Лорна Штрбац: Напредак и сиромаштво?

Поделите:

И данас, више од једне деценије након што сам прочитала књигу Ерика Рејнарта; ”Глобална економија”, и књигу од истог аутора;” Спонтани хаос-економија у доба вукова”, чини ми се да је његова дефиниција савременог света, то јест кључних проблема у савремeном свету, исправна. У тој дефиницији, овај норвешки економиста наглашава неколико битних чињеница које треба имати на уму. То су:

1. Постојање вакуума између две техно-економске парадигме. Стара техно-економска парадигма, данас већ старе технологије које су пре две деценије генерисале капитал исцрпиле су ту способност. Свет се налази пред открићем и имплементацијом нових технологија. Те промене условиће озбиљне, можда и тоталне промене на нивоу глобалног економског система, промене на плану глобалне политике, чак и другачије облике организације политике на националном и глобалном нивоу, чије кључне карактеристике је тренутно тешко предвидети.

2. енергетска криза;

3. еколошка криза.

4. неоколонијална глобализација, било да има облик вестернизације или истернизације.

Можда би се овом одређењу могло додати још једно. То су глобални безбедносни проблеми детерминисани постојањем радикалних група, чији радикализам је консеквенца економских и социјалних криза, то јест економских и социјалних неједнакости, пре него верских уверења. Такође, неизбежно је споменути безбедносне проблеме, различитих врста, који се јављају паралелно с новим технологијама. Није случајно, да је тема нових технологија, њихове неизбежности као фактора економског развоја, али и свест о опасности од истих, једна од кључних о којима се расправља широм света током последњих година. Од тога, колико ће савремене државе успети да се повежу са светским центрима технолошког развоја и интегрисати нове технологије у сопствени економски систем, како ће решити проблем енергетске и еколошке кризе, и на крају, најважније, безбедносно заштитити сопствено становништво од софистицираних напада, зависи опстанак савремених држава.

У оваквом, у односу на претходне деценије, другачијем контексту дефинисана је и одвија се ”Вучићева политика”, или је, можда боље рећи, политика Србије након 2012. године, имајући у виду да је изједначавање државне политике с једном личношћу трик политичке класе којом ова класа прикрива бројне центре економске, политичке и културне моћи, који учествују у дефинисању и спровођењу државне политике у свим њеним областима и тиме репродукујu опстанак исте политичке класе на власти, као и репродуковање истих политичких и друштвених дисфункција.

Једна од карактеристика те политике је њен покушај да санира последице светске финансијске кризе из 2008. године која је у Србији довела до пада БДП на -3.7, као и последице процеса приватизације. Због приватизације и стечаја од 2001. године до 2011. године, стотине хиљада људи остало је без посла,са једне стране, а десетинама хиљада, с друге стране, онемогућено запошљавање због дисфункција инкорпорираних у тадашњој економској политици.

Висока незапосленост представља феномен кроз којег се артикулишу све друштвене дисфункције. Она је, такође, феномен који је интегрални део и социјалне и политичке нестабилности. Однос политичке власти према овом феномену могуће је сматрати критеријумом по којем меримо озбиљност те власти, на свим њеним нивоима. Мада незапосленост није редукована на онај ниво како се то тврди, ипак овај проблем је од 2012. године апострофиран у српској политици као један од кључних, а сама незапосленост је смањена отварањем фабрика по различитим деловима Србије. Те фабрике су заиста отворене, и срећом запослиле, бар неке, од многобројних незапослених. Са друге стране, делимично смањивање стопе незапослености резултат је исељавања радно способног становништва из Србије. Упркос озбиљним покушајима да се економски стабилизује земља, значајан део Србије, живи у сиромаштву. То сиромаштво се може сматрати последицом неколико фактора:

1. Још увек није створен економски систем који природно, по аутоматизму и захваљујући унтрашњој динамици, интегрише радно способно становништво.

2. Постојање политичких дисфункција као што су:

а) Постојање непромењиве партократске класе коју конституишу све политичке странке користећи изборе за репродуковање свог социјално привилегованог положаја.

б) Постојање великог броја полиичких странака које немају никакву подршку у бирачком телу, а представљају финансијски терет за државни буџет Србије.

ц) Механизми манипулације социјално незадовољним становништвом.

д) итд..

3. Непостојање ненасилних протеста против лоших аспеката економске политике. Свакој власти су својствене мање или веће грешке, које могу имати драматичне последице по становништво једне државе. Следствено томе, протести усмерени против таквих грешака су легитимни. Но, за легитимност протеста потребно је испунити још неке услове. Представнци и учесници протеста, њихови лидери морају имати поверење од стране оних који су грешкама власти погођени, односно сигурни да се иза протеста не налазе само они који би да искористе талас незадовољства тренутном влашћу како би остварили своје циљеве. По обичају, код нас се брзо установи супротно и поверење грађана у лидере протеста нестане..

4. Одсуство левице међу интелектуалцима, левице која врши јаке, али оправдане притиске на власт како би довела до стварних економских промена које би побољшале социјални положај сиромашног дела популације. Уместо оваквог приступа, пседо-левица чини сасвим супротно. Она етаблира социјалне неједнакости и у функцији је управо оне констелације против које се наводно бори. Наравно, овај феномен у савременом друштву није својствен само Србији. Он се испољава у многобројним земљама које се суочавају с сличним проблемима.

4. Постојање неправедне дистрибуције капитала, оштрих социјалних неједнакости, итд.

5. На крају, као један од најважнијих узрока сиромаштва код нас је положај, овог дела света у којем живимо, у глобалном економском систему. Ма колико се међусобно конфронтирали, социјално-економске карактеристике земаља којима смо окружени су сличне, скоро идентичне. Као и степен њихове економске и технолошке развијености. Та сличност није резултат сличности у менталитетима, колико чињенице да је стање у којем се налазе, кад је реч о степену економске неразвијености, последица логике функционисања глобалне економије и глобалног економског система током последњих деценија или чак два века.

За потпуни економски опоравак Србије, и редуковање стопе незапослености на онај ниво на којем она више не представља феномен који детерминише социјалну и политичку нестабилност, вероватно ће бити потребне године, и то под претпоставком да решавање тог проблема постане трајни интегрални део политике сваке наредне владе. Тај циљ је циљ којег морамо, хоћемо да решимо. И решићемо га кад-тад, како знамо и умемо. А решићемо га кад енергију коју инвестирамо у глупости, међусобну мржњу и производњу симулакрума малограђанске културе, инвестирамо у рад, ангажман, науку, итд.

Краткорочно, економска стабилизација Србије, била би могућа само кроз прилив огромног новца. Толики новац, односно ”инвестиција” у облику кредита и помоћи дошао је само једном. После 1948. године. Та помоћ, која је дошла 1948. године допринела је индустријализацији Србије, економском напретку, социјалној еманципацији становништва, али је, такође, условила појаву чистог облика тоталитаризма, то јест тоталног насиља над присталицама пријатељства СФРЈ с Совјетским Савезом, као и дугорочне последице по положај Југославије на глобалном нивоу које ће постати јасне током 70-тих година, а посебно током распада СФРЈ.

Док је, с једне стране, реална аутоперцепција становништва СФРЈ била потискивана илузијама о геополитичком значају Југославије на глобалном нивоу, најзначајнији интелектуалци тог времена, попут Данијела Бела, у својим књигама (Данијел Бел: Културне противречности капитализма) су већ током 70-тих година указивали на могућност распада земље ”после Тита”. Другим речима, слабост југословенског политичког, али и економског система била је јасна онима који су се бавили анализом Југославије. Један од узрока распада Југославије, хаоса и трагедија које ће уследити 90-тих година, био је њен економски колапс, односно немогућност решавања економских проблема.

Југославија је само једна од многобројних земаља која је упала у вртлог трагедија због неадекватног приступа проблему економске кризе, проблему сиромаштва, економској неразвијености, социјалним неједнакостима, монополу исте ”класе” над институцијама итд.

Да би се избегао талас манипулација социјалним незадовољством оног дела Србије који је погођен социјалном неправдом, као и хаос и насиље, потребан је још озбиљнији приступ власти економским проблемима, њиховим узроцима и последицама, са једне стране, али и постојање озбиљних економских програма (предлога, сугестија, анализа) опозиције, са друге стране.

Лорна Штрбац

Поделите:

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here