Косовски преговори у Вашингтону – одлучујућа рунда или спасавње образа Трампове администрације

Поделите:

Косовски преговори у Вашингтону – одлучујућа рунда или спасавње образа Трампове администрације

Нерешен статус Косова је главна препрека потпуној интеграцији Балкана у Европску унију и НАТО. Тачно је да од обојене револуције 5. октобра на Балкану нестаје последња суверена држава, са мноштвом унутрашњих проблема од корупције до геополитичких пораза, али отворен проблем Косова свеједно представља једини пролаз за спољни утицај на Балкану за било коју незападну велесилу. Затварањем тог питања Србија би и формално била у потпуности интегрисана у нови балкански поредак.

Пошто је апсолутна већина грађана Србије против признања Косова, чак и уз поделу територије, процес решавања косовског питања мора да тече постепено, у фазама. Колективни Запад контролише српску и остале балканске политичке елите, али не управља расположењем у народу и не може да сузбије народни гнев, који би се излио на улице Београда уколико би косовско питање било ад хок решено. За колективни Запад дугогодишње решавање косовског проблема није представљало никакав проблем, све док је сам Запад био монолитан. Управо се идеолошка и геостратешка једнообразност Запада срушила доласком Доналда Трампа на власт у Сједињеним Државама.

Ова констатација нипошто не значи да је Трамп просрпски, нити се западне државе деле на просрпске и антисрпске, већ да он на прво место ставља америчке државне интересе, јер није поборник идеологије глобализма која води у стварање глобалне државе и уништење националних држава. За Трампа одуговлачење са признањем независности Косова само отвара врата руском интересу, који срећом по Запад није садржан у војно-политичком савезништву већ у трговини енергентима. Председнику Америке сметају руски гасоводи који треба да прођу кроз Балкан и он је спреман на то што њему изгледа као компромис – на поделу Косова између Срба и Албанаца, уз индиректно или директно признање Републике Косово. Уколико би такав договор био постигнут, српски лидери, ма ко водио Србију, не би више имали разлога да се ослањају на Русију и могли би не само да јој уведу санкције, већ и да прекину сарадњу у домену енергената.

Исту такву борбу против руских гасовода Трамп води на Балтику. Прво су Сједињене Државе вршиле притисак на Данску, па су претиле санкцијама немачким компанијама, па је на крају пољски суд казнио Гаспром због непоштовања једнаких услова тржишта у Пољској. На северу, Трамп губи поменуту битку јер је Немачкој у интересу да се „Северни ток 2“ изгради. На балканском југу Европе, Трамп и Меркелова су укрстили мачеве баш изнад свете српске земље – Косова. Као што видимо, то нема везе са српским националним интересима, и једни и други желе независну Републику Косово, али по различитом временском распореду повезаним са руским економским интересима на Балкану.

После подизања међународне оптужнице против Хашима Тачија, Немачка је задала озбиљан ударац намерама Трампове администрације. Једноставно говорећи, са косовске стране није остала ниједна релевантна политичка фигура која би могла да стави свој потпис испод споразума који би мењао границе на Балкану (тамо је најпопуларнији политичар Курти, а он је на линији Немачке). Притом, ако је први потез Меркелове био усмерен против косовске стране, следећи би врло лако могао бити усмерен против власти у Београду, то јест Александра Вучића лично. У таквој игри, у којој Немачка и њени западни савезниции очигледно имају предност Вучић би врло лако могао да се нађе на нишану протеста, али овога пута подржаних од стране Запада, као што је то случај био са Лукашенком. И ако је Путин „спасио“ свог старог, али често непоузданог, партнера од „Мајдана“, Вучић не би био те среће. Русија је предалеко, Србија је окружена земљама чланицама НАТО алијансе, усто ни сама Русија нема интереса да улази у директан сукоб са Западом око Вучићеве политичке будућности. Белорусија је сасвим друга прича.

Имајући у виду да је Тачи већ избачен из игре, да Вучић врло лако може бити следећи, тешко је очекивати да ће вашингтонски преговори 2. септембра резлутирати променом граница и признањем Републике Косово. У најбољем случају за Трампа, може се очекивати још један у низу ситнијих економских споразума, који успостављају сарадњу између Србије и непризнатог Косова. Вашингтонски преговори се тако од алтернативног тока, претварају у убрзавање бриселских преговора, што отворено не смета Немачкој, али превасходно се коси са српским националним интересима. Србији, која не може да изађе из наметнутих и намештених преговора без политичке револуције, одговара спор и постепен европски темпо решавања косовског питања у нади да ће се општа политичка клима у свету променити и без нашег учешћа. Трампово мешање скраћује те рокове, што нашој страни не иде на корист.

Да ли ће се Трамп лично појавити на преговорима или не, може бити питање маркетинга, а може бити и спин српских власти које тако себи подижу значај. Маркетинг је саставни део савремене политике, њиме се и обичан пролазни економски споразум може прогласити невероватном дипломатском победом, нарочито ако вам је та победа преко потребна да сачувате образ, као што је то случај са Трампом после фијаска са Тачијем, кога председник Америке није могао да заштити. С друге стране, питање статуса Косова не фигурира као важно у америчкој кампањи, јер су анархија и безакоње на улицама америчких градова забашурили све остале теме. Чак се ни питање Бајденове корупције и повезаности са режимом у Украјини недовољно пласира у медије. Трампа не треба очекивати на састанку, али ако се и појави треба то тумачити пре у рекламном духу, него као индикацију да ће ускоро бити призната независност Косова.

Вучићеве потезе у Вашингтону пратиће не само цела српска нација, већ и званични Берлин, који свом најбољем ученику неће дати другу шансу уколико изабере погрешан споразум са погрешним партнером.

Александар Ђокић
Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here