KOMNEN KOLJA SERATLIĆ: O FRANCUSKOJ LEVICI (treći deo)

Podelite:

 

Trag u vremenu iz crnog šešira

 

Svakdnevno čitamo tekstovi o događajima iz vremena pre Nove ere do dnašnjih dana. Naravno, ne treba prepustiti zaboravu velike događaje i veliko stvaralštvo, od najstarijeg pisanog dela, „Epa o Gilgamešu“ do novih, kao što je „Jerusalim“, Sajmona Sibaga Montefjorea.

Imam osećaj da je čuvena francuska levica zaboravljena, da verovatno mlade generacije nisu upoznate sa više od 30 velikana te levice. Uglavnom su bili učesnici Francuskog pokreta otpora, koji je okupljao sve slojeve i ideologije, leve i desne, a nakon završetka Drugog svetskog rata odlučeno je na izborima kakav će sitem vladati i ko će vladati u Francuskoj (na nesreću i podele koje i dans traju, na prostorima bivše Jugoslavije, KPJ sa Brozom na čelu, osim borbe protiv fašizma, istovremeno je uvodila i komunistički sistem, umesto da je bio jedinstven pokret četnika i partizana, do kraja Drugog svetskog rata).

Komnen Kolja Seratlić: O francuskoj levici

Velikane francuske levice izgleda da su zaboravili i francuzi. Mlade generacije u frnacuskoj ne čitaju njihova dela. Već godinama, Francuska je u plamenu. Dakako, unutrašnji socijelni potresi i haos (koji su zahvatili i svekoliki Zapad), uzrokovani su i milionskim stanovništvom koje se naselilko iz arapskih zemalja.

Na spoljnopolitičkom planu, Francuska nije izvukla pouke iz vremana De Gola, utrkivala se sa Imperijom zla Velikom Britanijom i Nemačkom da hara po mnogim zemljama. Jedan poznavalac prilika u Francuskoj i zapadnim zemljama, ovih dana piše o toj četvorici jahača apokalipse: Ti jahači su do sada već protutnjali velikim delom sveta. Razrušili su Jugoslaviju, potom su se ustremili na Bliski istok, gde su „svojim krvavim čizmama razgazili mravinjak“ (Eduard Limonov). Poharali su Srednji istok i sever Afrike. Ustremili su se na Ukrajinu, do temelja razorili Irak, Libiju i Siriju, prolivajući reke krvi. Tone bombi izručene na glave civila i hiljade i hiljade mrtvih, to je njihov stravični bilans. Sada su se, a to je novost, kao preteće i zlosutne senke pojavili u Parizu, u Briselu, a možda će i nastaviti svoj krvavi pohod“.

Takođe, jedan komentator zapaža „da Bernar-Anri Levi već decenijama ne predstavlja glas političkog razuma. On je zdušno podržavao pobunjenike u Libiji, Siriji, Iranu, ali sada, suočen s pobunom u Francuskoj, „kod kuće“, „iz svoje palate u Marakešu, Žute prsluke tretira kao smeđe i govori o noći kratkih noževa, a bivši francuski ministar obrazovanja, izvesni Luk Feri, otišao je korak dalje. On je prešao preko linije pozivajući policiju da protiv Žutih prsluka, čiji protesti mesecima parališu Francusku, primeni taktiku „pucaj da ubiješ“.„Pa šta? Mi imamo četvrtu najveću armiju na svetu i s njom možemo okončati ovo sranje“.

Dakle, nisu ovo u zapadnim zemljama jedine fašističke ideje i misli. Šta je fašizam nego neoliberalni kaptitalizam, „diktatura najreakcionarnijih, najšovinističkijih i najimperijalističkijih elemenata finansijskog kapitala“.

No, da se vratimo Rzgovorima Ilije Bojovbića.

ŽORŽ DELIOS je studirao književnost u Solunu.Književnu karijeru počeo je romanom „Nostalgija“. Napiso je bezbroj eseja i kritika, kao i novele „Kamerna muzika“ i „Rebro Kasandre“ i dr.

ILIJA BOJOVIĆ: Gospodine Delios, u čemu je, po vašem mišljenju, tajna i vrednost romansijerskog pripovedanja. Kako biste definisali prirodu romana, tog njpopularnijeg žanra?

ŽORŽ DELIOS: Sa raznih strana više puta je predlagano da iznesemo neka shvatanja o romanu. Vrlo je verovatno da će neka od njih steći vaše odobravanje, dok se sa drugima nećete saglasiti. Kao ljudska bića moramo istraživati na stranicama neke knjige isti i nesicrpni fenomen života, trandsformisan na umetnički način. Veliki američki pisac Henri Džejms, rekao je da „roman u svom najširem smislu nije drugo do ličan i neposredan uticaj života“. Vidljivo je da uslovi života u našim danima postaju sve nesigurniji i sumnjeiviji i, baš zbog toga, postavljaju više zahtjeva i obaveza istraživanju. Posmatrano sa istorijske tačke, roman je književna forma čiji koreni sežu daleko u prošlost. Srećemo ga još u helenskoj antici pod različitim nazivima. U prošlosti romnan se možda obogatio naturalizmom, realizmom, regionalizmom i deskriptivnom psihologijom. Verovatno će muzičar ili slikar moći svojim izražajnim formama preneti određenu metodu rada koja nas upućuje u harmoniju zvuka i hromataologije. Za stvarno razboritog čitaoca veoma je poznata činjenica da određeni pisci, razvrstani kroz vreme, na vrhu pripovedačke umetnsoti, sačinjavaju poštovanja vredno i nepovredivo nasleđe. Pomenimo neka imena: Dostojevskog, Tolstoja, Henri Džejmsa, Henri Fildinga, Balzaka, Stendala, Flobera, celu tu plejadu svetskog ugleda. Roman ima svoju starost. U ovom času želim da se pozovem na jedan iz daleke prošlosti, 11. veka u doba kada je gospođa Muraski, Japamnka, napisla remek delo pod naslovom „Priča o kraljeviću Gendži“, koji se upoređuje sa „Don Kihotom“. I na kraju, roman ima sopstvena pravila sinteze, sopstvene zakone koji ga konstituišu kao umetničko delo, a ta pravila i zakoni ne liče uopšte na ono što nameće svakodnevni život.

NAPOMENA: Razgovor sa Filipom Devilerom, koji sledi, ima jednu posebnu težinu. Naime, Deviler je bio ekspert za Jugoistočnu Aziju, posebno za rat u Vijetnamu. Sve što je u tm davnim vremenima pisao i govorio o SAD (Imperiji zla svih zala, prim. KKS), može se ponoviti u ovim vremenima. Imperija zla se služila istim vokabularom, istim metodama, pre svega proglašavajući bilo koje zbivanje, na bilo kom deli zemljinog šara, čak da se radilo o događaju u nekopm selu, ili u Bosni, Kosmetu, Ukrajini, Libiji, Iraku, Siriji, i tako dalje, da „ugrožava njenu bezbednost“. Na osnovu te drskosti posle genocida u Jugostičnoj Aziji (Vijetnamu), vodila je do današnjih dana više od 100 lokalnioh ratova, bombardovala 37 zemalja, ubijala i spaljivala, zagadila je te zemlje uranijumom, pokrala nacionalna bogastva tih zemalja, relikvije.

FILIP DEVILER: Bio je ugledni komentator i uvodničar „Monda“. Rukovodi je Centrom za nacionalna istraživanja. Bio je direktor Sekccije za Jugoistočnu Aziju. Specijalizovao se za izučavanje nekih važnih problema spoljne politike: problem dalekog Istoka, posebno Vijetnama, nemačkog problema i evropske integracij, kao i o odnosima Istoka i Zapada. Autor je više knjiga kao „Istorija Vijetnama od 1940.do1952“, “Kraj jednog rata, Indokina 1954“. u saradnji sa Žanom Lakutirom., zatim „Šta je Mao zaista rekao“. Napisao je veliki broj, studija, članaka.

ILIJA BOJOVIĆ: Sjedinjene Države žele „Korejsko rešenje“ za Vijetnam, to jest održavanje jednog čvrstog režima na Jugu, koji bi delila od Severa potpuno zatvorena granica.

FILIP DEVILER: Sjedinjene Države su pokušale, uprkos saglasnosti, i formalnih, izričitih odredaba ženevskih sporazuma da od južne zone Vijetnama stvore zasebnu državu. To je kao da su Nreci, za vreme Drugog svetskog rata hteli da u Francuskoj stvore odvojenu državu od severne zone koja bi, u stvari, bila običan nemački protektorat. Poznato je da su to učinili i sa Ukrajinskim Rajhskomesarijatom u Sovjetskom Savezu. Japanci su to učinili u Kini 1932., kada su stvorili Mandžurijsko carstvo (da je Deviler živ to bi rekao da se i dans primenjuje na Kosmetu, prim. KKS). Kao i Nemci u Evropi, Amerikanci su u Vijetnamu našli kolaboracioniste. Naime, Sjedinjene države su upotrebljavale brojne argumente da bi opravdale svoju politiku u Vijetnamu: pozivale su se na obaveze koje imaju prema sajgonskim vlastima, na odredbe Manilskog pakta, na opasnost kineske ekspanzije, na tobožnju podčinjenost Hanoja Pekingu, na kumunističku subverziju, na kraju na poznatu teoriju domina, „ako u Vijetnamu ne slomimo komunističu agresiju, ona će se sutra ponoviti u Tajlandu, Maleziji, Filipinima, itd“. U pitanju je čak, rekao je predsenik Džonson, „bezbednost Sjedinjenih Američkih Država“. U biti, dans jasno treba videti gde je svetu glavni sukob, a to je da Anglo-Saksonci hoće da stvore svoj „Far Weat“ (Divlji Zapad), tržište za svoje proizvode, svoju opremu i sigurnu zonu za svoje investicije. SAD su kolonizirale LA, a sada žele da koloniziraju Jug i Jugoistok Azije, Afriku. Gospodine Bojoviću, ako bi Sjedinjene Države zastrašivcnjem, strahom, brutalnom snagom, korupcijom ili lukavstvom uspele da slome otpor vijetnamskog naroda, onda bismo bil svedoci razvoja onog istog duhovnog stanja stavri kakvo je bilo ono koje je svet upoznao posle 1936. godine, posle uspeha italijanske agresije u Etiopiji, italijansko-nemačke intervencije u Španiji, invazije Japana u Kini, anšlusa Austrije itd. Oni koji Sjedinjenim Dražavama orkestriraju ekspanziju, smatra li bi da im je sve dopušteno napalju kao, u ostalom, unutar njihove zemlje. Ako bi, naprotiv, agresija bila slomljena onda bi sve nade ostale dozvoljene. Zato sam smatrao da mi je dužnost da ukratko izložim tu dilemu pred svojim studentima u Parizu 1966. godine ovim rečima. „ Da li će Vijetnam biti Madrid ili Staljingrad“. U Madridu je fašizam uspeo da prođe. U Staljingradu, on se razbio i njegova oseka započeta na Volgi, završila se u Berlinu, pa čak i dalje, u Ninbergu. Vijetnamski narod je pokazao, i to je apsloutno važno, da američki imperijalizam, najsnažniji na svet, nije više nepobediv. Vijetnam je svojom borbom učinio uslugu narodima celog sveta.

ŽAN-MARI DOMENAK: Bio je publicista, profesor univerziteta diirektor i galavi urednik časopisa „Espri“. Prekinio je studije književnosti zbog pristupanja Pokretu otpora. Godine 1941. i 1942. uređivao je časopis mladih antinacista. Organizovao je pokret otpora lionskih studenata sa svojim prijateljem Žilberom Driom, koga su Nemci streljali i o čijem je životu napisao knjigu: “Onaj koji je vereovao u nebo“. Čuveni Emanuel Munije ga, nakon rata postavlja za direktora časopisa „Espri“, a nakon Munieve smrti postaje glavni i odgovorni urednik. Posebno se bavi problemima masovnih informacija i komunikacija. Osnivač je Instituta za novinarstvo. Njegova mnoga dela prevedena su na strane jezike: „Politička propaganda“, „Povratak tragičnog“, „Vodič kroz savremene ideje“, „Evropa i evropska ideja“. U delu „Razbijeno Hrišćanstvo“ pokazuje promašaj katoličke crkve da ostvari svoj dvojaki zadatak, ispovedanja vere i društvenog činioca. Kao pripadnik relativno uskog kruga intelektualaca sa levice, koji su u Francuskoj podržali Jugoslaviju posle sukoba sa Staljinom 1948., kada objavljuje jednu knjigu o Jugoslaviji, biva odgurnut od titoističkog režima zbog podrške koju je dao Edvardu Kocbeku i ostalim osuđenim u prvom staljinističkom procesu u Sloveniji. Krajem osamdesetih godina se ponovo angažuje na strani Jugoslavije i njenog očuvanja, suprostavljajući se albanskoj propagandi u francuskim medijima, ali i tada nailazi na bedem cinizma, ovoga puta od strane suprostavljenih jugoslovenskih činioca, kojima su razumevanje i glas savesti najmanje bili potrebni.

ILIJA BOJOVIĆ: Gospodine Domenak, interesuje nas aktuelnost Munijeovih gledišta danas.

ŽAN-MARI DOMENAK: Mi nastojima da ostanemo verni principima Emanuela Munijea i njegove grupe. Rećiću vam, u nekoliko reči, da mi sečini da su ti principi danas ponovo veoma aktuelni. Munije je, još u ranoj maladosti, pošao od apsolutnog osporavanja buržoaskog društva. On nije kritikovao politički i ekonosmki sistem u Evropi 1930. godine, već je više kritikovao krizu civilizacije, propast, kako je on govorio vrednosti, osiromašenje bića koje se gubilo u anonimnosti društvenog života, koje se gubilo u mnoštvu stvari, kako je on govorio. Osnovna ideja Emanuela Munijea bila je da se indivudualni život, ono što je on nazivao lični život, i kolektivni život, koji je on radije nazivao zajednički život, više obogate. On se dakle predstavio u duhu Šarla Pegija, protiv društva kojim vlada novac, istrošenog i beskrvnog društva koje guši buržoaski materijalizam i formalizam. I ja sam lično, od pre nekoliko godina, prošao kroz svoju sopstvenu evoluciju, ali i kroz evoluciju neokapitalističkog društva, ponovo zaključio da je tačna kritika koju je dao Emasnuel Munije. Jonesko i Samjuel Beket, koga smatram za najvećeg pisca u francuskoj, otkrili su naličje toga društva. Mi živimo u svetu koje brižljivo krije svoju nesreću, koje siromašne, stare, bolešljive tera u izgnsanstvo, što čini srž moje knjige „Povratak tragičnog“. Takođe, želim da podvučem da su Jonesko i Beket pokazali apsurdnost izvesnog jezika, apsurdnost izvesnog ekonomskog sistema, uprkos njegovih uspeha; pokazali su da se otvorenih očiju treba suočavati s tim zlom, koje je naše zlo; ne moći više govoriti jedan drugom, ne moći više voleti jedan drugog, ne moći više raditi. Kao što je govorio Žorž Bernans, „svoju nadu sam prepustio pobunjenicima u ruke“, to je duhovna pobuna protiv nemoguićnosti da se živi, protiv zaglupljivanja, protiv unižavanja (neverovatno, kao da priča o sadašnjem stanju u Srbiji i ne samo u Srbiji, prim. KKS).

U sledećem, četvrtom delu, posvetićemo više pažnje, odnosno, nećemo prikzati samo jedno pitanje i jedan ogovor, Jonesku, Lakutiru i Lefevru.

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here