Лорна Штрбац: Зашто је повлачење признања Косова од 16 држава велики успех српске дипломатије

Поделите:

 

У претходном тексту о Косову и реалности 2019. године,  истакнут је  напредак Србије на спољнополитичком плану, артикулисан у чињеници да је процес признавања независности Косова заустављен, и да је око 16 држава повукло признање независности Косова(https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-kosovo-i-realnost-2019-godine/).  Даље,  написала сам : ”Међу политичким странкама  води се спор да ли је то ( мисли се на неколико успеха које је Република Србија у вези Косовског питања постигла на интернационалном плану)  допринос Ивице Дачића као министра спољних послова у Првој и Другој влади Александра Вучића, као и у влади Ане Брнабић,  или Александра Вучића као председника две претходне Владе Републике Србије? Мада је, самим доласком на власт,  дефинисан као издајник ( вероватно му је таква улога, унапред, била намењена), и мада су Срби били уверавани да ће брзо потписати  признање Косова, то се није десило. Напротив, он је, током две претходне владе, чији је председник био,  посредством диполоматије, створио контекст који је онемогућио дефинитивно одвајање Косова од Србије. Са друге стране, Ивица Дачић као министар спољних послова и сам је заслужан за повлачење  признања од стране неколико држава.

***

Одговоре на ово питање, коме припада заслуга за неколико  успеха које је на интернационалном плану постигла Србија у вези Косова,   делимично су, током 84. седнице Одбора за спољне послове Скупштине Републике Србије, одржане 28. 10.2019. године, дали Ђорђе Вукадиновић, Драган Шормаз и Ивица Дачићhttps://www.youtube.com/watch?v=ovrdh7dIiNc).

Делови излагања са 84. седнице Одбора за спољне послове Скупштине Републике Србије:

Ђорђе Вукадиновић: ….Ипак,  из овог извештаја, да кренем с оним што сам хтео да кажем, он делује оптимистички, и барем кад је реч о најважнијем нашем државном и  националном  питању-а то је проблем Косова и Метохије. Мислим да, у ове неке друге  аспекте рада министарства,  не бих  сада улазио, јер  би то  однело превише времена, али мислим да на овој централној, по мени, а рекао бих, не само по мени, централној линији деловања, је министарство, наравно, у координацији с другим органима и институцијама  имало доста успеха и то треба констатовати, без обзира да ли  смо власт или опозиција. Пре свега мислим на ову политику одпризнавања косовске независности….И то је нешто што треба констатовати и похвалити.Свестан сам ја да ту ствари нису једноставне. Можда, не знам да ли због јавности, или због, да ли да  се заштите пријатељи, или да се можда узме већи део заслуга, мислим да не треба скривати да у тој политици,  не спорећи централни значај наше власти и нашег министарства, вероватно ту има, то је моје миишљење, није сасвим слободно и субјективно мишљење, вероватно  да ту има   утицаја и подршка неких других земаља,  моћних земља које нису признале независност Косова и које  нам, рекао бих,  дискретно помажу у томе, иако, наравно,  иницијатива мора доћи од нас. Као и кад лоше ствари,  када је нешто лоше одговорност је на нама долази од нас, онда  када је и понешто добро  у то спољној политици онда свакако…..  не желим да умањим заслуге министарства, али, мислим, да барем за нека од ових одпризнавања сам потпуно сигуран да  је допринела руска дипломатија и не само руска. …Исто тако, кад је реч и пријему Косова,  или не-пријему Косова у Интерпол и Унеско, дакле ту има пуно ствари које јесу за похвалити, кажем,  по том питању. Оно што је мени, не само нејасно,  него  што мислим да захтева веће разјашњење, како у одбору, тако и у самој јавности, то је оно што сте ви у једном тренутку рекли  сами  поставивши реторичко питање шта је наш циљ. Ја исто  мислим да ми треба да  отворено кажемо овде  шта је наш циљ у овој политици према Косову.

Јер мислим да,  насупрот овим релативно  јасним и релативно успешним потезима које министарсто предузима, имамо  једну шуму нејасних, мутних порука, да ли кофузних, да ли тенденциозно конфузних  порука, који долазе из само врха или центра наше политике које ту дају основа за силне  одређене дилеме или недоумице. ….Почев од изјава самог  председника републике па надаље. То су изјаве типа- Ми нећемо признати независност Косова у овим границама..Ми на Косову немамо ништа, морамо да се суочимо, не смемо да обмањујемо наше грађане…и читава серија,.. Сада бих ја овде могао да набрајам и цитирам и  да иритирам неке моје колега, али знате и сами колико је таквих изјава било…….Мислим да је необично када неко, било која институција, или било који орган,  или било који изабрани представник државе Србије  говори на такав начин. То може, на неком аналитичком скупу, када неко  размишља као приватна особа  на такав начин говори, а не неко, ко се на том Уставу, и на Косову као саставном делу Републике Србије  на крају крајева, заклео пре извесног времена. У том светлу скрећем пажњу на необичну чињеницу.Данас, као да се врло ретко помиње резолуција 1244  у  српској јавности. Врло ретко и стидљиво, једно време се није помињала уопште,  осим да би се рекло како то она и не важи, како се она односи само на на СРЈ,  и да се не помиње  Србија  у тој резолуцији. Србија је, што је, наравно, с једне стране ,тачно,  са   друге стране,  потпуно је  јасно да је Србија у сваком погледу, опет и у добром и у лошем, сукцесор СРЈ; права и обавезе из реолуције 1244 аутоматски прелазе на Србију, укључујући и ону  о Косову као саставном делу државе  Србије, односно СРЈ. Дакле, стидљиво и слабо се помиње. Имам утисак да  последњих месеци,буквално  руски гости дипломате, почев од Димитри Медведева председника руске владе који је сада био 19.  и 20. октобра у Београду па надаље подсећају на ту резолуцију.    Ја сам ретко кад чуо, укључујући и од вас лично, ретко чуо  да се помиње резолуција 1244, али зато руски представници од  господина Медведева, преко Константина Косачева,  Марије Захарове, закључно с амбасадором Русије у Београду Александром  Боцаном Харченком, свако истиче да по њима питање Косова решавати  стриктно у међународном-правном оквиру,  на основу резолуције 1244. Мало ми је необично,  и рекао бих и неумесно, да треба Харченко, Захарова и  на крају крајева господин Медведев  да нас подсећа на  нешто што  би требало да буде   обавезна мантра, односно, полазно полазиште, односно и  почетно полазиште наших полиичара и руководилаца  кад је реч о овој теми. Па онда да причамо шта, ако и уколико.  Некако као да се   то се прескаче. Ја се надам зато што се подразумева, али нисам сигуран да треба да се подразумева, треба да буде истакнуто.   У том смислу, упадљив је контраст таквих ставова, од стране свих, од највиших до нижих  представника,  дипломатских и политичких,  Москве,   у односу на изјаве представника  САД и ЕУ, који полазе од чињенице, за њих чињнице,  да је Косово независно и да је само питање како да се та ствар формализује, и како да се Србија натера или наведе, натера  или да  кажем подстакне да ту чињницу, по њима чињеницу,  призна и верификује. И имамо серију изјава Метјуа Палмера, и представника, сада  новоизбараног, Вашингтона за Балкан и других који у том правцу говоре да треба помоћи  Вучићу да  изгради подршку српског народа за нормализацију односа Косова и Србије,  при чему се под нормализацијом подразумева признање Косова, с Приштином од стране Београда,   укључујући и столицу у УН. О том је Вучић говорио недавно у неком интервјуу у Бечком Стандарду, као и многим другима..да сада изгледа да ЕУ мења став, мада ја мислим да не мења, ја мислим да су мање више имали тај став од самог почетка, да се тражи признање Приштине од стране Београда.

Како у том светлу, завршавам, то је централно питање, и водити ту политику балансирања добрих односа с свима,о којој сте ви овде говорили, која је званична позиција наше државе, а да ли је неправедно, људски или политички, када на неки начин,    да ми таквим ставом изједначавамо оне који нам помажу, некада можда недовољно, некада можда нисмо задовољни том подршком,   али ипак помажу,  у очувању суверенитета и   територијалног  интегритета,  и оних који отворено и готово нескривено  на том угрожавању  раде.

Драган Шормаз је рекао-Морам да реагујем у једној ствари. Ја се не бих сложио с колегом Вукадиновићем који каже да су нам, не знам колико,  помогли Руси за Унеско и Интерпарламентарну унију. Ја имам потпуно другачије виђење. Ја мислим да је то управо наша дипломатија све завршила. И, ја ту, исто, бих похвалио нашу дипломатију. И посланици, преко парламентарне дипломатије, и мреже.. сви на томе радимо максимално, и увек о томе  говоримо и министарство и влада и председник државе. Сви када то радимо, радимо максимално посвећено…..” На Шормазово излагање,  народни посланик Ђорђе Вукадиновић је одговорио следеће:” Уопште ми није пало на памет, мислим да,  то сви око стола… да су схватили, да умањујем заслуге и доприносе министарства…За једног посланика, самосталног, опозиционог, критичног према власти, и политици актуелне владе, заиста ми је тешко и замислити више, похвалније, бар у овом сегменту о којем је реч, а да ово што сам претходно рекао да буде кредибилно….Само сматрам и мислим….уопште не идеализујем, Наравно да је, пре свега, заслуга, и за добро и за лоше, нашег министарства,  наше владе. Али,  исто тако, не можемо пренебрећи чињеницу да имамо помоћ пријатеља. Наравно да су важни Несврстани и Покрет несврстаних, никад не треба их потценити. Кину, да и не говоримо.Дакле, али сам рекао, да за бар неки од ових одпризнања, потпуно је јасно да је ту био допринос Русије или утицај Русије или њене дипломатије. …Не знам зашто се тога стидимо….Као да и ми сами и наша власт не воли превише то да истиче. Не умањујем тиме заслуге било које конкретне… (мисли на министарство)  итд..” .

Ивица Дачић: ” Кад је реч о Европској унији, да ли они од нас траже  признање? Они не траже признање. И, наравно, нити ће моћи да траже признање. Али ће билатералне земље вероватно да то траже-тако да, није шија него врат. У суштини, када се то деси и ако се то деси, онда ће опет зависити од појединих земаља, као што сада Северна Македонија и Албанија  нису добили отварање због става неке земље. Да ли се ми коректно понашамо према земљама које нас подржавају? Изузетно коректно. Гласамо за њихове предлоге, не гласамо за оне предлоге који су против њих. Због тога смо понекад изложени одређеним ризицима, између осталог, као што знате и када говоримо о Криму. Ако  каже неко нисмо гласали за резолуцију коју је Украјина предложила, па, нисмо гласали зато што је Русија инсистирала да не гласамо. Друга ствар, ми смо се солидарисали с Кином, зато што је то Кини стало. Али зато, сад из ЕУ кажу да су изненађени. Због тога… реч је о људским правима, не о Тајвану, о људским правима у некој покрајини. Нисмо се придружили везано за разне друге неке земље кад је реч о разним дугим земљама. Питање Венецуеле, питање Кубе, питање  Етиопије, ДР Конга, па и Индије у неким стварима. Тако да, све има своје и плусеве, када се сабере, и плусеве и минусе….Сваки дан морате одлучити да ли  ћете гласати и за кога гласати. Ево, на пример Венецуела је изабрана  у Савет за људска права, зато што огромна већина ових чланица, о којима сам говорио пре, имају то гласачко тело које у тим међународним организацијама, једноставно се подржавају…..” Даље у вези Косова, Дачић каже:” Ја знам странке, и све остало.Али, сада то лицитирање, да ли је више заслужан председник Вучић или ја, или било ко за нека  повлачење признања, ја никад нисам рекао и ви то добро знате..То јесте политика коју је одобрио председник Вучић и коју ради Министарство спољних послова. И на томе инсистирамо. Све остало је ствар сада међустраначких ствари и не бих да улазим у све то. Али, немој само да међусобно сад то дође до тога   да то још испадне негативно. Немој да се свађамо око тога. Мислим да је то  велики успех….Председник Путин ту….., он је рекао председнику Вучићу  да је он изненађен и да је то огроман  успех, наш огроман успех. Значи, има помоћи. И то није спорно. Али, кључну ствар раде наши органи. И то пре свега, наравно,  Министарство спољних послова, уз логистичку подршку и помоћ осталих, и логистичку подршку председника Србије…Наши резултати су видљиви у спољној политици, између осталог, као синтеза свега онога што је добро урађено, и од стране председника и владе и, наравно,  министарства спољних послова..Ја радим посао за који сам изабран.”

И, на крају, такође је од значаја споменути  текст Бранка Радуна, који се појавио у Политици 18.09.2019. године,  с насловом ”Реалност је да Косово није независно”. (http://www.politika.rs/scc/clanak/437759/Pogledi/Realnost-je-da-Kosovo-nije-nezavisno). Сам наслов,  антитеза је кључног аргумента, на којег се, унутар Србије, као и на глобалном нивоу, позивају заговорници независности Косова-тврдње да је Косово одавно изгубљено и независно, тврдње, која, истовремено, представља и притисак на јавно мнење у Србији, и притисак на  српску власт да српску политику води ка признању независности Косова. Он каже:”Нас су до сада бомбардовали тезом да је „све готово”, но показало се да није и да је „пројекат Косово” дошао у ћорсокак. Исто тако су нам подметали спинове да је „цео свет признао Косово”. Иако су главне земље НАТО-а предвођене Америком признале Косово и притискале друге да их следе у томе ипак многе земље то нису урадиле. О томе да ли су значајне или не државе које нису признале Косово сведочи чињеница да су то највеће и најмногољудније земље планете попут Русије, Кине и Индије. Те земље са јаким армијама представљају и јаке економије, па и нуклеарне силе. Ако ћемо гледати број становника држава које нису признале Косово оне претежу над овима које су признале. То, наравно, не значи да потцењујемо значај САД као једине глобалне силе и држава НАТО-а које су признале Косово, али ипак желимо да подвучемо да то није „цео свет”.(Видети: http://www.politika.rs/scc/clanak/437759/Pogledi/Realnost-je-da-Kosovo-nije-nezavisno)

Дакле, у наведеним деловима излагања током расправе у Одбoру за спољнe послове значајнo је следеће;

  1. Ђорђе Вукадиновић квалификује спољну политику, у вези Косова, као успешну и сматра да министарство, као и остали органи државе заслужују похвалу за свој рад, но истовремено истиче улогу и значај руске дипломатије у процесу повлачења признања независности Косова, као и потребу да Република Србије има јасан став и јасну политику у вези Косова, јер из центра политике долазе конфузне поруке, то јест поруке које су, често, унутар себе контрадикторне.
  2. Драган Шормаз, опонирајући Вукадиновићевој тези да је кључну улогу у процесу повлачења признања независности Косова од стране неколико држава имала Русија и руска дипломатија, истиче да није било спољних утицаја кад је реч о феномену повлачења признања и другим успесима у вези Косова. Реч је о резултатима координираног рада српске владе, Министарства спољних послова Републике СРбије и политике председника Републике Србије-Александра Вучића.
  3. Током излагања Ивице Дачића, као битно, се може навести његова теза да Еропска унија не тражи признавање независности Косова. Но,могуће је да ће се тај захтев појавити у неком другом облику. Затим, политика према Косову је политика коју је одобрио Александар Вучић, а коју спроводи Министарство спољних послова. И на крају значајно је његово инсистирање да ово питање: коме припада заслуга за успех?, не треба да постане предмет спора међу странкама.

***

Ако сад занемаримо бројне реакције на повлачење признања независности Косова попут поруке Метјуа Палмера да  чланство у Европској Унији  није могуће без признања Косова (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:821171-Rama-pozvao-sve-clanice-UN-da-priznaju-Kosovo), формирање политички екстремистичког, и ултранационалистичког   Војвођанског фронта као врсте додатног притиска (https://www.danas.rs/politika/osnovan-vojvodjanski-front/), изјава Флјоре Читаку ”нешто је кренуло наопако”, изјаве Едија Раме:” Драга Србијо, независно Косово је неповратна реалност. …Београд треба да престане да живи у порицању” (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:821171-Rama-pozvao-sve-clanice-UN-da-priznaju-Kosovo), претња санкцијама (  http://www.vestinet.rs/tema-dana/jelena-milic-nista-licno-ali-amerika-ce-uvesti-sankcije-srbiji-ako-uveze-rusko-oruzje) ,поновно пласирање дезинформације да је ЦИА контролисала политички и безбедносни врх Србије током 90-тих  (https://www.blic.rs/vesti/politika/mnogi-su-sumnjali-da-sef-srpskog-db-a-radi-za-cia-da-li-istina-konacno-izlazi-na/zj44xef,  https://www.blic.rs/vesti/politika/jedne-noci-u-topciderskom-parku-kako-je-jovica-stanisic-postao-kljucni-saveznik-cia/xbp5992,)      итд, требало би обратити пажњу на још једну појаву…То је најава сукоба СПС-а и СНС-а,  односно распада коалиције. Ова вест о распаду коалиције и  сукобу између СПС-а и СНС-а, повезана је, индиректно, са питањем ко је дао већи допринос, и чија је, заправо, заслуга заустављања признавања Косова, као и феномена  повлачења признавања, то јест, независности Косова од стране ,сада већ, 16 земаља. Као што смо већ рекли, и као што су, и сами народни посланици, у Одбору за спољне послове скупштине Републике Србије током расправе дошли до, упркос појединим разликама међу њима,  заједничког становишта,   реч је  о успеху који је резултат заједничког напора, рада и посвећености Владе, и Министарства спољних послова, као и председника Републике Србије- Александра Вучића. Примарну улогу у стварању констелације, која је довела до промењене позиције Србије на интернационалном плану, у вези Косова, има  политика СНС-а. То, наравно, не значи, да треба потценити улогу Ивице Дачића, или пренебрегнути чињницу да је за спољне послове у државном апарату задужено Министарство спољних послова,а да је први човек на челу тог министарства Ивица Дачић.

Но, кад је реч о Ивици Дачићу, изненадни напади на њега, имају два аспекта. Прво, избори су најављени за пролеће 2020. године. У току је предизборна кампања, односно покренут је процес сукобљавања, афирмисања, деградирања, легитимисања, делегитимисања, компромитовања, претњи, антагонизама, као и размишљања о могућим предизборним или постизборним савезима и коалицијама. Током предизборних кампања, политичари често намерно подижу, разним механизмима, ниво напетости и тензија у друштву, како би већину,  апатичних и разочараних у све странке, бирача, инкорпорирали у политички  процес избора и тиме дали легитимитет  постојећим политичким странкама,  изборима, као и изборним резултатима.

У том контексту, контексту  предизборне кампање СПС се, а то се не односи само на СПС, него и на сваку другу странку која се налази у коалиционој влади, види као политичка странка која би могла бити супституисана неком другом, унутар нове коалиционе владе, након избора 2020. године, пребачена у опозиционе странке, или, чак, странка која би могла бити избачена из парламента. Дакле, први разлог напада на Ивицу Дачића, или најава распада коалиције тиче се саме предизборне кампање и трикова који се током тих кампања користе.

Други разлог је озбиљнији.  Ивица Дачић, као човек који је на челу значајног министарства-Министарства спољних послова Републике Србије, виђен је, пре свега, од стране оних који би водили другачију спољну политику од начина на који је он води, као особа која би требала  бити смењена с тог места. Дакле, значајни актери напада на Дачића долазе из круга заговорника независности Косова и неопходности признања те независности.

У прошлом тексту навела сам, каод је реч о онима који у Србији, ша чак и унутар саме власти,  лидере СПО-а –Вук Драшковић и ЛСВ-а-Ненад Чанак, како би се видела логика размишљања оних који сматрају да Србија треба да призна независност Косова. Сада би могли навести, као илустративан пример, мишљење ”уметнице” ( из 2013. године-ауторски текст у НИН-у)  госпође Биљане Србљановић, члана Савета за креативне индустрије у Влади Ане Брнабић од марта 2018. године:

”U trenutku kada se čini da Srbiju potresa konačna dilema – da li prihvatiti sporazum za sever Kosova, moj odgovor je nesumnjivo – da. Ne samo da ga treba prihvatiti, već treba otići i korak dalje: vreme je da srpska strana, njena vlast, koja je prema svim istraživanjima javnog mnjenja podržana gotovo tročetvrtinskim elektoratom, kapitalizuje trenutak, prihvati sporazum i podigne ulog. Vreme je da Srbija prihvati nezavisnost kosovske države……….. Priznavanje nezavisnosti Kosova bio bi državotvorni potez Srbije, koja bi time konačno ostvarila pun suverenitet na čitavoj svojoj teritoriji, zatvorila pitanja granica, ostvarila neprikosnovenost u odlučivanju i pre svega ispunila uslov postojanja moralnog imperativa entiteta koji taj suverenitet ostvaruje. To bi bio jedan odlučujući korak napred, zalog za budućnost države, koja bi jedino tako uspela da kapitalizuje poraz, zaokruži priču prošlosti i nastavi dalje u sigurnoj nameri da iste greške ne ponovi.” (Видети: https://www.telegraf.rs/vesti/politika/642825-biljana-srbljanovic-srbija-da-prizna-kosovo)  (Узгред, Србима су познати њени ставови  у вези Ратка Младића,  Сребренице, Слободана Милошевића итд …на основу њених текстова који су објављивани, спорадично, на сајту Пешчаника.  Са друге стране, они представљају више индуковане ставове мрежа које стоје у позадини личности разних глумаца, драматурга, писаца у артикулисању политике која је дефинисана далеко од њих. Другим речима, више се могу анализирати као феномен злоупотребе уметности и уметника. Сама анализа овог феномена треба да се фокусира не на злоупотребљене и искориштене, него оне који их злоупотребљавају и искориштавају-

 

Из овог, кратког дела, ауторског текста Биљане Србљановић, објављеног 2013.године, види се да је мрежа која се налази у позадини  очекивала брзо признање независности Косова, као и да се залаже за то признање. Такође, јасна је, њихова неспособност аналитичке процене стварности, као и антиципације блиске политичке будућности. Та мрежа, уколико би, након избора 2020.године у расподели министарстава добила свог човека на челу Министарства спољних послова водила би потпуно супротну политику у односу на досадашњу политику Александра Вучића и Ивице Дачића. И та политика била би другачија, не само кад је реч о Косову, него и у вези других значајних и кључних питања и проблема српске политике.

 

На крају, ако би сумирали у неколико реченица оно што је до сада написано, можемо рећи следеће. Прво, током претходних 7 година, односно, након 2012. године упркос очекивању мреже која постоји унутар Србије, заговорника независности Косова, да ће Александар Вучић брзо потписати признање независности Косова, то се није десило. У коалицији са неколико странака, парадоксално, чак и са странкама чији лидери попут Вука Драшковића или Ненада Чанка, заговарају независност Косова, али и са странкама попут СПС-а., вођена је спољна политика која је уистину дала одређене резутате као што су заустављање признања независности Косова,  и повлачење тих признања од стране око 16 држава-чланица ОУН-а, и на крају спречавање уласка Косова у ИНТЕРПОЛ и УНЕСКО. Друго, тај успех резултат је заједничког рада, како је током расправе рекао Драган Шормаз и сам Ивица Дачић, Владе Републике Србије, Министарства спољних послова, и председника  Републике Србије. Треће, негативне реакције поводом ових успешних резултата биле су очекиване. Четврто, напади на Ивицу Дачића и Александра Вучића, такође, се могу сматрати реакцијом на успехе који су њихове странке на пољу дипломатије оствариле. И на крају, напади на Ивицу Дачића могу се сматрати покушајем да унутар владе која ће бити конститисана након избора у пролеће 2020. године, Ивица Дачић буде замењен представником неке друге политичке странке, која би водила другачију спољну политику Републике Србије.

 

Лорна Штрбац за Видовдан

 

 

 

 

 

 

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here