофаг да се никда на тој станици неће моћи укрцавати аутомобили на воз. Како ће се до ње долазити из разних крајева Београда, да ли су обезбеђени посебни аутобуси, минибусови. Сада, и ко зна колико дуго, цароваће таксисти и новчано дерати овај иначе осиромашени народ. Где ће чекати путници из унутрашњости да би преседали у друге возове итд, итд. Питања, нажалост, има превише. Такође, потребно је подсетити да станице Н. Београд и Земун личе на некакве станице по селима из 19 века. На станици Топчидер се у ауто-воз укрцавају аутомобили. Један мој рођак је недавно вежбао два дана пре поласка у Бар како ће укрцати аутомобил у ауто-воз.

Зато нам вратите ту прелепу Главну жељезничку станицу. Реновирајте то здање, које ће само улепшати тај, не зтнам чији је, Београд на води, или како рече принц, нови „мали Дубаи“. Османлије, шеике и принчеве, Срби никада неће скинути са својих леђа.

Комнен Коља Сератлић

Поделите:

3 Коментари

  1. Коља, тако је то.
    Силеџијама из власти не може се ништа.
    Чува их Енглез Блер и свеукупан НАТО окупатор. Сила Бога не моли.
    Велики српски председник отвара прокопе, саркофаге, тоалете и гробља. СВЕ УСПЕХ ЗА УСПЕХОМ.
    Док се Србија празни, гробља се пуне!

  2. ma oni svi imaju novac da drže uredno i čisto svoje antikvarije…..
    mi nemamo novac ni nov parking da napravimo ispred stanice…..
    sve je to staro,oronulo i iskrivilo se da padne……
    ako ne cela zgrada ono bar fasada nekog da rokne u glavu za vreme zimski mrazeva i snega koji se otapa sa krovova…..
    tačno je da stanica ima dušu ali dušu imaju i prolaznici koji se okolo vrzmaju ne sluteći da im komad cigle može pasti na glavu dok prolaze ni krivi ni dužni..
    ako već neko želi staru stanicu da održi u dobrom stanju onda mora sve da se rekonstruiše,novi parkinzi da se naprave,moderni prilazi za vozila i posebno za pešake iznad nivoa vozila pa se šetajte do mile volje i kupite nostalgije za prošlošću….
    a to košta,možda više nego novu centralnu stanicu da pravite…..
    održavati krš je uvek više koštalo nego novu stvar izneti na svetlo dana..

  3. Сви стара здања чувају, и задржавају спољни изглед, а само
    нова власт хоће да мења свест својим поданицима рушењем
    таквих здања.
    Видите, старо здање Хотела ”Бристол” остаје такво, зграда
    Београдске задруге у Карађорђевој улуци – све под окриљем
    ”Београда на води” /АРАПА!/, а нова власт би да сруши стару
    Железничку станицу… и да направи.., да избрише из свести
    све историјске догађаје везане за ту граћевину из времена
    с краја 19. и целог 2о. века?!
    Уз железничку станицу је и зграда ”Главне поште”, јединствене
    архитектуре /”Моравски стил”/, али од времена комуниста
    архитектонски унакажене .

    Драган Славнић

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here