Комнен Коља Сератлић: О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

Поделите:

КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ

Траг у времену из црног шешира

О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (други део)

Увод другог дела приказивања великана Француске левице, посветићемо Бошку И. Бојовићу (добио је име по деди Бошку). „ Када као народ немате самопоштовања, ви сте у ситуацији самозатирања. Темељ самопоштовања је поштовање сопствених предака и жртава“, упозорио је давно професор др Бошко И. Бојовић, професор на Сорбони, чији су степен и области научног интересовања задивљујући. Звање редовног професора на Француском универзитету се бира на нивоу целе Француске, постоји државни Савет универзитета који бира редовне професоре и доценте. Професор Бојовић је социолог религије, специјалиста за средњовековну историју, филолог, балканолог, оснивач Катедре за историју и друштво Југоисточне Европе на Сорбони. Његова ерудитска личност обогаћена је изузетно вредном особином, а то је духовност. Привилегија одабраних, у њу је закорачио уз Јустина Поповића.

С обзиром на то да су нам прадедови, дедови, очеви испод горовитиг Дурмитора, да су се зајдно борили против Турака, затим као комите против Аустроугара (рођени брат мога деде, Спасоје, погинуо је као комита, које је предводио Бошков деда Бошко Бојовић) у Великом рату и у Дргом светском рату, ишли су једни другима на славе, кумства, имао сам посебну привилегију да у неколико наврата разговарам и пријатљујем са професором, који ми је посветио очеве разговоре на француском језику.

Разговарали смо о многим темама, домаћим и међународним, као и о пок. очевима који су заједно ратовали. Розговори, причао је Бошко, које је водио Илија у Паризу (од 1967-1969, „одиграли су се у релативно кратком времену, али времену које је обележило Двадесети век (1968)“. Поредио је југословенско супростављање СССР-у и француско САД-у (Француска је напустила НАТО, затим је Де Гол запретио да ће уништити евродолар).

Бошко И. Бојовић је говорио и писао: „ Крајем шесдесетих година конвергенција особености двеју земаља, које траже сопствени пут у свету непомирљивих супротности, достиже највећи степен. Догађаји 1968. Године означавају, међутим, почетак испољавања њихових унутрашњих противречности које ће, дакако, имати сасвим различита исходишта. Док 1968. година у француској ознаачава почетак краја Де Головог режима, као и далекосежна престројавања на рачун конзервативне левице, дотле се у југословенској федерацији најављују раслојавајући процеси, којима ће почетком седамдесетих коначно преовладати бирократије републичких етатизама“.

Комнен Коља Сератлић: О француској левици

Напоменуо је да је Илија имао још једн разговор са Роланом Бартом, али „по свему судећи остао је необјављен што му даје посебан заначај“. И Раолан Барт се у писму

Илији распитује за његово здравље и интервју (нажалост Илија је тада био тешко болестан).

Бошко И. Бојовић је написо безброј стрдија и дела, навешћемо само нека: „Синдром троугла на раскршћу светова“, „Косово и Метохија 11 и 12 век“, „На почетцима јужно-словенске историјографије“, „Хуманизам и ренесанса између балканског романтизма и словенског илиризма“, „Срби-Хрвати – распукнута федерација“, Југославија између два неспојива концепта“, „Југословенска драма- једно несуспешно искушење Европе“, „Сарајевски атентат 1914 – Млада Босна“, „Идеолошка логистика на тромеђи хладног рата“, сабрао је Илијине разговоре под насловом, „Разговори на француслој левици“ и многа друга.

ПЈЕР ДЕ БОАДЕФР: Књижевник и књижевни критичар, романописац, есејиста, и амбасадо, рођен је у Паризу 1926. године. Радио је најпре у Министарству просвете, а затим у Министарсву спољних послова. Бавио се књижевном критиком. Лауреат jе Grand P rix кињижевне критике. Држао је већи број предавања у земљама Европе и Америке. Основао је едицију „Класици двадесетог века“, чији је директор био дванаест година. Наводим само нека позната његоа дела: “Куда иде роман“, „Жива антологија данашње књижевности“, „Гете ми је рекао“, “Метаморфоза књижевности“, „Андре Малро“, „Жорж Санд у Ноану“, „Лав и лисица“. Написао је многа друга дела и есеје о разним писцима, и проблемима културе.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (поставио му је 19 питања, као и у првом делу, одабрао сам само једно): Да ли по вашем мишљењу, господине Боадефр, књижевни критичар има право да негативно суди о књижевном делу због тога што се не слаже са његовим аутором на идеолошком или философском плану? Другим речима, да ли је критичар дужан да занемари своје идејне концепције док расправља о неком делу, или пак терба да на основу конфронтације својих и пишчевих идеја оцењује то дело, до које мере критичар може да буде објективан?

PJER DE BOADEFR: Изгледа ми недопустиво да се одстрани, одбаци, известан број дела зато што не одговарају нечијем сопственом идеолошком или политичком опредељењу. А, на жалост, сви ми познајемо критичаре који одбијају да замисле да постоје други који не прихватају да говоре о књигама чија им се оријентација не свиђа. Али зато мислим да критичар има право да има „доктрину“ и да према тој доктрини суди о неком делу. Само он мора да игра отворених карата, мора да најави боју и да својим читаоцима поштено саопшти праве разлоге свог неслагања. Као мото своје прве збирке есеја „Метаморфоза књижевности“ ставио сам једну непозтнату, заборављену Бодлерову реченицу: „Критика мора да буде пристрасна, страсна, политичка, али јака са становишта које отвара највише хоризоната“. И ја мислим да је у томе сав проблем. Критичаар не може да претендује на то да буде објективан, он је нужно субјективан. Само та субјективност не треба да буд затворена да га закључа у затвор свог сопственог ја, неке идеологије, нити чак неке етике, треба да та субјективност буде отворена, развијена према свету (како су пролазили неки наши књижњвници и у доба социјализма и у доба постсоцијализма, да их не набрајам, процените сами).

ЖАН БРЕТОН: Био је црквени писар, бармен, новинар. Објавио је „Тело и сунце“. Написао је заједно са Серге Бриндеауном један манифест „Поезија ради живљења“. Би је помоћник директора ревије „Le Pont de Epee“ I edicije „Guy Chambelland“. Аутор је циклуса „Песници данашњице“. Као стручњак за малду фарнцуску поезију, објавио је прве збирке поема, са предговорима Марц Алина, Патрице Кауда, Ивес Мартина. Промовисао је је и едицију „Поезија ради живљења“, са првим насловом „Тачан иза звиждука возова“ од велике глумице Еммануелле Рива, а потом „Мохиканске птице“.

ИЛОЈА БОЈОВИЋ: Много се писало о Michel Foucaultu, Сартровом наследнику, какво је ваше мишљење у вези са Foucaultovom концепцијом о химанизму. Шта мислите о односу идеологије и уметности?

Литература има технократе који намећу своје законе. Обичан песник, обичан романсијер не усуђује се да протествује. Чист језик. Језик је постао полазна и неизбежна тачка на којој се све заснива да би се родило. Пре језика изгледа ништа није постојало. Као да је наше ментално „тло“ било једна обична колонија речи. Као да је стваралац поседовао само једну литералну меморију. За мене, пак језик је предмет и резултат културе. Хујање живота инспирише нас, а речи хватају сам живот, а ми са своје стране, постављамо питања, дакле, језик са своје стране напаја и пречишћава свет који га је створио. Он изражава како зна и како може стварност, али је, при том, и преображава, а то преображавање изгледа истинитије него првобитно искуство. Ја сам против уметности ради уметности. „Узгајање“ сна и јалове мисли дало је размажену децу која су се поиграла аутоматским пискарањем. Прави песници су вазда будни и на ногама они су потпуно људска бића која су често поражена, час солидарно, час запаљиво, ја већ сагледавам бразготине на њиховим лицима. Ја све оно што пишем, проистиче из живота дакле, од живота до песме и никада обрнуто. Упражњавам свакодневну поезију – реалистичну. Та је поезија сведок која разоткрива отуђења, извештаченост. На крају тражим да ме прихвате људи и земља, а не литература. Сматрам, као и Сартр, да је човек одговоран за своју судбину.

ЖАН КАСУ: Критичар уметности и историчар, романописац и песник. Био је директо Музеја модерних уметности у Паризу. Његово најаутбиографскије дело је „Од звезде до ботаничке баште“. Бавио се животом Филипа другог и познатом ревоилуцонарном 1848. „Живот Филипа“, затим „Кратко памћење“, „Легија“, збирка поезије „Тридест три сонета сатављена у тајности“, “Кућа под снегом“, „Париски масакри“, „Незнанци у подруму“, „Центар света, “Живот за слободу“,. Највећи домет достигао је у историје и теорије уметности што се види из текстова о Какасу, Мироу, Калдеру, Делакроа-у Рембранту, критичка монографија „Импресионисти и њихово доба“. После Другог светског рата, Жан Касу је са Клодом Алвином, Жан Мари Доменаком и још једним бројем француских интелектуалаца, жустро иступио против Инвормбироа и показао се као доследни пријатељ Југославије.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ (није било лако одабрати које питање, односно одговр да наведем од 13 постављених питања и одговора): Да ли сте сагласни са гледиштем по коме је свака уметност јединство рационалног и ирационалног, али је степен рационалнисти у уметничким облицима различит. Например, већи је у књижевности него у сликарству, већи у сликартству него у музици, да је он израженији у оперским него у симфонијским делима, итд.

ЖАН КАСУ: Сигурно је да књижевност у овој врсти, не бих рекао хијерархије, у овој врсти табеле различитих уметности, коју сте изложили, заузима посебан ранг. Литература се користи језиком. Средство литературе, материјал књижевности је језик. А језик је оно чиме се свакодневно служимо да бисмо нешто рекли, а често и да искажемо паметне ставри, бар се надам. У сваком случају, трудимо се да наш језик буде рационалан, и постоји низ области у којима је битно да језик буде рационалан, рецимо у домену науке. Наука истражује само рационални језик. Књижевност се користи тим истим иструментом, тим истим материјалом али изнад сваке рационалне преокупације, а понекад га употербљава да бунца, да сања у области лирике, области чисте фантазије, менталног нереда, и коначно у свакојаким сновима потпуно ирационалним, који доводе до менталних поремећаја, до лудила. Сигурно је да има и своје проблеме и да, с другер стране, закон језика, то јест граматике, синтаксе, исти су као и они који се употребљавају са посебном еластичношћу у књижевности, чак и у поезији, која је најслободнија од свих књижевности. Што се тиче сликарства, још увек у сликарству откривамо ставри које су блиске нашем разуму. То су предмети реалности. Предмети, ствари, животиње, жеље, све што нас окружује што прердставља нашу средину. Све ствари улазе у једну нову област, а то треба схватити и то рађа деликатне ситуације и тешкоће. Ми знамо шта су то јабуке, видимои их на столовима наших трпезариј, једемо их, гледамо. Кда их поновооткривамо у некој мртвој природи, например Сезановој, мислимо да се ради о истим јабукама. Међутим, то нису исте јабуке, оне су ушле у једну нову област, област уметности. Што се тиче музике, у праву сте када кажете да у тој области можемо сасвим лако закључити да се више уопште не радио о рационалним елементима. Звуци музике одговарају само музици. У ствари музички језик је савим други језик који се апсолутно разликује од нашег свакодневног језика. Или размете тај језик или га не разумете.

РОЖЕ ГАРОДИ: Философ, есејиста, романописац, био је комуниста, члан ЦК, а потом Политбироа КПФ. Напушта КПФ, постаје обраћеник у католичку веру, а потом муслиман, уверен да је „ислам синтеза хришћанства и комунизма“ (један наш „Гароди“ постао је Немања, вероватно је пронашао синтезу православља, Мокре горе, а касније Андрић града, прим. ККС). Гароди је од свих на Француској левици најконтроверзнија личност, узбуркавао је јавност негационистичком иступима, због којих је био често снакционисан. Написао је велики број дела, а најзначајнија су: „Бог је умро, перспективе човека“, „Љјудска реч“, „Позив живима“, „Хегел“, „Мој усамљени обилазак века“, „Оснивачки митови израелске политике“, „Процес израелског ционизма“ и др.

Дигресија: Интересантно је да смо шесдесетих година, за време студија у Загребу, нас тројица цимера у студентском дому на Тргу фашизма (не знам како се данс зове тај трг), згради која је у доба НДХ била злогласни затвор, којим је управљао Дидо Кватерник, одакле су жртве вођене у Јасеновац и друга стратишта, највише читали Гародиа на француском и превели његову брошуру „Карл Маркс“.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Познате су ваше расправе о односима католичанства и марксизма. Можете ли нам рећи да ли је у пракси, у некој конкретној акцији већ било неког озбиљног зближавања између њих, и у којој се мери може, у таквим акцијама, занемарити несумњива идеолошка разлика каатоличанства и марксизма.

РОЖЕ ГАРОДИ: Овде бих хтео да разликујем два основна вида овог проблема посматраног најпре са становишта чињеница, а затим са становишта начела. Хтео бих да вам скренем пажњу да ће се следећи конгрес Друштва светог Павла (католичко друштво у тада Западној Немачкој, прим. ККС) одржати од 26. до 30. априла ове године (разговор вођен 1969) у Маријанским Лазнама (град у Чешкој, која је тада је била социјалистичка), то је нешто сасвим ново и први пут се догађа у једној социјалистичкој земљи. На том конгресу ће се окупити, подвлачи Гароди, неки међу најеминентнијим католичким и протестанским теоретичарима, са два континета, затим марксисти из свих социјалистилких земаља, као и марксисти из западних земаља. Ето то је нова појава која је раније била незамислива, затим пут Подгорног (био је председник Президијума Врховног Совјета СССР-а) у Ватикан. Превођење дела Тејара де Шардена у СССР-у, која осветљаавају нови лик хришћчанства. Споразум између Мађарске и Ватикана 1964. који нормализује односе између цркве и државе. Међутим, тешко је све то помирити. У питању је демократија која сваком човеку и сваком детету пружа могућности да се потпуно развије, да рзвије све људске потенције које носи у себи. Са овога становишта такозвани „слободни свет“, или буржоаске демократије ни издалека не одговарју овој дефиницији, зато што званочне француске статистике показују да је број радничке деце, која имају могућност да развију све своје способности школујући се на универзитетима, бескрајно мали у односу на браојчно стањ радничке класе у Француској. Да се послужимо речима католичког писца Сен-Егзиперија: „Када је дете за нешто спобно, а нема могућност да ту способност развије, ми у њему убијамо једног Мцарата“. У режиму такозваног „слободног света“, сваког дана убијају мале Декарте, мале Моцарте, јер дете од четрнаест година шаљу на трицикл за превоз терета док је оно у себи носило једног Моцарата или Декарта. Немам илузије да ће се природа капитализма изменити.

У трећем делу биће приказани изузетно интересантни разговори са Жорж Делиосом, Филипом Девилером, Жан-Мари Доменаком, Лисјен Голдманом, Ежен Јонеском, Жан Лакатуром, Анри Лефевром.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here