Може се приговорити да је о Организацији уједињенх нација (ОУН) све написано, да су велика светска и домаћа научна пера све промислили, осмислили и домислили. Дакле, шта има ново да се каже. Не ради се о неком открићу, ради се о једном другом погледу на настанак, посебно на лоше стање у коме се данс налази ОУН. Такође, чак иако није приступ нов, данас нико или мало ко чита те, неоспорно велике анализе, томове књига, резултате са стотине и стотине заседања, редовних и ванредних, Генералне скупштине (ГС), органа ОУН, посебно Савета безбедности (СБ). У једну реч, наслов би могао бити „Још мало о ОУН“, или „Трансформација ОУН у савременим политичким односима“, или „Да ли ће ОУН доживети судбину Свете Алијансе и Друштва народа“, итд.
Када се упитамо о и д е ј и настанка једне универзалне интернационалне организације као што је ОУН, онда томе питању можемо приступити са више аспеката. Пре свега говорити о и д е ј и ОУН значи истовремено говорити о оној фундаменталној идеји која је својствена мирољубивом инстикту човечанства свих историјских фаза и свих меридијана, тек онда долази прецизно чињенично остварење у међународној политичкој пракси једне такве идеје. То фактички значи да се оснивање и постојање ОУН не сме гледати историјско-позитивистички, већ пре свега социолошки и философски, односно треба се колико-толико трудити да се нађе универзално одређење једне светске планетарне организације. Управо то значи одредити бит њене идеје.
Зашто инситирамо на изразу и д е ј а. Зато што ћемо на крају тежиште ставити на анализи историјске могућности њене реализације и практичном решавању политичких проблема. Платон је први говорио о идеји (као лику, узору) и о њеном остварењу – приближавању тој идеји (парусија) о светској политици о миру о праведности. Иако је био аристократа (презирао је робове) имао је сталну жељу да својом мишљу помогне владарима да стваре такав поредак који ће најбоље одговарати грађанима његове земље и грађанима свих других земаља. Платонова идеја о праведности управо значи укидање олигархије и доминације у односима између државама.
Поред Платона се могло чак проћи, али поред Аристотела никако, јер је он одредио друштвену бит човека. Човек је по природи зон-политикон, каже Аристотел, што значи да је нужни и примаран начин људског испољавања политичко биствовање. Ова формула, која се не сме схватити уско биологистички, имплицира две ствари: понајприје да је човек друштвено биће, те да је одмах и универзално биће, биће које делује витално у тежњи да задовољи све своје, како биолошке тако и друштвене потребе. Иако ова формула на први поглед има своју противуречност, јер је човек осуђен да универзално делује, а с друге стране индивидуално мора да ради на штету својих тежњи за универзалношћу. Тиме се хоће рећи да су друштвени сукоби били нужни иако неоправдани. Аристотел инситира на помирењу човека, а то значи заједнице са самим собом. Основна идеја упућује на то да се осигура такав светски поредак, који може допустити да се у човеку, у заједници помире противречности његових захтева.
Зато захтев за остварењем једне светске организације не значи друго до чежњу за доследним остварењем људске бити (битија), а то је универзална друштвеност.
Каснији периоди обилују тежњом за стварње и оваплоћење идеја и Платона и Аристотела. Не оповргавају се њихове идеје већ се управо потврђују. Тако у периоду хеленизма човек по први пут постаје грађанином света. Грчка је изашла из оквира својих малих полиса, друштвени живот се расточио у великој хеленској заједници.
Стоици се баве питањима природног права. И у њиховим тезама могу се назрети ставови који имају за консеквенцију потребу мирног међудржавног живота. А то је управо произилазило из њиховог елементарног лично индивидуалног захтева за блаженством (атараксија). Изгубљеност индивидуума у тако широкој и безграничној заједници може да се реши једино у мирној људској и на природном праву заснованој заједници.
Политичка универзалност, која је код стојика имала потпуно овоземаљски терен, у периоду раног хришћанства прелази оквире стварних светских могућности. Хришћанство има двоструки значај када се говори о идеју стварања светске организације народа. Пре свега је значајно у институционалном погледу, а затим настанком хришћанства црква и политика ће задобити нове облике. Иако је хришћанство само на религиозном плану остварило универзалну једнакост (јер сви воде порекло од једног истог Бога и имју право на спас, такође, од једног и истог Христа), оно је ипак проширило и политичке видике стварног живота заједнице. Црква, као институција, убрзо прелази у посед класне владавине да брани њене интересе и да пропагира њену универзалност, а с друге стране хришћанство само по својој идеји остаје неостварени захтев истинске универзалности свих заједница и свих људи.
Ако се сматра да је и црква једна од првих универзалних институција чувања светске правде и мира, онда се не сме заборавити њена класна улога. Ово је за историјски приступ настанку ОУН од велике важности, јер показује да је класна владаваина моћника овоземаљски искривила праву бит идеје о универзалној једнакости и миру, а њихово земаљско испољавање пребацило на план трансцедентности и обећања. То показују политичке прететнзије до данашњих дана тзв. Папске државе (Ватикан). У ствари Ватикан је срамни покушај католичке цркве да се докопа политичке власти и да божанско право наметне овоземаљском праву. Познати су крвави сукоби које је Ватикан имао са европским владарима, француским, шпанским њемачким … Познати су и резултати тих настојања Ватикана. Наиме, буђење европске буржоазије и њен утицај на владаре, спречиле су тзв. Папинску државу да оствари своје циљеве и да тако буде кочница економском и политичком напретку света.
Комнен Коља Сератлић
ВИДОВДАН
