КОМНЕН КОЉА СЕРАТЛИЋ: О ФРАНЦУСКОЈ ЛЕВИЦИ (трећи део)

Поделите:

 

Траг у времену из црног шешира

 

Свакдневно читамо текстови о догађајима из времена пре Нове ере до днашњих дана. Наравно, не треба препустити забораву велике догађаје и велико стваралштво, од најстаријег писаног дела, „Епа о Гилгамешу“ до нових, као што је „Јерусалим“, Сајмона Сибага Монтефјореа.

Имам осећај да је чувена француска левица заборављена, да вероватно младе генерације нису упознате са више од 30 великана те левице. Углавном су били учесници Француског покрета отпора, који је oкупљао све слојеве и идеологије, леве и десне, а након завршетка Другог светског рата одлучено је на изборима какав ће ситем владати и ко ће владати у Француској (на несрећу и поделе које и данс трају, на просторима бивше Југославије, КПЈ са Брозом на челу, осим борбе против фашизма, истовремено је уводилa и комунистички систем, уместо да је био јединствен покрет четника и партизана, до краја Другог светског рата).

Комнен Коља Сератлић: О француској левици

Великане француске левице изгледа да су заборавили и французи. Младе генерације у фрнацуској не читају њихова дела. Већ годинама, Француска је у пламену. Дакако, унутрашњи социјелни потреси и хаос (који су захватили и свеколики Запад), узроковани су и милионским становништвом које се населилко из арапских земаља.

На спољнополитичком плану, Француска није извукла поуке из времана Де Гола, утркивала се са Империјом зла Великом Британијом и Немачком да хара по многим земљама. Један познавалац прилика у Француској и западним земљама, ових дана пише о тој четворици јахача апокалипсе: Ти јахачи су до сада већ протутњали великим делом света. Разрушили су Југославију, потом су се устремили на Блиски исток, где су „својим крвавим чизмама разгазили мравињак“ (Едуард Лимонов). Похарали су Средњи исток и север Африке. Устремили су се на Украјину, до темеља разорили Ирак, Либију и Сирију, проливајући реке крви. Тоне бомби изручене на главе цивила и хиљаде и хиљаде мртвих, то је њихов стравични биланс. Сада су се, а то је новост, као претеће и злосутне сенке појавили у Паризу, у Бриселу, а можда ће и наставити свој крвави поход“.

Такође, један коментатор запажа „да Бернар-Анри Леви већ деценијама не представља глас политичког разума. Он је здушно подржавао побуњенике у Либији, Сирији, Ирану, али сада, суочен с побуном у Француској, „код куће“, „из своје палате у Маракешу, Жуте прслуке третира као смеђе и говори о ноћи кратких ножева, а бивши француски министар образовања, извесни Лук Фери, отишао је корак даље. Он је прешао преко линије позивајући полицију да против Жутих прслука, чији протести месецима паралишу Француску, примени тактику „пуцај да убијеш“.„Па шта? Ми имамо четврту највећу армију на свету и с њом можемо окончати ово срање“.

Дакле, нису ово у западним земљама једине фашистичке идеје и мисли. Шта је фашизам него неолиберални каптитализам, „диктатура најреакционарнијих, најшовинистичкијих и најимперијалистичкијих елемената финансијског капитала“.

Но, да се вратимо Рзговорима Илије Бојовбића.

ЖОРЖ ДЕЛИОС је студирао књижевност у Солуну.Књижевну каријеру почео је романом „Носталгија“. Написо је безброј есеја и критика, као и новеле „Камерна музика“ и „Ребро Касандре“ и др.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Делиос, у чему је, по вашем мишљењу, тајна и вредност романсијерског приповедања. Како бисте дефинисали природу романа, тог нјпопуларнијег жанра?

ЖОРЖ ДЕЛИОС: Са разних страна више пута је предлагано да изнесемо нека схватања о роману. Врло је вероватно да ће нека од њих стећи ваше одобравање, док се са другима нећете сагласити. Као људска бића морамо истраживати на страницама неке књиге исти и несицрпни феномен живота, трандсформисан на уметнички начин. Велики амерички писац Хенри Џејмс, рекао је да „роман у свом најширем смислу није друго до личан и непосредан утицај живота“. Видљиво је да услови живота у нашим данима постају све несигурнији и сумњеивији и, баш због тога, постављају више захтјева и обавеза истраживању. Посматрано са историјске тачке, роман је књижевна форма чији корени сежу далеко у прошлост. Срећемо га још у хеленској антици под различитим називима. У прошлости ромнан се можда обогатио натурализмом, реализмом, регионализмом и дескриптивном психологијом. Вероватно ће музичар или сликар моћи својим изражајним формама пренети одређену методу рада која нас упућује у хармонију звука и хроматаологије. За стварно разборитог читаоца веома је позната чињеница да одређени писци, разврстани кроз време, на врху приповедачке уметнсоти, сачињавају поштовања вредно и неповредиво наслеђе. Поменимо нека имена: Достојевског, Толстоја, Хенри Џејмса, Хенри Филдинга, Балзака, Стендала, Флобера, целу ту плејаду светског угледа. Роман има своју старост. У овом часу желим да се позовем на један из далеке прошлости, 11. века у доба када је госпођа Мураски, Јапамнка, написла ремек дело под насловом „Прича о краљевићу Генџи“, који се упоређује са „Дон Кихотом“. И на крају, роман има сопствена правила синтезе, сопствене законе који га конституишу као уметничко дело, а та правила и закони не личе уопште на оно што намеће свакодневни живот.

НАПОМЕНА: Разговор са Филипом Девилером, који следи, има једну посебну тежину. Наиме, Девилер је био експерт за Југоисточну Азију, посебно за рат у Вијетнаму. Све што је у тм давним временима писао и говорио о САД (Империји зла свих зала, прим. ККС), може се поновити у овим временима. Империја зла се служила истим вокабуларом, истим методама, пре свега проглашавајући било које збивање, на било ком дели земљиног шара, чак да се радило о догађају у некопм селу, или у Босни, Космету, Украјини, Либији, Ираку, Сирији, и тако даље, да „угрожава њену безбедност“. На основу те дрскости после геноцида у Југостичној Азији (Вијетнаму), водила је до данашњих дана више од 100 локалниох ратова, бомбардовала 37 земаља, убијала и спаљивала, загадила је те земље уранијумом, покрала национална богаства тих земаља, реликвије.

ФИЛИП ДЕВИЛЕР: Био је угледни коментатор и уводничар „Монда“. Руководи је Центром за национална истраживања. Био је директор Секцције за Југоисточну Азију. Специјализовао се за изучавање неких важних проблема спољне политике: проблем далеког Истока, посебно Вијетнама, немачког проблема и европске интеграциј, као и о односима Истока и Запада. Аутор је више књига као „Историја Вијетнама од 1940.до1952“, “Крај једног рата, Индокина 1954“. у сарадњи са Жаном Лакутиром., затим „Шта је Мао заиста рекао“. Написао је велики број, студија, чланака.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Сједињене Државе желе „Корејско решење“ за Вијетнам, то јест одржавање једног чврстог режима на Југу, који би делила од Севера потпуно затворена граница.

ФИЛИП ДЕВИЛЕР: Сједињене Државе су покушале, упркос сагласности, и формалних, изричитих одредаба женевских споразума да од јужне зоне Вијетнама створе засебну државу. То је као да су Нреци, за време Другог светског рата хтели да у Француској створе одвојену државу од северне зоне која би, у ствари, била обичан немачки протекторат. Познато је да су то учинили и са Украјинским Рајхскомесаријатом у Совјетском Савезу. Јапанци су то учинили у Кини 1932., када су створили Манџуријско царство (да је Девилер жив то би рекао да се и данс примењује на Космету, прим. ККС). Као и Немци у Европи, Американци су у Вијетнаму нашли колаборационисте. Наиме, Сједињене државе су употребљавале бројне аргументе да би оправдале своју политику у Вијетнаму: позивале су се на обавезе које имају према сајгонским властима, на одредбе Манилског пакта, на опасност кинеске експанзије, на тобожњу подчињеност Ханоја Пекингу, на кумунистичку субверзију, на крају на познату теорију домина, „ако у Вијетнаму не сломимо комунистичу агресију, она ће се сутра поновити у Тајланду, Малезији, Филипинима, итд“. У питању је чак, рекао је предсеник Џонсон, „безбедност Сједињених Америчких Држава“. У бити, данс јасно треба видети где је свету главни сукоб, а то је да Англо-Саксонци хоће да створе свој „Far Weat“ (Дивљи Запад), тржиште за своје производе, своју опрему и сигурну зону за своје инвестиције. САД су колонизирале ЛА, а сада желе да колонизирају Југ и Југоисток Азије, Африку. Господине Бојовићу, ако би Сједињене Државе застрашивцњем, страхом, бруталном снагом, корупцијом или лукавством успеле да сломе отпор вијетнамског народа, онда бисмо бил сведоци развоја оног истог духовног стања ставри какво је било оно које је свет упознао после 1936. године, после успеха италијанске агресије у Етиопији, италијанско-немачке интервенције у Шпанији, инвазије Јапана у Кини, аншлуса Аустрије итд. Они који Сједињеним Дражавама оркестрирају експанзију, сматра ли би да им је све допуштено напаљу као, у осталом, унутар њихове земље. Ако би, напротив, агресија била сломљена онда би све наде остале дозвољене. Зато сам сматрао да ми је дужност да укратко изложим ту дилему пред својим студентима у Паризу 1966. године овим речима. „ Да ли ће Вијетнам бити Мадрид или Стаљинград“. У Мадриду је фашизам успео да прође. У Стаљинграду, он се разбио и његова осека започета на Волги, завршила се у Берлину, па чак и даље, у Нинбергу. Вијетнамски народ је показао, и то је апслоутно важно, да амерички империјализам, најснажнији на свет, није више непобедив. Вијетнам је својом борбом учинио услугу народима целог света.

ЖАН-МАРИ ДОМЕНАК: Био је публициста, професор универзитета дииректор и галави уредник часописа „Еспри“. Прекинио је студије књижевности због приступања Покрету отпора. Године 1941. и 1942. уређивао је часопис младих антинациста. Организовао је покрет отпора лионских студената са својим пријатељем Жилбером Дриом, кога су Немци стрељали и о чијем је животу написао књигу: “Онај који је вереовао у небо“. Чувени Емануел Муније га, након рата поставља за директора часописа „Еспри“, а након Муниеве смрти постаје главни и одговорни уредник. Посебно се бави проблемима масовних информација и комуникација. Оснивач је Института за новинарство. Његова многа дела преведена су на стране језике: „Политичка пропаганда“, „Повратак трагичног“, „Водич кроз савремене идеје“, „Европа и европска идеја“. У делу „Разбијено Хришћанство“ показује промашај католичке цркве да оствари свој двојаки задатак, исповедања вере и друштвеног чиниоца. Као припадник релативно уског круга интелектуалаца са левице, који су у Француској подржали Југославију после сукоба са Стаљином 1948., када објављује једну књигу о Југославији, бива одгурнут од титоистичког режима због подршке коју је дао Едварду Коцбеку и осталим осуђеним у првом стаљинистичком процесу у Словенији. Крајем осамдесетих година се поново ангажује на страни Југославије и њеног очувања, супростављајући се албанској пропаганди у француским медијима, али и тада наилази на бедем цинизма, овога пута од стране супростављених југословенских чиниоца, којима су разумевање и глас савести најмање били потребни.

ИЛИЈА БОЈОВИЋ: Господине Доменак, интересује нас актуелност Мунијеових гледишта данас.

ЖАН-МАРИ ДОМЕНАК: Ми настојима да останемо верни принципима Емануела Мунијеа и његове групе. Рећићу вам, у неколико речи, да ми сечини да су ти принципи данас поново веома актуелни. Муније је, још у раној маладости, пошао од апсолутног оспоравања буржоаског друштва. Он није критиковао политички и еконосмки систем у Европи 1930. године, већ је више критиковао кризу цивилизације, пропаст, како је он говорио вредности, осиромашење бића које се губило у анонимности друштвеног живота, које се губило у мноштву ствари, како је он говорио. Основна идеја Емануела Мунијеа била је да се индивудуални живот, оно што је он називао лични живот, и колективни живот, који је он радије називао заједнички живот, више обогате. Он се дакле представио у духу Шарла Пегија, против друштва којим влада новац, истрошеног и бескрвног друштва које гуши буржоаски материјализам и формализам. И ја сам лично, од пре неколико година, прошао кроз своју сопствену еволуцију, али и кроз еволуцију неокапиталистичког друштва, поново закључио да је тачна критика коју је дао Емаснуел Муније. Јонеско и Самјуел Бекет, кога сматрам за највећег писца у француској, открили су наличје тога друштва. Ми живимо у свету које брижљиво крије своју несрећу, које сиромашне, старе, болешљиве тера у изгнсанство, што чини срж моје књиге „Повратак трагичног“. Такође, желим да подвучем да су Јонеско и Бекет показали апсурдност извесног језика, апсурдност извесног економског система, упркос његових успеха; показали су да се отворених очију треба суочавати с тим злом, које је наше зло; не моћи више говорити један другом, не моћи више волети један другог, не моћи више радити. Као што је говорио Жорж Бернанс, „своју наду сам препустио побуњеницима у руке“, то је духовна побуна против немогуићности да се живи, против заглупљивања, против унижавања (невероватно, као да прича о садашњем стању у Србији и не само у Србији, прим. ККС).

У следећем, четвртом делу, посветићемо више пажње, односно, нећемо прикзати само једно питање и један оговор, Јонеску, Лакутиру и Лефевру.

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here