Кошаре, неиспричана прича: Борбени морал на високом нивоу, границу ћемо одбранити по сваку цену!

Поделите:

Пише: Мина Ћурчић

Битка на Кошарама, иако се одиграла пре само 19 година, и даље је једна од оних неиспричаних прича, налик легендама, о којој сви воле да кажу понешто, али се ретко ко усуђује да исприча све. Пакао на Кошарама је почео деветог априла 1999, на Велики Петак. Са једне стране југословенско-албанске границе налазила се Војска Југославије, а са друге Ослободилачка Војска Косова, Војска Албаније, НАТО трупе и припадници Легије странаца и Зелених беретки. У раним јутарњим часовима, тог деветог априла, започета је и копнена агресија на нашу земљу од стране НАТО. На самој граници,односно на граничном прелазу Раса Кошарес, тада је било мало српских снага, јер у том тренутку тај напад нико није очекивао. Циљ албанског непријатеља је био више него јасан: продирање на територију Косова и Метохије, као и пресецање комуникације између српских снага у Ђаковици и Призрену. Борбе су се водиле прса у прса, на непроходном и пошумљеном терену, а посебан проблем представљала је магла и неповољни временски услови. Ипак, они који су имали ту част да учествују у бици за Кошаре, тврде да је вредело борити се на живот и смрт, али и погинути у тој неправедној бици. Сила која је нападала, свакако јесте била једна неумољива светска сила, којој су се приклонили, између осталих, припадници ОВК и Војска Албаније, али битка за Кошаре јесте заправо била битка између Југославије и НАТО трупа, које су руководиле нападима са албанске стране, али и истовремено бомбардовале положаје Војске Југославије из ваздуха. Битка за Кошаре је окончана десетог јуна 1999. године споразумом у Куманову, односно повлачењем српске војске и полиције са територије Косова и Метохије.Све до потписивања овог споразума, уз велике губитке и тешке услове, јунаци са Кошара ипак нису били сломљени. Да бисмо боље разумели значај ове битке, није на одмет да погледамо како на њу гледају Албанци, јер су између осталих, они ипак били са друге стране. Према албанским изворима, ова битка представља ”морални тријумф ОВК”, ”најјачу карику у ланцу у борби за демократију”, али и покушај укидања границе између територије Космета и Албаније. Кад све ово узмемо у обзир, јасно је да је над усамљеном караулом попут какве сенке лебдела идеја Велике Албаније. Можда баш из тог разлога, сваке године почетком априла, косметски Албанци организују маратоне у част ове битке, док деветог априла одлазе на караулу Кошаре где остављају цвеће. Данас је више него јасно зашто они ову битку зову ”моралним тријумфом”, нарочито ако узмемо у обзир историјске чињенице: Пројекат Велике Албаније је у директној вези са последицама турских освајања у југоисточној Европи, нарочито у вези са ратовима европских хришћанских сила против Турске крајем седамнестог века. Овај пројекат је био продужена рука османског духа у Европи. Хришћанско становништво европске Турске, на првом месту Старе Србије и северног дела данашње Македоније, масовно се прикључило борби европских сила, након опсаде Беча 1683.године, не би ли потиснуло Турке из Европе. У знак одмазде, након пораза Хришћанске коалиције 1690.године, хришћанско становништо је изложено масовном терору.Тако је започео процес освајања, који је укључивао злочине над хришћанским становништвом, пљачке, рушење верских храмова, насилну исламизацију и друге облике терора. Вероватно није случајно да је за место заседања Албанске лиге изабран град Призрен, односно варош у Старој Србији, коју су насељавали Срби и Албанци. Албанска лига је ставила себи задатак да спречи освајање ”албанске земље” од суседних народа, али и инсистирање на исламу, што касније доводи до инсистирања на етнички чистој албанској држави. Такође, Албанци су под Турцима насељавали грчке земље, посебно Епир: како је јачао грчки ослободилачки покрет, Турска је користила Албанце да би преко њих осигурала владавину над што већим делом Епира и Тесалије. На сличним идејним поставкама почивају програми још две Албанске лиге: Пећке и Друге призренске лиге. Очигледно, идеја Велике Албаније има корене у далекој прошлости, али данас, као и тада, она је оруђе у рукама великих светских сила, које се служе њом да би оствариле своје циљеве, па самим тим је јасно да се ”морални тријумф” ОВК састоји у томе што су се косметским Албанцима у борби за независно Косово придружили и сународници из Албаније. Но, можда баш зато је борбени српских војника, којих је било неупоредиво мање, био на високом нивоу и граница је морала да буде одбрањена по сваку цену: није се радило само о одбрани државне границе, већ о одбрани границе која дели две цивилизације, била је то битка за опстанак хришћанског света на Космету и можда је баш зато почела на велики православни празник када се обележава страдање Исуса Христа, његово распеће на крст и жртва за спасење. Војници који су се борили на Кошарама нису само ”пали борци” и ”ратни ветерани”, него христолики ратници. Многи од њих су данас заборављени, остављени да труну на друштвеној маргини што говори о нама, не и о њима. Док други измишљају оно што немају, ми се лако одричемо онога што имамо, што припада само нама. Но, јунака са Кошара се не треба сећати, заправо, не смемо доћи у ситуацију да их се сећамо, јер би то значило да смо на добром путу да их заборавимо: о њима треба говорити, тихо и стидљиво, сваког дана, јер је прича о њима много сложенија од оне која може стати у свега неколико реченица и редова, нарочито зато што је реч о јунацима, а јунаци не умиру, они само одлазе да се не би вратили.

Мина Ћурчић, Видовдан

Поделите:

22 Коментари

  1. Wow…..zasto ne kazemo taco ko je bio tamo. Kakav potpaljivacki pamflet. “Jer taj napad niko nije ocekivao”..nemam zivaca da analiziram ovaj citat jer neko ko ide u rat sa najjacom silom sveta bi morao da ima super jasne obavestajne podatke….drugo ” a s druge strane OVK, Vojska Albanije, NATO TRUPE ….uz dodatak zelenih beretki i Legije Stranaca”….koje NATO trupe ? deluje opet prica kao iz partizanskih filmova, 20 boraca na Zelengori zadrzalo 2000 Svaba. Srbija je te junake sa Kosara poslala u smrt. Srbiju nije bilo briga koliko ce takvih ljudi poginuti. Proklet bio Slobodan Milosevic kako je vodio zmlju.

  2. Mртва стража са Kошара
    (Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)

    Лутајући светом земљом,
    где одавно нема мира,
    пратио сам уске стазе
    ловаца и пастира.

    Од људи сам склањао се,
    да зликовци ме не би чули,
    пут жеља доведе ме
    у ходочашће караули.

    Ал’ превари ме Божје време,
    мрак на путу ухвати ме,
    зграду свету ја угледах
    у сумраку, усред зиме.

    Љубим зидове рушевине,
    сузе не знам сада скрити,
    ја по мраку не смем назад,
    овде морам преноћити.

    Ватру палим од сувог лишћа,
    ту где беше спаваона,
    полусрушен зид заклања,
    не види се споља она.

    Покушавам да се згрејем,
    од студени док се склањам,
    ипак, не кајем се што сам дош’о,
    већ ноћима ја је сањам.

    Вук се зачу у даљини,
    и фијук ветра који дува,
    а ја сам у планини,
    не бојим се – Бог ме чува.

    Глуво доба, поноћ прође,
    тмина овде тајне крије,
    док цео свет спава, снива,
    тад се буде Проклетије.

    Оживе караула.
    Све утваре Бог да прости,
    на њима су униформе
    наше војске из прошлости.

    ,,Ко сте ви добри људи?,,
    гласом страх се мени ствара
    „Не бој се, ми смо стража,
    мртва стража са Кошара.“

    Тад угледах око себе
    свако својим путем иде,
    млади момци чедних лица
    као да ме и не виде.

    „Којим добром дође брате?“
    тргнух се на глас дечака,
    „овде ретко и дању сврате,
    а камоли усред мрака.“

    „Углавном су то шверцери
    што беже из Албаније,
    многи од њих што дођоше
    не напустише Проклетије.

    Али и њих је сад све ређе,
    због тога је овде тама,
    живи више не долазе,
    сад припада она нама.“

    „Видим наш си, нашег рода,
    како си стиг’о довде,
    Хајде реци сада нама,
    Што си дошао? Шта ћеш овде?“

    „Дошао сам“ – одговарам,
    а срце ми од страха бије,
    „да се Богу ја помолим
    на месту ваше погибије.“

    Тад утихну караула,
    у свом су послу стали,
    граничари тужних лица
    у мене су погледали.

    Уплаших се те тишине,
    уз кичму ми крену зима,
    као да сам и сам мртав,
    стрељан њиховим погледима.

    „Откуд знаш да смо мртви?“
    проговара тад утвара,
    па се смех заорио
    одјекујући са Кошара.
    „Шалим се. Знаш да јесмо.

    Свако од нас у смрти спава,
    али дрхтимо сваке ноћи,
    бојимо се заборава.“

    ,,Ето ја сам имао мајку,
    што је мене срећом звала,
    на пут често гледала је,
    мене није дочекала.

    И имао сам трудну жену,
    са њом сам снове снио,
    родила је мени сина,
    син ме није запамтио.“

    „Видиш ли оног тамо,
    сви му помреше кад су чули
    да су му горе у планини
    вукови тело растргнули.

    А јауке које чујеш,
    тај нам се вратит’ жели,
    њега су још живога,
    у ланцима к’о пса одвели.“

    „Не жали нико од нас
    што је свој живот дао,
    ја бих се опет, кад бих мог’о,
    за Србију жртвовао.

    Али не желим ћутати више
    о неправди што нас дави,
    ми смо српству све предали
    а српство нас заборави.“

    „Гробови су расути нам
    њих пазити нико неће,
    кад нас наши забораве
    ко ће за нас палити свеће.

    Само другови што су живи
    присете се током разговора
    о данима заједничким.

    Него брате сад’ ће зора,“
    „Хајде крећи, брзо иди,
    нек’ ти пут прође у срећи,
    о нама пиши, причај,
    ал’ више се не окрећи.

    Не долази, не тражи нас,
    легенда се речју ствара,
    Србију поздрави нам
    од мртве страже са Кошара.“

    Пробудих се сав у зноју
    од ватре тек дим оста,
    присетих се прошле ноћи,
    нека им је земља проста.

    Палим свећу, Бога молим,
    сузно око наду тражи,
    ја вас нећу заборавити,
    завет дајем мртвој стражи.

    Слава палим херојима Кошара!”

    https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32

    Драган Славнић

  3. Tekst je napisang kao da je commandant Kosara uzet dvogled, pogledao preko granice a tamo hiljade i hiljade trupa NATO i OVK……..fantazije iz Uzicke Republike i Bitke na Neretvi…..ostavili 20-tak vojnika tu nezasticenih, gladnih, bez zimske garderobe…….pa to da je neki Alojz Pavelic bio komandant srpske vojske pa bi se pobrinuo za nju. I vi se time hvalite……i ta bagra iz JNA danas vodi Vojsku Srbije, i sutra da zapuce, u dlaku bi sve bilo isto….opet bi bili bez ikakve materijalne i demokratske podrske. Udbaska komuno hidra mora da se hrani srpskom krvlju

  4. to je Lunetova logika tipa “ps pst Druze Mrki,….ovi Srbi jos misle da se mi brim za njih…hahaaaaaaa …treba njima krvcu pustiti jer je medju njima mnogo neprijatelja radnice klase”…..more sotone komunisticke

  5. Ovaj Mina keže kako se “niko ne usuđuje da kaže istinu o Košarama..” i? Što je ti, Mina Ćurčiću, ne reče? I što mešaš Jugoslaviju u to, pobogu! Nato je napao Srbiju i Srbe a ne Jugoslaviju!
    Batali tvoju istinu, ćure babino.

    • A ti se u Srbe i Albance razumes k’o Marica u onu stvar, daj molim te, popi neku i za mene, to ti dobro ide,ostalo batali! NATO je napao SRJ, tako ti se tada zvala drzava, verovatno si sedeo negde preko i prosipao pamet na daljinu….Evo, cekamo te, ti ces da nam vratis Prizren, krenuo si, nego te nesto nema, a odavno svanulo, mozda si se izgubio….Ili je ta ipak fotelja u Beogradu udobnija, a? Lepo je iz beogradskog kafica vikati ”ua, ua, Siptari”, cik dodji ovde pa to kazi, junace beogradski, internet patriJoto, pokri se usima i cuti.

    • da, da, kako da nije sve u Prizrenu turcin do turcina i srbin do srbina, siptara skoro da nema i nikad ih nije bilo, nikad bas ne nose majice sa grbom uck i ni za vreme Tita posle Lekine smene nisu dizali po Prizrenu albanske zastave, pricas o nekom drugom vremenu, mnogo davnom vremenom u kome ni ti nisi ziveo nego si slusao o tome, Prizren je malo ”bolji” grad u odnosu na druge na Metohiji jer je to ipak grad-spomenik pa ovi imaju toliko mozga da ne napadaju ljude,jer treba zaraditi pare ali turski je bio gradski govor u knjigama a stvarno je bio gradski govor u neko davno davno vreme, kad ako si bio zanatlija morao si znati turski da bi radio, ali mnogo mnogo davno je bilo tako, inace su siptari uvek pricali na svom jeziku ali i znali srpski i pomalo turski kao i danas, srbi kako ko, mnogi odozdole znaju siptarski bar ono osnovno i pomalo turski, a turci takodje samo obrnuto, doduse radije ce pricati na srpskom nego siptari.

      • Ja sam Prizrenac, jado! Bolje sad nauči, kad imaš priliku, nego da je učim naknadno i da te za uši vučem. U vreme Prizr.lige u Prizrenu nije bilo Šćiptara već samo Srba i Turaka ( imaš u Sanu, u biblioteci, Prizrenski glasnik i vidi na kojim je jezicima štampan). I da su Šćiptari – Prizrenci, kao i Srbi, izreda znali turski i da im je turski bio Lingua Franca
        (eda bi se gradski, urbani sloj, razlikovao od došljaka -” kulova”), zna svako ko je makar vojsku tamo služio. Svi oni su međusobno momunicirali turskim.

        • More, ne lazi vise! Ti si Prizrenac ko sto je moja baba Francuskinja! Ti si neki ostatak onog mudrog sistema iz 90tih tacno se vidi po tome sto pises, a takvi kao ti su nas doveli ovde treba vas sve na dozivotnu, kapiram ja da ne volimo Siptare al nije vama mudrim glavama telecim iz Bg palo na pamet-a sta ako neko ovo iskoristi? Sve ratove ste pogubili bre!i time sto ste terali Siptare u AL time ste ih i podstakli na stare ideje, al vam dobro bilo,malo dodjete i radite dole, malo u BG, dve plate, milina!

  6. Tesko je nama, Srbima, koji imamo toliko toga da prihvatimo da nas je jedno divlje pleme uz pomoc Amera sateralo u cosak i ponizilo,ali oni poceli da stvaraju veliku drzavu a mi nasu izgubismo,pa ti vidi!

  7. I deremo se kao magarci:siptari,kozoje*ci, ali dzaba,preveslase oni nas,ko gubi ima pravo i da se ljuti,pa kad odes u mnoga mesta na KiM srpski ne mozes da cujes, vidis samo eventualno naziv neke ulice na srpskom ispod naziva na siptarskom,a to nesto Turka u Prizrenu maltretiraju,cepaju im zastavu,osim kad dodje terorista Taci da se slika i kaze-multieticnost. A mnogo ih bilo i u Pec,nego pobio Rambo zvani Haradinaj…Tuga.

  8. Mehmet Akif Ersoj iz Peci je autor turske himne. Ali to je sve jedan svet koji je skoro pa potpuno nestao,jer su divljaci sve unistili,krivi su oni ali smo odgovorni mi tj.vlast tadasnje SRJ koja je mislila da to sve tek tako moze,zveckala oruzjem,decu slala u rat kao sto je slucaj bio i sa ovim momcima koji su stradali na granici a stvar je samo u tome sto niko nije hteo da prizna da nije toliko ni do siptara kao siptara ni do cinjenice da imaju podrsku sa strane,koliko do toga da ipak imaju ideju,ali i da su ovi odavde razne amatere slali dole da zavrsavaju fakultet u Pristini,jer je tamo ‘najlakse’, tako priucene da rade dole i zive koji su sve to radili iz licnog interesa i prvi zapalili kad je sve pocelo, dok su ovi,kakvi god,imali ideju,cilj, hoce bre drzavu!i zato se danas ne prica o tome, jer se zna cija je to sramota,narod nije kriv i danas je slicno,zato se i cuti jer ako nekad krene rat poginuce najbolji,olos ce prvi da pobegne.

  9. ма у овим коментарима све стручњак до стручњака, истину не виде само слепи или пијани, борили смо и борићемо се(надам се!) и даље против великошиптарске идеје. Лако би било да смо се ми борили само против терористичке групе, терористе можеш да убијеш и ухапсиш, ми се боримо против нечег много озбиљнијег, а то је идеја о уједињењу свих територија на којима живе Шиптари и то је скроз тачно, ако неко не верује, нека оде до Пећи, Призрена, Улциња, где данас има Срба тек толико да стану на прст једне руке, а шиптарски клинци, рођени након 2000, мрзе Србе више него било кога као да их тамо има 100 000, а не десетак или тридесетак. Шта је то ако није великошиптарска идеја? Да није можда мед да намажем на леба?

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here