Lorna Štrbac: Napredak i siromaštvo?

Podelite:

I danas, više od jedne decenije nakon što sam pročitala knjigu Erika Rejnarta; ”Globalna ekonomija”, i knjigu od istog autora;” Spontani haos-ekonomija u doba vukova”, čini mi se da je njegova definicija savremenog sveta, to jest ključnih problema u savremenom svetu, ispravna. U toj definiciji, ovaj norveški ekonomista naglašava nekoliko bitnih činjenica koje treba imati na umu. To su:

1. Postojanje vakuuma između dve tehno-ekonomske paradigme. Stara tehno-ekonomska paradigma, danas već stare tehnologije koje su pre dve decenije generisale kapital iscrpile su tu sposobnost. Svet se nalazi pred otkrićem i implementacijom novih tehnologija. Te promene usloviće ozbiljne, možda i totalne promene na nivou globalnog ekonomskog sistema, promene na planu globalne politike, čak i drugačije oblike organizacije politike na nacionalnom i globalnom nivou, čije ključne karakteristike je trenutno teško predvideti.

2. energetska kriza;

3. ekološka kriza.

4. neokolonijalna globalizacija, bilo da ima oblik vesternizacije ili isternizacije.

Možda bi se ovom određenju moglo dodati još jedno. To su globalni bezbednosni problemi determinisani postojanjem radikalnih grupa, čiji radikalizam je konsekvenca ekonomskih i socijalnih kriza, to jest ekonomskih i socijalnih nejednakosti, pre nego verskih uverenja. Takođe, neizbežno je spomenuti bezbednosne probleme, različitih vrsta, koji se javljaju paralelno s novim tehnologijama. Nije slučajno, da je tema novih tehnologija, njihove neizbežnosti kao faktora ekonomskog razvoja, ali i svest o opasnosti od istih, jedna od ključnih o kojima se raspravlja širom sveta tokom poslednjih godina. Od toga, koliko će savremene države uspeti da se povežu sa svetskim centrima tehnološkog razvoja i integrisati nove tehnologije u sopstveni ekonomski sistem, kako će rešiti problem energetske i ekološke krize, i na kraju, najvažnije, bezbednosno zaštititi sopstveno stanovništvo od sofisticiranih napada, zavisi opstanak savremenih država.

U ovakvom, u odnosu na prethodne decenije, drugačijem kontekstu definisana je i odvija se ”Vučićeva politika”, ili je, možda bolje reći, politika Srbije nakon 2012. godine, imajući u vidu da je izjednačavanje državne politike s jednom ličnošću trik političke klase kojom ova klasa prikriva brojne centre ekonomske, političke i kulturne moći, koji učestvuju u definisanju i sprovođenju državne politike u svim njenim oblastima i time reprodukuju opstanak iste političke klase na vlasti, kao i reprodukovanje istih političkih i društvenih disfunkcija.

Jedna od karakteristika te politike je njen pokušaj da sanira posledice svetske finansijske krize iz 2008. godine koja je u Srbiji dovela do pada BDP na -3.7, kao i posledice procesa privatizacije. Zbog privatizacije i stečaja od 2001. godine do 2011. godine, stotine hiljada ljudi ostalo je bez posla,sa jedne strane, a desetinama hiljada, s druge strane, onemogućeno zapošljavanje zbog disfunkcija inkorporiranih u tadašnjoj ekonomskoj politici.

Visoka nezaposlenost predstavlja fenomen kroz kojeg se artikulišu sve društvene disfunkcije. Ona je, takođe, fenomen koji je integralni deo i socijalne i političke nestabilnosti. Odnos političke vlasti prema ovom fenomenu moguće je smatrati kriterijumom po kojem merimo ozbiljnost te vlasti, na svim njenim nivoima. Mada nezaposlenost nije redukovana na onaj nivo kako se to tvrdi, ipak ovaj problem je od 2012. godine apostrofiran u srpskoj politici kao jedan od ključnih, a sama nezaposlenost je smanjena otvaranjem fabrika po različitim delovima Srbije. Te fabrike su zaista otvorene, i srećom zaposlile, bar neke, od mnogobrojnih nezaposlenih. Sa druge strane, delimično smanjivanje stope nezaposlenosti rezultat je iseljavanja radno sposobnog stanovništva iz Srbije. Uprkos ozbiljnim pokušajima da se ekonomski stabilizuje zemlja, značajan deo Srbije, živi u siromaštvu. To siromaštvo se može smatrati posledicom nekoliko faktora:

1. Još uvek nije stvoren ekonomski sistem koji prirodno, po automatizmu i zahvaljujući untrašnjoj dinamici, integriše radno sposobno stanovništvo.

2. Postojanje političkih disfunkcija kao što su:

a) Postojanje nepromenjive partokratske klase koju konstituišu sve političke stranke koristeći izbore za reprodukovanje svog socijalno privilegovanog položaja.

b) Postojanje velikog broja poliičkih stranaka koje nemaju nikakvu podršku u biračkom telu, a predstavljaju finansijski teret za državni budžet Srbije.

c) Mehanizmi manipulacije socijalno nezadovoljnim stanovništvom.

d) itd..

3. Nepostojanje nenasilnih protesta protiv loših aspekata ekonomske politike. Svakoj vlasti su svojstvene manje ili veće greške, koje mogu imati dramatične posledice po stanovništvo jedne države. Sledstveno tome, protesti usmereni protiv takvih grešaka su legitimni. No, za legitimnost protesta potrebno je ispuniti još neke uslove. Predstavnci i učesnici protesta, njihovi lideri moraju imati poverenje od strane onih koji su greškama vlasti pogođeni, odnosno sigurni da se iza protesta ne nalaze samo oni koji bi da iskoriste talas nezadovoljstva trenutnom vlašću kako bi ostvarili svoje ciljeve. Po običaju, kod nas se brzo ustanovi suprotno i poverenje građana u lidere protesta nestane..

4. Odsustvo levice među intelektualcima, levice koja vrši jake, ali opravdane pritiske na vlast kako bi dovela do stvarnih ekonomskih promena koje bi poboljšale socijalni položaj siromašnog dela populacije. Umesto ovakvog pristupa, psedo-levica čini sasvim suprotno. Ona etablira socijalne nejednakosti i u funkciji je upravo one konstelacije protiv koje se navodno bori. Naravno, ovaj fenomen u savremenom društvu nije svojstven samo Srbiji. On se ispoljava u mnogobrojnim zemljama koje se suočavaju s sličnim problemima.

4. Postojanje nepravedne distribucije kapitala, oštrih socijalnih nejednakosti, itd.

5. Na kraju, kao jedan od najvažnijih uzroka siromaštva kod nas je položaj, ovog dela sveta u kojem živimo, u globalnom ekonomskom sistemu. Ma koliko se međusobno konfrontirali, socijalno-ekonomske karakteristike zemalja kojima smo okruženi su slične, skoro identične. Kao i stepen njihove ekonomske i tehnološke razvijenosti. Ta sličnost nije rezultat sličnosti u mentalitetima, koliko činjenice da je stanje u kojem se nalaze, kad je reč o stepenu ekonomske nerazvijenosti, posledica logike funkcionisanja globalne ekonomije i globalnog ekonomskog sistema tokom poslednjih decenija ili čak dva veka.

Za potpuni ekonomski oporavak Srbije, i redukovanje stope nezaposlenosti na onaj nivo na kojem ona više ne predstavlja fenomen koji determiniše socijalnu i političku nestabilnost, verovatno će biti potrebne godine, i to pod pretpostavkom da rešavanje tog problema postane trajni integralni deo politike svake naredne vlade. Taj cilj je cilj kojeg moramo, hoćemo da rešimo. I rešićemo ga kad-tad, kako znamo i umemo. A rešićemo ga kad energiju koju investiramo u gluposti, međusobnu mržnju i proizvodnju simulakruma malograđanske kulture, investiramo u rad, angažman, nauku, itd.

Kratkoročno, ekonomska stabilizacija Srbije, bila bi moguća samo kroz priliv ogromnog novca. Toliki novac, odnosno ”investicija” u obliku kredita i pomoći došao je samo jednom. Posle 1948. godine. Ta pomoć, koja je došla 1948. godine doprinela je industrijalizaciji Srbije, ekonomskom napretku, socijalnoj emancipaciji stanovništva, ali je, takođe, uslovila pojavu čistog oblika totalitarizma, to jest totalnog nasilja nad pristalicama prijateljstva SFRJ s Sovjetskim Savezom, kao i dugoročne posledice po položaj Jugoslavije na globalnom nivou koje će postati jasne tokom 70-tih godina, a posebno tokom raspada SFRJ.

Dok je, s jedne strane, realna autopercepcija stanovništva SFRJ bila potiskivana iluzijama o geopolitičkom značaju Jugoslavije na globalnom nivou, najznačajniji intelektualci tog vremena, poput Danijela Bela, u svojim knjigama (Danijel Bel: Kulturne protivrečnosti kapitalizma) su već tokom 70-tih godina ukazivali na mogućnost raspada zemlje ”posle Tita”. Drugim rečima, slabost jugoslovenskog političkog, ali i ekonomskog sistema bila je jasna onima koji su se bavili analizom Jugoslavije. Jedan od uzroka raspada Jugoslavije, haosa i tragedija koje će uslediti 90-tih godina, bio je njen ekonomski kolaps, odnosno nemogućnost rešavanja ekonomskih problema.

Jugoslavija je samo jedna od mnogobrojnih zemalja koja je upala u vrtlog tragedija zbog neadekvatnog pristupa problemu ekonomske krize, problemu siromaštva, ekonomskoj nerazvijenosti, socijalnim nejednakostima, monopolu iste ”klase” nad institucijama itd.

Da bi se izbegao talas manipulacija socijalnim nezadovoljstvom onog dela Srbije koji je pogođen socijalnom nepravdom, kao i haos i nasilje, potreban je još ozbiljniji pristup vlasti ekonomskim problemima, njihovim uzrocima i posledicama, sa jedne strane, ali i postojanje ozbiljnih ekonomskih programa (predloga, sugestija, analiza) opozicije, sa druge strane.

Lorna Štrbac

Podelite:

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here