Komnen Kolja Seratlić: O francuskoj levici

Podelite:

 

Trag u vremenu iz crnog šešira

Svakodnevno vrve tekstovi o događajima iz vremena pre Nove ere do dnašnjih dana. Naravno, ne treba prepustiti zaboravu velike događaje i velika dela, od najstarijeg „Epa o Gilgamešu“ do novih velikih dela kao što je „Jerusalim“.

Imam osećaj da je čuvena francuska levica zaboravljena, da verovatno mlade generacije nisu upoznate sa više od 30 velikana te levice. Uglavnom su bili učesnici Francuskog pokreta otpora koji je okupljao sve slojeve i ideologije, leve i desne, a nakon završetka Drugog svetskog rata odlučeno je na izborima kakav će sitem vladati i ko će vladati u Francuskoj (na nesreću i podele koje i dans traju, na prostorima bivše Jugoslavije, KPJ sa Brozom na čelu, osim borbe protiv nacizma, odmah je uvodila i komunistički sistem, umesto da je bio jedinstven pokret četnika i partizana, do sloma fašizma).

Svakako treba spomenuti kontroverznu, ali neosporno veliku političku ličnost De Gola, kao i osnivača FPO Stefana Hesela. Upravo je De Gol okupio oko sebe te velikane, iako ih je većina bila u KPF (kasnije su napuštali KPF, razočarani u SSSR i Staljinove čistke, zatim nakon Informbiroa, a posebno posle Praškog proljeća). De Gol ih je slao za ambasadore, postavljani su za rukovodioce naučnih i kulturnih institucija, birani za članove Akademije nauka, profesori na najpoznatijim univerzitetima, eksperti i misonari za rešavanje raznih međunarodnih problema. Mnogi su neke Degolove političke poteze podržavali, a neke kritikovali, ali to nije bila kritika Francuske, ili izdaja (koja je uvriježena na ovim prostorima, nijedn nije bio strani plaćenik, prim. KKS), zato im je omogućeno da stvaraju i deluju. Francuska i francuski narod su im bili na prvom mstu.

Za ovo podsećanje isključivo je zaslužn poznati patriota, novinar, publicista, velika srpska ličnost, Ilija Bojović, sin Boška Bojovića, koji je 1912. godine došao iz Montane (SAD) i postao jedan od vođa komitskog pokreta protiv Austrougarske u Severnom delu Crne Gore, odnosno Hercegovini. Nakon Velikog rata, obavljao je mnoge odgovorne dužnosti u kraljevini Jugoslaviji. Dapčević, Đilas (koga u ovim vremenima salve i dižu u zvezde u crnoj Crnoj Gori i u serjalima u Srbiji, a bio je najveći sektaš, Srbe je smatrao hegemonistima, o čemu je pisao, a oterao je u smrt mnoge ugledne ljude), Pijada, osudili su ga 23. aprila 1943. godine na smrt samo zbog toga što je odbio da se politički reaktivira i priključi partizanima.

S obzirom na to da je Ilija studirao medicinu, bio je u toku rata šef saniteta, ali nakon rata u duhu vaspitno-političke mere novih vlatotodržaca, nije mu dozvoljeno da završi studije medicine. Upisuje Teologiju, koju nije završio, jer je morao dugo da se leči od turbekuloze. Počinje da se bavi novinarstvom, likovnim i uopšte kulturnim recenzijama. Sredinom šesdesetih godina odlazi u Pariz, gde obavlja niz (31) intervjua sa najpoznatijim francuskim intelektualcima. Uspostavlja veze sa delovima emigracije, prijateljuje i sarađuje sa Vlastom Stojanovićem, dugogodišnjim urednikom u Francuskoj radio televiziji (ORTF)

Intervjui Ilije Bojovića objavljivani su od Sežane do Đevđelije, zatim u Francuskuj i dr. zemljama. Intervjui su nastali od 1966. do 1969. godine (umro je u 41. godini života 1971. godine od turbekuloze).

U ovom dugom životu, potrudio sam se da pročitam makar po jedno delo tridesetijednog velikana francuske levice. A, sada prepuštam Iliji razgovore sa njimam (navodim samo po jedno pitanje i jedan odgovor).

KLOD AVLIN: Romanopisac, pesnik i slikar ruskog porekla, rođen 1901. u Parizu. Studirao je u Versaju i Parizu. Njegova značajna dela su: „Praskozorje“, „Zarobljenica“, „Egipatske šetnje“, „Monolog za nestalim“, „Reči završetka“, „Težina vatre“, „Dvostruka smrt Frederika Beloa“ (preveden na srpski), „Gospođa Majar“, mnoga druga dela, esejista, priče za decu, a u toku Pokreta otpora, ili kako ga je Alvin nazvao, „Slobodni Francuzi u Francuskoj“, izdaje ilegalnu ediciju „Ponoćna izdanja“ u kojoj je objavljivao dela pisaca iz Pokreta otpora, odnosno objavio je i prvo izdanje hronike „Mrtvo vreme“ (prevedena na srpski). Dobitnik je prestižnih nagarada, odlikovanja, rukovodio je raznim institucijama.

ILIJA BOJOVIĆ: Gospodine Avlin, vi ste učetvovali u Otporu kao pisac. Objavili ste u ilegali Mrtvo vreme, istinitu poemu u prozi koja je postal klasična za tu epohu. Ako stepen i karakter angažovanosti u raznim periodima života jednog umetnika zavisi od veće ili manje zategnutosti socijalnih suprotnosti, smatarate li da to angažovanje u njemu ne prestaje nikad?

KLOD AVLIN: Ja odbacujem reč angažovanost koja je često u upotrebi. Angažovati se u jednoj borbi, bilo da je ona vojnička, politička, religiozna, znači lišiti se intelektualne slobode u korist grupe za koju se čovek bori. Ništa mi ne izgleda tako strano onom što bih nazvao „dužnost duha“, dužnost koja se oslanja ne na lišavanje slobode, već naprotiv na individualno osećanje odgovornosti. Čak i usred borbe pisac mora da ostane lucidan i da sačuva svoj kritički stav. Neophodna unutrašnja usamljenost, potrebna jednom takvom stavu, nije nikakva povlastica koja se traži: ona je osnovna potreba, njegova sudbina. Često i njegovo prokletstvo.

ŽAN AVLIN: Nije želela da joj I. Bojović ispisuje biografiju, samo je rekla: „Znam izuzetne žene u mnogim oblastima. Među romanopiscima, da pomenem samo one koje nisu među živima, Virdžinija Vulf, Koleta, dale su književnosti stvari koje muškarci ne bi mogli da pruže“

ILIJA BOJOVIĆ: Recite nekoliko reči o položaju žene, posebno o položaju žene koja radi, o udataoj ženi, o majkama koje rade.

ŽAN ALVIN: Nisam stručnjak za ta pitanja, stoga se mišljenje koje mogu da van dam ograničava na moja lična zapažanja. Ja sam, razume se, za emancipsaciju žene. Devojka treba da studira ili da nauči neki zanat i da nađe sebe prema svojim sklonostima i težnjama. Ima li čega zanimljivijeg do raditi posao koji vam se dopada i obezbeđuje egzistenciju. Na početku braka rad žene poboljšava život bračnog para i dozvoljava mu da dostigne bolji standard da bi pripremio buduće ognjište. Mislim da bi trebalo da žena koja ima dece prestane da radi, makar dok su mala. Toliko puta sam gledala pravu trku sa satom. Trči, nosi dete u obdanište ujutru, trči uveče pre zatvaranja, a to je 18 sati, po njega, kupuje pre povratka kući, a kod kuće se posao nastavlja i mlada žena ne može da legne pre ponoći i pored toga što joj muž često pomaže. Posle izvesnog vremena zamor je toliki da je žena u nervno napeton stanju i bračna harmonija može da se poljulja. Posebno bi trebalo uvesti skraćeno radno vreme za majke. Svi bi time dobili i poslodavci i službenici, radnici (

ROLAN BART: Poznati francuski književnik i lingvista, utemeljivač semiotike (opšta teorija znakova i simbola u logici i lingvistici, prim. KKS). Rođen je u Šerburu, od detinjstva živeo je u Parizu. Nakon što je predavao u školama, zatim u Aleksandriji, postaje profesor na Sorboni. Godine 1976. izabran je za profesora književne semiologije na prestižnom College de France u Parizu. Skoro sve knjige prevedene su mu na mnoge strne jezike: „Nulti stepen pisanja“,. „Mitologije“, „O Rasinu“, „Kritički eseji“, „Kritika i istina“, „Sistem mode“, „Rolan Bart po Rolanu Bartu“ i dr. Bart je pribegavao izražavanjima psihoanalitičkog karaktera koja upliću književnu morfologiju, socijalni i filosofki kontekst. Posebnu pažnju posvećuje jeziku, kao glavnom elementu književnog dela.

ILIJA BOJOVIĆ: Gospodine Bart, molim kažite nam kako vi gledate na književnu kritiku. Vidite li je kao celinu ili pak pod pojmom kritike podrazumevate više raznih vrsta suočavanja sa delom? Nije li se kritika u tolikoj meri izdiferencirala i kakav ponor deli jednog impresionalističkog kritičara od jednog strukturaliste – da znači gotovo za svakog onog ko se njome bavi nešto sasvim specifično?

RLAN BART: Ima dve vrste kritike. Postoji, najpre, kritika koja se izražava u člancima časopisa i novina, a koja je, moglo bi se reći kritika lansiranja, jer ona se sastoji u tome da pokuša da lansira ili da spreči lansiranje nekih drugih; to je, dakle, sociološka kritika, zato što u takvim slučajevima kritičar predstavlja određenu publiku čije ukuse on smatra da nazire i izražava ; postoji, zatim, kritika u knjigama, koja je po svojoj definiciji suštinska kritika, strukturalna kritika; u tom slučaju kritičar piše knjigu koja je komentar neke druge knjige. Ja se lično suštinski interesujem za kritiku-knjigu, strukturalnu kritiku. Sa svoje strane mislim, da kritika ne treba da bude ni ona koja sudi , ni ona koja tumači, niti estetska. Po mom shvatanju, kritika ne može da se razlikuje i u tome je možda nov zahtev koji snažno treba istaći – kritika ne može da se razlikuje od teorije književnosti, teorije književnosti za koju Francuzi nikada nisu imali posebno izraženu sklonost. Francuski pisci su napisali veoma značajne stranice o tome šta je književnost, ali teorijski duh, duh teorijskog govora o književnosti, često je nedostajao, a to je potrebno.

ŽAK BERK: Rođen 1910. u Alžiru. Bio je profesor i šef katedre za Socijalnu istoriju savremenog islama na Francuskom koledžu i studijski rukovodilac u odseku Muslimanske sociologije u Praktičnoj školi za visoke studije u Parizu. Berk se posvetioi istraživačkoj delatnosti na području Severne Afrike, Saudijske Arabije i Iraka. Proveo je više godina na Istoku kao profesor i međunarodni stručnjak za osnovno obrazovanje i konsultant na nacionalnim univerzitetima. Jedan je od prvih stručnjaka koga je Vlada nezavisnog Alžira, angažovala kao savetodavca za agranu reformu. Na molbu UNESKO-a, radi u Egiptu na proučavanju sociologije jednog sela u delti Nila. Napisao je desetine dela: „Društvene strukture Visokog Atlasa“, „Arapi između jučerašnjice i sutrašnjice“, „Magreb između dva rata“, „Osiromašenje sveta“, „Od Eufrata do Atlasa“, i dr.

ILIJA BOJOVIĆ: Gospodine Berk, posleratna epoha je, pre svega, karakteristična i po antikolonijalnoj revoluciji iz koje su nastale mnoge nezavisne države u Africi i Aziji. Proveli ste više godina na Istoku kao međunarodni stručnjak i konsultant za dekaolonizaciju. Smatrate li da su iskustva zemalja koje su se oslobodile kolonijalizma dala nove pouke i za druge zemlje, naročito industrijski razvijene.

ŽAK BERK: Da bi se shvatila dekolkonizacija, potrebno je da se shvati šta je bio imperijalizam (i u ovim vremenima trebalo bi shvatiti šta je imperijalizam Imperije zla i kolonizacija mnogih zemalja Afrike i Azije, prim, KKS). Tada je imperijalizam izgledao u tehničkom, finansijskom i psihološko razvojnom procesu, svojstven industrijskim zemljama. Imperijalizam treba posmatrati sa drukčijeg stanovišta, polazeći od samih kolonijalnih zemalja. Pogledajte problem Palestine, problem koji će se ko zna za koliko godina osvetliti. Pokušalo se kampanjom u javnom mnjenju, Francuski narod pokrenuti u korist Izraela. Međutim, tu je bila reč o pitanju koje svaki istraživač Istoka poznaje već odavno. Znao sam, na primer, da se jevrejsko stanovništvo Palestine, neznatna manjina pre rata 1914. godine, uveliko povećava, malo po malo, prilivom doseljenika, kupovinom zemlje i uskoro vojnom ekspanzijom. Pozivajući se na cionističku ideologiju, jedan pokret, od koga su Arapi mogli da vide samo ofanzivni aspekt, širio se sve više na zemlji koju su u početku nastanjivali palestinski Arapi. Znam dobro da je Palestina veoma stara zemlja, nekadašnja postojbina Jevreja ali možemo li da izbrišemo stvarnu istoriju tolikih vekova da bismo se vratili onome što je skoro mitilogija. Bilo kako bilo, za Arape je ekspanzija Izraela mogla da predstavlja samo jedan evropski izvozni nacionalizam. Polazeći baš od evrocentričnih koncepcija, Vajman i drugi cionistički teoretičari smatrali su da je moguće u Palestini naseliti veliki broj jevrejskog naroda. Oni su smatrali da neće biti velikih teškoća od starne Arapa. Slično je bilo mišljenje svih kolonizatora. Jedan cijeli narod je konolizovan u svojoj sopstvenoj otadžbini, ili je rasturen ili je sakupljen u logore za pregrupisavanje koji liče na koncentracione logore (neverovatna vidovitost, nakon više od 50 godina od intervjua, stanje se između Jevreja i Palestinaca samo pogoršalo, prim. KKS).

MORIS BLANŠO: Jedan od najvećih francuskih filosofa, poznati esejista i romansijer. Sam je govorio da se učio na delima Ničea, Hegela, Hajdegera, Kafake, Lotremona, Sartra, Leirisa, Derida, romantičara, Džojsa i Malarmea, kojima je posvetio svoj najlepši esej: „Pogrešni koraci“. Njegovo najpoznatije delo je „Mračni Toma“, zatim „Od Kafke do Kafke“; „Svevišnji“, „Poslednji čovek“, „Razgovor bez kraja“, „Pisanje propasti“ i dr. Od ekstremnog desničara postao je ekstremni levičar sa setncijom: „Misli i delaj na takav način da se Aušvic više nikd ne bi mogao ponoviti“. Bio je veliki protivnik De Gola. Nije birao reči kada ga je kritikovao.

ILIJA BOJOVIĆ: Posalo sam pitanja Morisu Blanšou. Međutim, nije me primio na razgovor, već mi je u pismima izneo neke stavove.

MORIS BLANŠO: Dragi Ilija Bojoviću, oprostite što vam odgovaram pismom, jer učetvujem, koliko god mi je to mogućno, u sadašnjem pobunjeničkom pokretu (studentski pokreti u Evropi i svetu, dakako i u tadašnjoj Jugoslaviji, prim. KKS). Ne osećam se duševno dovoljno sposobnim da bih raspravljao o pitanjim koja mi postavljate, o književnosti i u vezi sa kojima bih, uostalom, mogao samo da pokušam da vam pokažem zašto su mi ona tuđa. Ali zbo prijateljskih osećanja koja gajim prema jugoslovenskom narodu, ne bih hteo da ostavim bez ikakvog odgovora vašu molbu sa izvesnim razjašnjenjem. Želim, pre svega, da kažem: ma kakve bile njegove (Stuenskog pokreta) neposredne političke posledice, ono što se dogodilo ima značaj prekretnice, tako da ni sa teorijskog ni sa praktičnog stanovišta gledano život neće biti kao ranije ni ovde ni na drugim mestima.

Gospodine Bojoviću, dopustite da vam kažem kakvu su žalaosnu i ideološku grešku počinili našai prijatelji sa Istoka, posebno sovjetski rukovodioci, kada su u pitanju De Gol i degolistički režim. Za nas intelektualce, ovaj režim predstavlja nešto najgore (eh da je živ Moris Blanšo, šta bi danas rekao za neke režime, prim. KKS): već deset godina on nam nameće stanje političke smrti, time što je ugušio svaki stavrni politički život, što mu je jedini cilj nerazumni nacionalizam, koji se budi, ne samo u Francuskoj, već i u Nemačkoj, što teži anahroničnoj i sa moralnog stanovišta prezrenja dostojnoj veličini, što održava ekonomski sistem ekspoloatacije i talačenja, i, najzad, time što svaku mogućnost izražavanja i donošenja istinske odluke oduzima u korist jedne jedine neobično autorativne i nadamene ličnosti. Deset godina podnosili smo to stanje političke smrtii i sam De Gol nije bio ništa drugo do predstavnik te smrti u isti mah otmena i vulgarna obrazina iza koje se krije ništavilo. Da bi se bolje vide moj stav, slobodan sam da priključim ovom pismu dva teksta koje sam na samom početku ovih događaja formulisao sa nekoliko prijatelja i koje je potpisao veliki bgroj pisaca, od Sartra do Lakana.

Dragi Ilija Bojoviću, da ne zaboravim, molim vas da mi oprostite što ne odgovaram direktno na vaša pitanja. Uvek sam se opirao predavanju igri pitanja. Zašto? Odgovoriti nije nikada moguće sem onom koji ispituje, a jasno je, da je onaj koji je uspeo da postavi pravo pitanje, odista upitno pitanje, ispunio svoj zadatak i može da se povuče, a odgovr, ukoliko do njega i dođe, može da podstakne pitanje ili, pak, da vrati još koje početom ispitivanju. Pisanje je povezano sa zahtevom jednog uvek indirektnog i uvek neformulisanog pitanja, o pisanju, zahtev tako nametljiv i tako optužujući da smo za njega odgovorni čak i pre pisanja.

NAPOMENA: Ukoliko se prihvati podsećanje na velikane francuske levice, u sledećem nastavcima biće prikazani, Pjer de Boadefr, Žan Breton, Žan Kasu, Filip Deviler, Žan Darkan, Žorž Delios, Žan-Mari Domenak, Rože Garodi, Lissjen Goldman, Andre Gorc, Ežen Jonesko, Žan Lakutir, Anri Lefevre, Mišel Leiris, Serž Male, Alen Mersije, Pol Nuaro, Helen Parmelen, Gaetan Pikon, Eduar Pinjon, Alen Rob-Grije, Klod Simon, Filip Solers, Žan Sir-Kanal, Ani Taib-Goldman i Žan Vilar.

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here