Љубиша Маленица: ЕАЕУ И СРБИЈА – УЗАЈАМНО КОРИСНА САРАДЊА

Поделите:

 

30. септембра 2016. започели су формални преговори о стварању зоне слободне трговине између Србије и Евроазијске економске уније. Преговори су настављени током читаве 2017. године, а индикације напретка дао је Марко Чадеж, предсједник Привредне коморе Србије, током свог учешћа на Међународном економском форуму у Санкт Петербургу. Овај нови споразум о слободној трговини требало би да замјени старије билатералне споразуме о слободној трговини које Србија има са Руском Федерацијом, Белорусијом и Казахстаном те отвори тржишта Јерменије и Киргистана за српске производе.

Вијетнам је илустративан примјер користи коју може донијети споразум о слободној трговини са ЕАЕУ. Споразум о слободној трговини између земаља ЕАЕУ и Вијетнама ступио је на снагу 5. октобра 2016. Десет мјесеци касније, извоз роба из земаља Уније у Вијетнам повећао се за 32% у односу на исти период 2015-2016. Увоз вијетнамских производа од стране ЕАЕУ порастао је за 28%.1 Према ријечима Дмитрија Медведева, током његове посјете Јеревану, у периоду од јануара до августа 2017, међусобна трговина између земаља чланица Евроазијске економске уније порасла је за 28%, посебно у секторима индустрије, пољопривреде те транспорта људи и роба.2

Без резерве треба истаћи да се и ЕАЕУ сусреће са проблемима, но такође треба имати на уму да ова организација постоји тек три године и да су потешкоће приликом оваквих вишедимензионалних пројеката неминовне. С обзиром на то да је ЕАЕУ укључена у преговоре с другим земљама, као што су Индија, Сингапур, Израел и Иран, сарадња Београда са евроазијским блоком има потенцијал да оснажи присуство и развије углед српске робе и компанија на брзорастућим тржиштима АСЕАН-а и других азијских земаља.3 Поред тога, једном постигнут, споразум са ЕАЕУ ће осигурати српским фирмама могућност стварања заједничких предузећа са компанијама из ЕАЕУ, слично као што су то учиниле фирме из Вијетнама.4

У 2016. години, Руски савет за међународне послове објавио је рад који се односио на зону слободне трговине између Србије и ЕАЕУ. Овај документ нуди три могућа сценарија развоја. У првом, Србија прати једностран европски вектор развоја и одбија споразум о слободној трговини са ЕАЕУ. Други сценарио види Србију и Евроазијски економски савез као привремене савезнике. Србија ће склопити споразум о слободној трговини са евроазијским блоком и извлачити користи из овог споразума, све до тренутка уласка у ЕУ. Након придруживања Европској унији, евроазијска интеграција изгубиће свој значај. Трећи сценарио, и најоптимистичнији за Београд, предвиђа Србију као мост између Европе и Евроазије.5Овакав развој догађаја пружа Србији услове за разноврсну и мултилатералну сарадњу и са европским и са азијским земљама и политичким блоковима, корисно дјелујући како на економски тако и на сигурносни положај земље. Истовремено, оваква ситуација пружа могућност Србији да и даље задржи своју неутралност, што је додатна предност.

УПИТНА СТАЗА ПРИСТУПА ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ

За разлику од могућности које споразум о слободној трговини са ЕАЕУ доноси, процес придруживања Србије ЕУ, поготово Поглавље 30, које се детаљно бави обавезама везаним за вањску политику ЕУ, спутава Србију, приморавајући је да на сопствену штету усклади своју вањску политику са оном ЕУ. Према ријечима аналитичара Форума економиста Борислава Боровића, датом Спутњику,6 Србија остаје једна од ријетких земаља без анализе трошкова и користи од приступања ЕУ и самим тиме, ми као друштво, смо и данас без увида у предности и мане које настају као резултат овога процеса. У свијетлу ове чињенице, могућност да је Србији боље изван Европске уније остаје пуноважно гледиште. Међутим, познато је да ће Србија, након затварања Поглавља 30, бити приморана да се повуче из свих споразума о слободној трговини који су тренутно на снази, као што је ЦЕФТА, споразум о слободној трговини са Русијом, Турском, Белорусијом и Казахстаном. Једини СЗТ који ће преостати јесте онај са ЕУ.

Још једно важно питање које се односи на Поглавље 30 је проблематика санкција против Русије. Србија је једна од ријетких земаља у Европи која 2014. није увела санкције Руској Федерацији. Тренутни став Србије има веома јаку подршку народа, те се показао корисним за Србију у областима трговине и економије. То би се морало промијенити ако Београд закључи преговоре са ЕУ или чак затвори наведено поглавље. Сви услови из овог дијела преговора о приступању нису у интересу Србије, с обзиром на то да ће, уколико буду проведени, имати негативне економске и политичке посљедице. Извештај за 2016. годину, израђен од стране Републичког завода за статистику, показује да од укупне економске размјене Србије, 64,4% отпада на размјену са чланицама ЕУ, док се остатак углавном односи на остале партнере са којима Србија има споразум о слободној трговини.7 Ако узмемо у обзир ове чињенице, негативни ефекти за српску привреду изгледају неизбјежни.Упитно је да ли је даље интеграција у економски систем ЕУ корисна за Србију, с обзиром на то да би такав поступак изазвао само већу зависност од ЕУ, чиме би се ограничио дипломатски маневарски простор и угрозила економска и политичка сигурност, те суверенитетСрбије. Диверзификација извозних и увозних партнера, којом би била смањења ефикасности могућег политичког притиска, у најбољем је интересу Србије.

Европска унија, одана својој често исказаној политици дволичности, већ неколико година инсистира, посебно у области енергетике, на разноликости партнера, но истовремено би да Београду уклони ту исту могућност. Штавише, Њемачка, најважнија земља у оквирима ЕУ, нема резерви по питању сарадње са Русијом у оквирима пројекта „Сјеверни ток“. Овај примјер показује да чак и земље чланице Европске уније воде рачуна о сопственим интересима те дјелују у складу са њима. Србија не би требала чинити ништа мање. Још важнија јесте тематика будућности саме ЕУ у свијетлу Брексита и друштвено-политичких промјена које су захватиле Европу. Упитно је колико је мудро инсистирати на политичком циљу, старом скоро двадесет година, када је сама структура међународне заједнице подвргнута брзим промјенама. Упитност овакве политике још више је наглашена недавном изјавом предсједника Европске комисије, Жан-Клода Јункера, који је истакао да је погрешно представити како je Европска комисија рекли да Србија и Црна Гора морају бити у ЕУ до 2025. године. То је индикативни датум и охрабрење, тако да ове земље раде снажно и прате тај пут.8 И сама стратегија Европске комисије, објављена у фебруару 2018, наводи 2025. као годину могућег приступања, под условом да се најотпимистичнији сценарио оствари9 чиме се, у суштини, евентуално приступање Србије продужава у недоглед и као политички циљ губи на привлачности, посебно када се узме у обзир цијена коју то приступање носи.

МИШЉЕЊЕ НАРОДА

Истраживање јавног мнијења у Србији, из 2015. године,10 показало је јасан пад подршке европским интеграцијама, с једне стране, те повећање подршке сарадњи са Русијом и другим азијским земљама, са друге стране. Проценат оних који су заступали ЕУ интеграције пао је са 76% у 2009. на 49% у 2015. години, док је број оних који такве процесе нису подржали порастао са 19% на 44% у истом периоду. Интересантно је да је 35% оних који би гласали против приступања ЕУ “не дијели вриједности које ЕУ интеграције доносе”, 20% испитаника је уморно од “притисака које Србија трпи како би ушла у ЕУ”, док 32% наводи примјере “Грчке и Шпаније као доказ да чланство у ЕУ неће донијети ништа добро Србији”. За разлику од ЕАЕУ, Европска унија није само економски блок, већ и политички и идеолошки пројекат који занемарује националне посебности и традиције оних који би се придружили.

Истраживање се дотакло питања самог Косова и Метохије. У случају гдје се од Србије тражи признање Косова*, 57% испитаника је одговорило да Србија треба одбити макар то значило останак ван ЕУ. 94% испитаника је изразило мишљење да је у најбољем интересу Србијео државање јаких веза са Русијом. Кина је на другом мјесту, са 89%, док је Њемачка трећа са 80%. Ограничени у одабиру на само једну земљу, 63% испитаних изабрало је Русију као најповољнијег партнера.

Из резултата истраживања уочено је пар трендова. Један од њих је, сада већ традиционална народна подршка сарадњи са Руском Федерацијом и организацијама које води, као што су ЕАЕУ и ОДКБ. Други тренд је растући евроскептицизам унутар српског друштва. Ово није толико резултат економских политика ЕУ, колико резултат необјективног приступа питањима нације, правде, друштва и политике на Балкану од нестанка Југославије.

ЗАКЉУЧАК

Суверенитет Србије и сигурност српског народа, посебно оног дијела који живи у окупираној покрајини Косово и Метохија, су политичка питања која дају додатну тежину економским мотива придруживања било ЕУ или ЕАЕУ. Јасна подјела по овом питању се примјећује између Европске уније са једне стране, те Русије и Кине са друге. Предвиђања показују да би Србија можда могла постати чланица ЕУ до 2025. или чак 2030. године. Нагласак на можда. Како се Србија приближава евентуалном чланству у Европској унији, остаје непознато какве ће бити послиједице такве одлуке и да ли је такав политички потез од користи за српску државу. Да ли ће Србија бити приморана да призна Косово и дозволи његов приступ УН-у? Француски амбасадор у Србији, Мондолони, 21. јануара 2018. је поновио да не може бити европске интеграције Србије без, како га је он еуфемистички назвао, споразума о Косову. Српско становништво снажно се противи томе, с обзиром да би директно или индиректно, присилно или својевољно признавање Косова од стране Србије легитимисало агресију НАТО-а на Југославију 1999. године. Међутим, сада је јасно да Европска унија више није једини наднационални пројекат. Како организације попут Евроазијске економске уније почињу активније да дјелују, нудећи економску сарадњу без идеолошког и политичког пртљага, ЕУ би се могла наћи у положају застарјелог концепта оптерећеног сложеним скупом закона и борбом за превласт између наднационалних институција саме уније и националних влада. Ова борба већ је очигледна у спору између Вишеградске групе и Брисела око питања миграната те између Брисела и Пољске по питању правосудних реформи. Ако се наставе суочавати са притисцима из Брисела који подривају националне интересе, чак и чланице ЕУ можда започну потрагу за флексибилнијим алтернативама међународне сарадње.

Не губећи из вида да сваки политички актер има интересе, јасно је који приступ сарадњи је кориснији за саму Србију. Док Европска унија настоји да интегрише земље кроз сложен систем зависности и преносом националних прерогатива на наднационални ниво, Евроазијска економска унија је фокусирана на економију и вођена принципом суверене једнакости држава, потребом за безусловним поштовањем владавине уставних права и слободе човека и грађанина.11 Суочена са низом домаћих изазова, Србија би, ограђивањем од било какве трајне обавезе, као што је чланство у ЕУ, себи осигурала више слободе приликом рјешавања домаћих питања те могућност сарадње са ширим спектром партнера на међународном нивоу.

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here