Lorna Štrbac: Zašto je povlačenje priznanja Kosova od 16 država veliki uspeh srpske diplomatije

Podelite:

 

U prethodnom tekstu o Kosovu i realnosti 2019. godine,  istaknut je  napredak Srbije na spoljnopolitičkom planu, artikulisan u činjenici da je proces priznavanja nezavisnosti Kosova zaustavljen, i da je oko 16 država povuklo priznanje nezavisnosti Kosova(https://vidovdan.org/autori/lorna-strbac-kosovo-i-realnost-2019-godine/).  Dalje,  napisala sam : ”Među političkim strankama  vodi se spor da li je to ( misli se na nekoliko uspeha koje je Republika Srbija u vezi Kosovskog pitanja postigla na internacionalnom planu)  doprinos Ivice Dačića kao ministra spoljnih poslova u Prvoj i Drugoj vladi Aleksandra Vučića, kao i u vladi Ane Brnabić,  ili Aleksandra Vučića kao predsednika dve prethodne Vlade Republike Srbije? Mada je, samim dolaskom na vlast,  definisan kao izdajnik ( verovatno mu je takva uloga, unapred, bila namenjena), i mada su Srbi bili uveravani da će brzo potpisati  priznanje Kosova, to se nije desilo. Naprotiv, on je, tokom dve prethodne vlade, čiji je predsednik bio,  posredstvom dipolomatije, stvorio kontekst koji je onemogućio definitivno odvajanje Kosova od Srbije. Sa druge strane, Ivica Dačić kao ministar spoljnih poslova i sam je zaslužan za povlačenje  priznanja od strane nekoliko država.

***

Odgovore na ovo pitanje, kome pripada zasluga za nekoliko  uspeha koje je na internacionalnom planu postigla Srbija u vezi Kosova,   delimično su, tokom 84. sednice Odbora za spoljne poslove Skupštine Republike Srbije, održane 28. 10.2019. godine, dali Đorđe Vukadinović, Dragan Šormaz i Ivica Dačićhttps://www.youtube.com/watch?v=ovrdh7dIiNc).

Delovi izlaganja sa 84. sednice Odbora za spoljne poslove Skupštine Republike Srbije:

Đorđe Vukadinović: ….Ipak,  iz ovog izveštaja, da krenem s onim što sam hteo da kažem, on deluje optimistički, i barem kad je reč o najvažnijem našem državnom i  nacionalnom  pitanju-a to je problem Kosova i Metohije. Mislim da, u ove neke druge  aspekte rada ministarstva,  ne bih  sada ulazio, jer  bi to  odnelo previše vremena, ali mislim da na ovoj centralnoj, po meni, a rekao bih, ne samo po meni, centralnoj liniji delovanja, je ministarstvo, naravno, u koordinaciji s drugim organima i institucijama  imalo dosta uspeha i to treba konstatovati, bez obzira da li  smo vlast ili opozicija. Pre svega mislim na ovu politiku odpriznavanja kosovske nezavisnosti….I to je nešto što treba konstatovati i pohvaliti.Svestan sam ja da tu stvari nisu jednostavne. Možda, ne znam da li zbog javnosti, ili zbog, da li da  se zaštite prijatelji, ili da se možda uzme veći deo zasluga, mislim da ne treba skrivati da u toj politici,  ne sporeći centralni značaj naše vlasti i našeg ministarstva, verovatno tu ima, to je moje miišljenje, nije sasvim slobodno i subjektivno mišljenje, verovatno  da tu ima   uticaja i podrška nekih drugih zemalja,  moćnih zemlja koje nisu priznale nezavisnost Kosova i koje  nam, rekao bih,  diskretno pomažu u tome, iako, naravno,  inicijativa mora doći od nas. Kao i kad loše stvari,  kada je nešto loše odgovornost je na nama dolazi od nas, onda  kada je i ponešto dobro  u to spoljnoj politici onda svakako…..  ne želim da umanjim zasluge ministarstva, ali, mislim, da barem za neka od ovih odpriznavanja sam potpuno siguran da  je doprinela ruska diplomatija i ne samo ruska. …Isto tako, kad je reč i prijemu Kosova,  ili ne-prijemu Kosova u Interpol i Unesko, dakle tu ima puno stvari koje jesu za pohvaliti, kažem,  po tom pitanju. Ono što je meni, ne samo nejasno,  nego  što mislim da zahteva veće razjašnjenje, kako u odboru, tako i u samoj javnosti, to je ono što ste vi u jednom trenutku rekli  sami  postavivši retoričko pitanje šta je naš cilj. Ja isto  mislim da mi treba da  otvoreno kažemo ovde  šta je naš cilj u ovoj politici prema Kosovu.

Jer mislim da,  nasuprot ovim relativno  jasnim i relativno uspešnim potezima koje ministarsto preduzima, imamo  jednu šumu nejasnih, mutnih poruka, da li kofuznih, da li tendenciozno konfuznih  poruka, koji dolaze iz samo vrha ili centra naše politike koje tu daju osnova za silne  određene dileme ili nedoumice. ….Počev od izjava samog  predsednika republike pa nadalje. To su izjave tipa- Mi nećemo priznati nezavisnost Kosova u ovim granicama..Mi na Kosovu nemamo ništa, moramo da se suočimo, ne smemo da obmanjujemo naše građane…i čitava serija,.. Sada bih ja ovde mogao da nabrajam i citiram i  da iritiram neke moje kolega, ali znate i sami koliko je takvih izjava bilo…….Mislim da je neobično kada neko, bilo koja institucija, ili bilo koji organ,  ili bilo koji izabrani predstavnik države Srbije  govori na takav način. To može, na nekom analitičkom skupu, kada neko  razmišlja kao privatna osoba  na takav način govori, a ne neko, ko se na tom Ustavu, i na Kosovu kao sastavnom delu Republike Srbije  na kraju krajeva, zakleo pre izvesnog vremena. U tom svetlu skrećem pažnju na neobičnu činjenicu.Danas, kao da se vrlo retko pominje rezolucija 1244  u  srpskoj javnosti. Vrlo retko i stidljivo, jedno vreme se nije pominjala uopšte,  osim da bi se reklo kako to ona i ne važi, kako se ona odnosi samo na na SRJ,  i da se ne pominje  Srbija  u toj rezoluciji. Srbija je, što je, naravno, s jedne strane ,tačno,  sa   druge strane,  potpuno je  jasno da je Srbija u svakom pogledu, opet i u dobrom i u lošem, sukcesor SRJ; prava i obaveze iz reolucije 1244 automatski prelaze na Srbiju, uključujući i onu  o Kosovu kao sastavnom delu države  Srbije, odnosno SRJ. Dakle, stidljivo i slabo se pominje. Imam utisak da  poslednjih meseci,bukvalno  ruski gosti diplomate, počev od Dimitri Medvedeva predsednika ruske vlade koji je sada bio 19.  i 20. oktobra u Beogradu pa nadalje podsećaju na tu rezoluciju.    Ja sam retko kad čuo, uključujući i od vas lično, retko čuo  da se pominje rezolucija 1244, ali zato ruski predstavnici od  gospodina Medvedeva, preko Konstantina Kosačeva,  Marije Zaharove, zaključno s ambasadorom Rusije u Beogradu Aleksandrom  Bocanom Harčenkom, svako ističe da po njima pitanje Kosova rešavati  striktno u međunarodnom-pravnom okviru,  na osnovu rezolucije 1244. Malo mi je neobično,  i rekao bih i neumesno, da treba Harčenko, Zaharova i  na kraju krajeva gospodin Medvedev  da nas podseća na  nešto što  bi trebalo da bude   obavezna mantra, odnosno, polazno polazište, odnosno i  početno polazište naših poliičara i rukovodilaca  kad je reč o ovoj temi. Pa onda da pričamo šta, ako i ukoliko.  Nekako kao da se   to se preskače. Ja se nadam zato što se podrazumeva, ali nisam siguran da treba da se podrazumeva, treba da bude istaknuto.   U tom smislu, upadljiv je kontrast takvih stavova, od strane svih, od najviših do nižih  predstavnika,  diplomatskih i političkih,  Moskve,   u odnosu na izjave predstavnika  SAD i EU, koji polaze od činjenice, za njih činjnice,  da je Kosovo nezavisno i da je samo pitanje kako da se ta stvar formalizuje, i kako da se Srbija natera ili navede, natera  ili da  kažem podstakne da tu činjnicu, po njima činjenicu,  prizna i verifikuje. I imamo seriju izjava Metjua Palmera, i predstavnika, sada  novoizbaranog, Vašingtona za Balkan i drugih koji u tom pravcu govore da treba pomoći  Vučiću da  izgradi podršku srpskog naroda za normalizaciju odnosa Kosova i Srbije,  pri čemu se pod normalizacijom podrazumeva priznanje Kosova, s Prištinom od strane Beograda,   uključujući i stolicu u UN. O tom je Vučić govorio nedavno u nekom intervjuu u Bečkom Standardu, kao i mnogim drugima..da sada izgleda da EU menja stav, mada ja mislim da ne menja, ja mislim da su manje više imali taj stav od samog početka, da se traži priznanje Prištine od strane Beograda.

Kako u tom svetlu, završavam, to je centralno pitanje, i voditi tu politiku balansiranja dobrih odnosa s svima,o kojoj ste vi ovde govorili, koja je zvanična pozicija naše države, a da li je nepravedno, ljudski ili politički, kada na neki način,    da mi takvim stavom izjednačavamo one koji nam pomažu, nekada možda nedovoljno, nekada možda nismo zadovoljni tom podrškom,   ali ipak pomažu,  u očuvanju suvereniteta i   teritorijalnog  integriteta,  i onih koji otvoreno i gotovo neskriveno  na tom ugrožavanju  rade.

Dragan Šormaz je rekao-Moram da reagujem u jednoj stvari. Ja se ne bih složio s kolegom Vukadinovićem koji kaže da su nam, ne znam koliko,  pomogli Rusi za Unesko i Interparlamentarnu uniju. Ja imam potpuno drugačije viđenje. Ja mislim da je to upravo naša diplomatija sve završila. I, ja tu, isto, bih pohvalio našu diplomatiju. I poslanici, preko parlamentarne diplomatije, i mreže.. svi na tome radimo maksimalno, i uvek o tome  govorimo i ministarstvo i vlada i predsednik države. Svi kada to radimo, radimo maksimalno posvećeno…..” Na Šormazovo izlaganje,  narodni poslanik Đorđe Vukadinović je odgovorio sledeće:” Uopšte mi nije palo na pamet, mislim da,  to svi oko stola… da su shvatili, da umanjujem zasluge i doprinose ministarstva…Za jednog poslanika, samostalnog, opozicionog, kritičnog prema vlasti, i politici aktuelne vlade, zaista mi je teško i zamisliti više, pohvalnije, bar u ovom segmentu o kojem je reč, a da ovo što sam prethodno rekao da bude kredibilno….Samo smatram i mislim….uopšte ne idealizujem, Naravno da je, pre svega, zasluga, i za dobro i za loše, našeg ministarstva,  naše vlade. Ali,  isto tako, ne možemo prenebreći činjenicu da imamo pomoć prijatelja. Naravno da su važni Nesvrstani i Pokret nesvrstanih, nikad ne treba ih potceniti. Kinu, da i ne govorimo.Dakle, ali sam rekao, da za bar neki od ovih odpriznanja, potpuno je jasno da je tu bio doprinos Rusije ili uticaj Rusije ili njene diplomatije. …Ne znam zašto se toga stidimo….Kao da i mi sami i naša vlast ne voli previše to da ističe. Ne umanjujem time zasluge bilo koje konkretne… (misli na ministarstvo)  itd..” .

Ivica Dačić: ” Kad je reč o Evropskoj uniji, da li oni od nas traže  priznanje? Oni ne traže priznanje. I, naravno, niti će moći da traže priznanje. Ali će bilateralne zemlje verovatno da to traže-tako da, nije šija nego vrat. U suštini, kada se to desi i ako se to desi, onda će opet zavisiti od pojedinih zemalja, kao što sada Severna Makedonija i Albanija  nisu dobili otvaranje zbog stava neke zemlje. Da li se mi korektno ponašamo prema zemljama koje nas podržavaju? Izuzetno korektno. Glasamo za njihove predloge, ne glasamo za one predloge koji su protiv njih. Zbog toga smo ponekad izloženi određenim rizicima, između ostalog, kao što znate i kada govorimo o Krimu. Ako  kaže neko nismo glasali za rezoluciju koju je Ukrajina predložila, pa, nismo glasali zato što je Rusija insistirala da ne glasamo. Druga stvar, mi smo se solidarisali s Kinom, zato što je to Kini stalo. Ali zato, sad iz EU kažu da su iznenađeni. Zbog toga… reč je o ljudskim pravima, ne o Tajvanu, o ljudskim pravima u nekoj pokrajini. Nismo se pridružili vezano za razne druge neke zemlje kad je reč o raznim dugim zemljama. Pitanje Venecuele, pitanje Kube, pitanje  Etiopije, DR Konga, pa i Indije u nekim stvarima. Tako da, sve ima svoje i pluseve, kada se sabere, i pluseve i minuse….Svaki dan morate odlučiti da li  ćete glasati i za koga glasati. Evo, na primer Venecuela je izabrana  u Savet za ljudska prava, zato što ogromna većina ovih članica, o kojima sam govorio pre, imaju to glasačko telo koje u tim međunarodnim organizacijama, jednostavno se podržavaju…..” Dalje u vezi Kosova, Dačić kaže:” Ja znam stranke, i sve ostalo.Ali, sada to licitiranje, da li je više zaslužan predsednik Vučić ili ja, ili bilo ko za neka  povlačenje priznanja, ja nikad nisam rekao i vi to dobro znate..To jeste politika koju je odobrio predsednik Vučić i koju radi Ministarstvo spoljnih poslova. I na tome insistiramo. Sve ostalo je stvar sada međustranačkih stvari i ne bih da ulazim u sve to. Ali, nemoj samo da međusobno sad to dođe do toga   da to još ispadne negativno. Nemoj da se svađamo oko toga. Mislim da je to  veliki uspeh….Predsednik Putin tu….., on je rekao predsedniku Vučiću  da je on iznenađen i da je to ogroman  uspeh, naš ogroman uspeh. Znači, ima pomoći. I to nije sporno. Ali, ključnu stvar rade naši organi. I to pre svega, naravno,  Ministarstvo spoljnih poslova, uz logističku podršku i pomoć ostalih, i logističku podršku predsednika Srbije…Naši rezultati su vidljivi u spoljnoj politici, između ostalog, kao sinteza svega onoga što je dobro urađeno, i od strane predsednika i vlade i, naravno,  ministarstva spoljnih poslova..Ja radim posao za koji sam izabran.”

I, na kraju, takođe je od značaja spomenuti  tekst Branka Raduna, koji se pojavio u Politici 18.09.2019. godine,  s naslovom ”Realnost je da Kosovo nije nezavisno”. (http://www.politika.rs/scc/clanak/437759/Pogledi/Realnost-je-da-Kosovo-nije-nezavisno). Sam naslov,  antiteza je ključnog argumenta, na kojeg se, unutar Srbije, kao i na globalnom nivou, pozivaju zagovornici nezavisnosti Kosova-tvrdnje da je Kosovo odavno izgubljeno i nezavisno, tvrdnje, koja, istovremeno, predstavlja i pritisak na javno mnenje u Srbiji, i pritisak na  srpsku vlast da srpsku politiku vodi ka priznanju nezavisnosti Kosova. On kaže:”Nas su do sada bombardovali tezom da je „sve gotovo”, no pokazalo se da nije i da je „projekat Kosovo” došao u ćorsokak. Isto tako su nam podmetali spinove da je „ceo svet priznao Kosovo”. Iako su glavne zemlje NATO-a predvođene Amerikom priznale Kosovo i pritiskale druge da ih slede u tome ipak mnoge zemlje to nisu uradile. O tome da li su značajne ili ne države koje nisu priznale Kosovo svedoči činjenica da su to najveće i najmnogoljudnije zemlje planete poput Rusije, Kine i Indije. Te zemlje sa jakim armijama predstavljaju i jake ekonomije, pa i nuklearne sile. Ako ćemo gledati broj stanovnika država koje nisu priznale Kosovo one pretežu nad ovima koje su priznale. To, naravno, ne znači da potcenjujemo značaj SAD kao jedine globalne sile i država NATO-a koje su priznale Kosovo, ali ipak želimo da podvučemo da to nije „ceo svet”.(Videti: http://www.politika.rs/scc/clanak/437759/Pogledi/Realnost-je-da-Kosovo-nije-nezavisno)

Dakle, u navedenim delovima izlaganja tokom rasprave u Odboru za spoljne poslove značajno je sledeće;

  1. Đorđe Vukadinović kvalifikuje spoljnu politiku, u vezi Kosova, kao uspešnu i smatra da ministarstvo, kao i ostali organi države zaslužuju pohvalu za svoj rad, no istovremeno ističe ulogu i značaj ruske diplomatije u procesu povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova, kao i potrebu da Republika Srbije ima jasan stav i jasnu politiku u vezi Kosova, jer iz centra politike dolaze konfuzne poruke, to jest poruke koje su, često, unutar sebe kontradiktorne.
  2. Dragan Šormaz, oponirajući Vukadinovićevoj tezi da je ključnu ulogu u procesu povlačenja priznanja nezavisnosti Kosova od strane nekoliko država imala Rusija i ruska diplomatija, ističe da nije bilo spoljnih uticaja kad je reč o fenomenu povlačenja priznanja i drugim uspesima u vezi Kosova. Reč je o rezultatima koordiniranog rada srpske vlade, Ministarstva spoljnih poslova Republike SRbije i politike predsednika Republike Srbije-Aleksandra Vučića.
  3. Tokom izlaganja Ivice Dačića, kao bitno, se može navesti njegova teza da Eropska unija ne traži priznavanje nezavisnosti Kosova. No,moguće je da će se taj zahtev pojaviti u nekom drugom obliku. Zatim, politika prema Kosovu je politika koju je odobrio Aleksandar Vučić, a koju sprovodi Ministarstvo spoljnih poslova. I na kraju značajno je njegovo insistiranje da ovo pitanje: kome pripada zasluga za uspeh?, ne treba da postane predmet spora među strankama.

***

Ako sad zanemarimo brojne reakcije na povlačenje priznanja nezavisnosti Kosova poput poruke Metjua Palmera da  članstvo u Evropskoj Uniji  nije moguće bez priznanja Kosova (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:821171-Rama-pozvao-sve-clanice-UN-da-priznaju-Kosovo), formiranje politički ekstremističkog, i ultranacionalističkog   Vojvođanskog fronta kao vrste dodatnog pritiska (https://www.danas.rs/politika/osnovan-vojvodjanski-front/), izjava Fljore Čitaku ”nešto je krenulo naopako”, izjave Edija Rame:” Draga Srbijo, nezavisno Kosovo je nepovratna realnost. …Beograd treba da prestane da živi u poricanju” (http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/politika/aktuelno.289.html:821171-Rama-pozvao-sve-clanice-UN-da-priznaju-Kosovo), pretnja sankcijama (  http://www.vestinet.rs/tema-dana/jelena-milic-nista-licno-ali-amerika-ce-uvesti-sankcije-srbiji-ako-uveze-rusko-oruzje) ,ponovno plasiranje dezinformacije da je CIA kontrolisala politički i bezbednosni vrh Srbije tokom 90-tih  (https://www.blic.rs/vesti/politika/mnogi-su-sumnjali-da-sef-srpskog-db-a-radi-za-cia-da-li-istina-konacno-izlazi-na/zj44xef,  https://www.blic.rs/vesti/politika/jedne-noci-u-topciderskom-parku-kako-je-jovica-stanisic-postao-kljucni-saveznik-cia/xbp5992,)      itd, trebalo bi obratiti pažnju na još jednu pojavu…To je najava sukoba SPS-a i SNS-a,  odnosno raspada koalicije. Ova vest o raspadu koalicije i  sukobu između SPS-a i SNS-a, povezana je, indirektno, sa pitanjem ko je dao veći doprinos, i čija je, zapravo, zasluga zaustavljanja priznavanja Kosova, kao i fenomena  povlačenja priznavanja, to jest, nezavisnosti Kosova od strane ,sada već, 16 zemalja. Kao što smo već rekli, i kao što su, i sami narodni poslanici, u Odboru za spoljne poslove skupštine Republike Srbije tokom rasprave došli do, uprkos pojedinim razlikama među njima,  zajedničkog stanovišta,   reč je  o uspehu koji je rezultat zajedničkog napora, rada i posvećenosti Vlade, i Ministarstva spoljnih poslova, kao i predsednika Republike Srbije- Aleksandra Vučića. Primarnu ulogu u stvaranju konstelacije, koja je dovela do promenjene pozicije Srbije na internacionalnom planu, u vezi Kosova, ima  politika SNS-a. To, naravno, ne znači, da treba potceniti ulogu Ivice Dačića, ili prenebregnuti činjnicu da je za spoljne poslove u državnom aparatu zaduženo Ministarstvo spoljnih poslova,a da je prvi čovek na čelu tog ministarstva Ivica Dačić.

No, kad je reč o Ivici Dačiću, iznenadni napadi na njega, imaju dva aspekta. Prvo, izbori su najavljeni za proleće 2020. godine. U toku je predizborna kampanja, odnosno pokrenut je proces sukobljavanja, afirmisanja, degradiranja, legitimisanja, delegitimisanja, kompromitovanja, pretnji, antagonizama, kao i razmišljanja o mogućim predizbornim ili postizbornim savezima i koalicijama. Tokom predizbornih kampanja, političari često namerno podižu, raznim mehanizmima, nivo napetosti i tenzija u društvu, kako bi većinu,  apatičnih i razočaranih u sve stranke, birača, inkorporirali u politički  proces izbora i time dali legitimitet  postojećim političkim strankama,  izborima, kao i izbornim rezultatima.

U tom kontekstu, kontekstu  predizborne kampanje SPS se, a to se ne odnosi samo na SPS, nego i na svaku drugu stranku koja se nalazi u koalicionoj vladi, vidi kao politička stranka koja bi mogla biti supstituisana nekom drugom, unutar nove koalicione vlade, nakon izbora 2020. godine, prebačena u opozicione stranke, ili, čak, stranka koja bi mogla biti izbačena iz parlamenta. Dakle, prvi razlog napada na Ivicu Dačića, ili najava raspada koalicije tiče se same predizborne kampanje i trikova koji se tokom tih kampanja koriste.

Drugi razlog je ozbiljniji.  Ivica Dačić, kao čovek koji je na čelu značajnog ministarstva-Ministarstva spoljnih poslova Republike Srbije, viđen je, pre svega, od strane onih koji bi vodili drugačiju spoljnu politiku od načina na koji je on vodi, kao osoba koja bi trebala  biti smenjena s tog mesta. Dakle, značajni akteri napada na Dačića dolaze iz kruga zagovornika nezavisnosti Kosova i neophodnosti priznanja te nezavisnosti.

U prošlom tekstu navela sam, kaod je reč o onima koji u Srbiji, ša čak i unutar same vlasti,  lidere SPO-a –Vuk Drašković i LSV-a-Nenad Čanak, kako bi se videla logika razmišljanja onih koji smatraju da Srbija treba da prizna nezavisnost Kosova. Sada bi mogli navesti, kao ilustrativan primer, mišljenje ”umetnice” ( iz 2013. godine-autorski tekst u NIN-u)  gospođe Biljane Srbljanović, člana Saveta za kreativne industrije u Vladi Ane Brnabić od marta 2018. godine:

”U trenutku kada se čini da Srbiju potresa konačna dilema – da li prihvatiti sporazum za sever Kosova, moj odgovor je nesumnjivo – da. Ne samo da ga treba prihvatiti, već treba otići i korak dalje: vreme je da srpska strana, njena vlast, koja je prema svim istraživanjima javnog mnjenja podržana gotovo tročetvrtinskim elektoratom, kapitalizuje trenutak, prihvati sporazum i podigne ulog. Vreme je da Srbija prihvati nezavisnost kosovske države……….. Priznavanje nezavisnosti Kosova bio bi državotvorni potez Srbije, koja bi time konačno ostvarila pun suverenitet na čitavoj svojoj teritoriji, zatvorila pitanja granica, ostvarila neprikosnovenost u odlučivanju i pre svega ispunila uslov postojanja moralnog imperativa entiteta koji taj suverenitet ostvaruje. To bi bio jedan odlučujući korak napred, zalog za budućnost države, koja bi jedino tako uspela da kapitalizuje poraz, zaokruži priču prošlosti i nastavi dalje u sigurnoj nameri da iste greške ne ponovi.” (Videti: https://www.telegraf.rs/vesti/politika/642825-biljana-srbljanovic-srbija-da-prizna-kosovo)  (Uzgred, Srbima su poznati njeni stavovi  u vezi Ratka Mladića,  Srebrenice, Slobodana Miloševića itd …na osnovu njenih tekstova koji su objavljivani, sporadično, na sajtu Peščanika.  Sa druge strane, oni predstavljaju više indukovane stavove mreža koje stoje u pozadini ličnosti raznih glumaca, dramaturga, pisaca u artikulisanju politike koja je definisana daleko od njih. Drugim rečima, više se mogu analizirati kao fenomen zloupotrebe umetnosti i umetnika. Sama analiza ovog fenomena treba da se fokusira ne na zloupotrebljene i iskorištene, nego one koji ih zloupotrebljavaju i iskorištavaju-

 

Iz ovog, kratkog dela, autorskog teksta Biljane Srbljanović, objavljenog 2013.godine, vidi se da je mreža koja se nalazi u pozadini  očekivala brzo priznanje nezavisnosti Kosova, kao i da se zalaže za to priznanje. Takođe, jasna je, njihova nesposobnost analitičke procene stvarnosti, kao i anticipacije bliske političke budućnosti. Ta mreža, ukoliko bi, nakon izbora 2020.godine u raspodeli ministarstava dobila svog čoveka na čelu Ministarstva spoljnih poslova vodila bi potpuno suprotnu politiku u odnosu na dosadašnju politiku Aleksandra Vučića i Ivice Dačića. I ta politika bila bi drugačija, ne samo kad je reč o Kosovu, nego i u vezi drugih značajnih i ključnih pitanja i problema srpske politike.

 

Na kraju, ako bi sumirali u nekoliko rečenica ono što je do sada napisano, možemo reći sledeće. Prvo, tokom prethodnih 7 godina, odnosno, nakon 2012. godine uprkos očekivanju mreže koja postoji unutar Srbije, zagovornika nezavisnosti Kosova, da će Aleksandar Vučić brzo potpisati priznanje nezavisnosti Kosova, to se nije desilo. U koaliciji sa nekoliko stranaka, paradoksalno, čak i sa strankama čiji lideri poput Vuka Draškovića ili Nenada Čanka, zagovaraju nezavisnost Kosova, ali i sa strankama poput SPS-a., vođena je spoljna politika koja je uistinu dala određene rezutate kao što su zaustavljanje priznanja nezavisnosti Kosova,  i povlačenje tih priznanja od strane oko 16 država-članica OUN-a, i na kraju sprečavanje ulaska Kosova u INTERPOL i UNESKO. Drugo, taj uspeh rezultat je zajedničkog rada, kako je tokom rasprave rekao Dragan Šormaz i sam Ivica Dačić, Vlade Republike Srbije, Ministarstva spoljnih poslova, i predsednika  Republike Srbije. Treće, negativne reakcije povodom ovih uspešnih rezultata bile su očekivane. Četvrto, napadi na Ivicu Dačića i Aleksandra Vučića, takođe, se mogu smatrati reakcijom na uspehe koji su njihove stranke na polju diplomatije ostvarile. I na kraju, napadi na Ivicu Dačića mogu se smatrati pokušajem da unutar vlade koja će biti konstitisana nakon izbora u proleće 2020. godine, Ivica Dačić bude zamenjen predstavnikom neke druge političke stranke, koja bi vodila drugačiju spoljnu politiku Republike Srbije.

 

Lorna Štrbac za Vidovdan

 

 

 

 

 

 

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here