Љубав – пут до Бога

Поделите:

Од прве странице Светог Писма до последње, од Постања до Отркoвења, свједочимо љубав. Ми, твар, смо посљедица Божије љубави, љубави која постаје начин нашег стварања, али и наш циљ коме тежимо. Читава историја људи и однос са Творцем јесте однос љубави. По томе ће Христос да препозна да смо његови, вјера је ипак жива и динамична ствар, љубав мора бити константа. Најтежа казна у Старом Завјету јесте била „отврдност“ срца, човјек без емоције и без емпатије ка другима, па и ка Богу. Колико данас ми који се називамо Христовим имамо љубави у себи, колико тражимо, а колико дајемо? Данас када постајемо све више асоцијални губимо однос са другима, а тај однос унутар личности јесте однос наш са Богом. Бог је у ближњима нашим, тако да су двије Христове заповјести практично једна, немогуће је вољети Бога, а не љубити ближњега свог.

Ми, који себе називамо именом већим од било којег имена у космосу, Христовим, чинимо ствари од којих би се постидели и највећи незнабошци и противници Богу. Наша вјера постаје често средство, а не циљ, наши поступци згражавају све остале. Наша правда је кратка, наша дјела су често плитка, наши таленти ограничени, вјечна је само љубав. „ Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ 1Кор. 13:8 Данас, колико љубави имамо толико и вриједимо, наш ум у срцу јесте „исихастички“ моменат ка Богу и пут.
Колико год да се лоше ствари дешавају код нас и око нас, опет љубав испливава. Нема православнијег чина хришћанства од тога што су љетос дјеца се организовала те правила лимунаду и продавала по читав дан и давала сакупљени новац за једног од њих,за најмлађег, за његову операцију. Или други примјер када су опет дјеца изнијела своје играчке, буквално све оно најдраже и најдрагоцјеније што имају да продају, да спасу живот. Сигуран сам да је на то Христос мислио када је рекао будите као дјеца и тамо гдје је срце ваше тамо је и благо ваше. Научном методом доказанао је да дјеца коју су ментално обољела, неразвијена или ментално заостали у развоју имају више емоција, њихов чеони режањ и рецептори у мозгу за перцепцију духовности су много већи и боље развијени. И сам сам се увјерио да они воле свим срцем, и само љубављу узвраћају, тако да вјерујем да смо ми заостали у љубави, а не они. Њихов организам лучи више ендорфина, срећнији су од нас, ми смо ситни, мали и несрећни у гријеху. Ми никада не помажемо било коме, него помажемо себи. Болесна дјеца која се лијече смс порукама, они који требају хуманост, су наш тест, они су наше огледало.”Ко се удостоји да види себе самог, бољи је од онога који се удостоји да види Анђела.” Недостатак емпатије је најгора болест, равнодушност је малодушност, хендикеп модерног доба, већи проблем и од депресије и анксиозности.

Колико год да има зла толико има међу нама и љубави, ми смо срчан народ, народ који помаже, чак је и Црвени Крст узео нас за примјер:„Буди тако хуман као што је била хумана Србија 1885. године”. Ми када помажемо градимо и увјек се треба одазвати, помоћи, то је вјера у живог Бога. Колико је наша вјера жива да дјелује кроз љубав, толико смо ближи Богу. Нисмо ми мали народ, јер народ који је са Христом не може бити мали. А наша дјела нека свједоче о нама. О љубави једног малог народа према Богу кроз дјела. Ми смо смртни, трулежни, а дјела добра су бесмртна, љубав се умножава, ми сaмо имамо привилегију да будемо инструмент Божије љубави ка другима. Да Дух Свети дјелује кроз нас, кроз нашу хуманост, као кроз пророке некада. Ми морамо бити жива Црква живог Бога. „Да љубимо један другог; јер је љубав од Бога, и сваки који има љубав од Бога је рођен, и познаје Бога. А који нема љубави не позна Бога; јер је Бог љубав.“ 1 Јов, 4; 7-8

Небојша Лазић

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here