Лорна Штрбац: Нова странка левице-још једна политичка превара?

Поделите:

 

Социолог Јово Бакић недавно је најавио оснивање политичке странке која би била леве оријентације. Пар месеци пре тога, Јово Бакић је у неколико интервјуа изнео један низ радикалних изјава о политичкој власти у Србији, и начину на који је треба мењати. Због тих изјава, објављено је неколико критичких текстова у којима су се аутори, тих текстова, осврнули на његове ставове.

 

Тако је, на пример, крајем августа 2019. године, Слободан Антонић написао текст са насловом: ”Ко призива, а ко прижељкује грађански рат у Србији?” (https://rs.sputniknews.com/analize/201908231120673018-ko-priziva-a-ko-prizeljkuje-gradjanski-rat-u-srbiji-antonic/) .У том тексту Слободан Антонић о Јови Бакићу, пише:

Овај текст настао је пошто сам чуо изјаву мог поштованог колеге с факултета, а који је, на питање новинара „Шта би за Тебе била наша (?) победа?“, одговорио: „Победа би била када бих видео како пливају по Сави и Дунаву (смех, аплауз). И неће бити победе без њиховог пливања“, пише у ауторском тексту за Искру Слободан Антонић.

 

Он каже: Сећам се да је мој уважени колега и раније давао сличне, сликовите изјаве. А оне су често наилазиле на радосно одобравање у делу наше публике: „Петог октобра 2000. била су два смртна случаја (…), неки су добили грдне батине, пробрани. И сада ће бити пробраних који ће добити грдне батине“. Слободан Антонић, даље,  у споменутом тексту, наводи један низ Бакићевих изјава:

„Ако бих се политички ангажовао и ако бих дошао на власт, био бих врло опасан за олигархију. Неке ствари се не могу безболно решавати. Негде мора хируршки нож да се употреби“.

„Волео бих да их јуримо по улицама“.

Одговор на питање новинарке: „Ипак нисте били за упад на РТС?“: „Ако упадате тамо, шта ћете без дугих цеви? Вашем колеги (новинару РТС – С. А) упере дугу цев у главу и кажу: ’Читај припремљен текст, управо смо преузели власт‘. Није то само РТС, ништа нисте урадили ако нисте и водеће политичаре повезали“.

„Имате португалску Револуцију каранфила, када је војска свргла фашистички режим и увела једногодишњу диктатуру. Мислим да би то и за Србију било препоручљиво“.

У емисији Без цензуре: ”Елита против Вучића!”  (https://www.youtube.com/watch?v=vJohrhdnVFs) Јово Бакић каже: ” Нама је република отета. Ко је отео? Управо елита. Елита ове земље, дакле они који имају моћ су отели ову земљу. Од кога су отели? Од грађана. Грађани имају потребу да се организују и да кажу: не смете нам то радити. Не смете нам то радити зато што смо ми грађани једнако-правни свим другима у овој  републици. Оног тренутка када је република свију нас, ми можемо да говоримо о једној политичкој зајединици која тежи демократичним односима. А, ако је у питању нека елита, то је увек узурпација. Ово је најтежа узурпација. Дакле, довољно година, на жалост, имам  да кажем да се вероватно  ради о најтежој  узурпацији у последњих  четири деценије…….На питање водитеља: ”Да ли верујете у мирну смену власти?” Бакић одговара,  (после још једног питања новинара ”Хоће ли они побећи?”): ”Они ће бежати. Они ће бежати у паничном страху.Само је питање: да ли ће бити довољно мудри да беже на време са напуњеним коферима златом и осталим преко аеродрома, или ће бити,онако како што  сам казао, пред народом, па у ред ( или у  реке?)? ” итд, итд…

Неколико месеци пре ових изјава, у дневном листу Данас, 1. јануара 2019. године (https://www.danas.rs/politika/jovo-bakic-vucicu-ce-suditi-revolucionarni-sud/)  Јово Бакић каже: Та методологија (власти)  налаже потребу застрашивања, чак не толико самих опозиционих вођа, колико обичних грађана, јер како могу проћи они које власт сматра „малим мишевима“, када ситни криминалци у служби владајуће мафије пребијају оне који су, ипак, бар мало познатији у јавности. Међутим, оно чега врховници нису били свесни односи се на чињеницу да ће њихови ситни криминалци претерано ревносно схватити посао за који су унајмљени. Уместо пар шамара, Борка Стефановића умало нису убили, оцењује социолог Јово Бакић у традиционалном, трећем по реду интервјуу за новогодишњи број Данаса.

Он каже: –‘’Тек ће се видети колико се режим прерачунао наступајући овако бахато и осионо. Они су изгубили компас и не могу га више пронаћи. Нјихова је ствар да ли ће им судити независни или револуционарни судови… Нјихова памет показује да ће им судити револуционарни суд.’’

 

Након ових изјава, које су критиковане од стране неколико аутора, Јови Бакићу су врата масовних медија, ипак, остала отворена. Као и врата Филозофског Факултета. Као и врата политичког живота с обзиром да је, пре неколико дана,  најавио оснивање нове странке левице. За разлику од других, који су трошили оштре речи описујући Јову Бакића, или га пак  политички дефинисали  као ”глобалисту”, ”социолога повезаног с Трилатералом”, ”чланом оргanизације Ист-Вест Бриџ”, ја  бих само рекла да је он у својим бројним колумнама, које је објављивао током прве деценије 21. века, све до 2014. године, највише рекао о себи и свом политичком идентитету.  Дакле, Јово Бакић је последњих  скоро 20 година имао довољно простора у медијима-електронским и штампаним, као и у научним установама и часописима, монографијама, да артикулише сва своја становишта у вези унутрашње и спољне политике Србије, као  и да анализира бројне друштвене проблеме у Србији.  Но, док, с једне стране, сматрам да су квалификације типа ”глобалиста”, ”неолиберал” итд, ирелевантне и индиректно у функцији производње илузије о политичкој моћи Јове Бакића, саму најаву оснивања нове странке левице сматрам битном. Такође, битним сматрам оних неколико реченица, које су изречене у медијима, у вези те странке..

Дакле, Јово Бакић је, пре неколико дана, изјавио у недељнику Време, а што је пренео Данас  (https://www.danas.rs/politika/bakic-osniva-se-najjasnije-profilisana-levicarska-partija-blizi-sam-izlasku-na-izbore/) , следеће:

„Од 1990.  наовамо то ће идеолошки бити најјасније профилисана левичарска партија. Оснивају је искрени левичари, свесни да Социјалистичка партија Србије или Покрет социјалиста нису левичарске странке јер спроводе неолибаралну политику и прибегавају јефтиној националистичкој и социјалној демагогији. Наша партија ће бити посве другачија“, рекао је Бакић за нови број недељника Време, наводећи да је странка у „фази настанка“.

Бакић је објаснио да ће је чинити људи који „већ деценију до две, активно раде на јавној сцени, неки и дуже, али нису били активни у практичном, односно страначком политичком животу“, а да је „сада међу њима сазрело уверење да је тренутак да се крене са страначким деловањем“.

Наводећи да је у овом тренутку ближи томе да се изађе на изборе, он је рекао да је „главни разлог процена да ће део опозиционих оријентисаних грађана свакако изаћи и гласати за некога за кога процени да спада у опозицију“.

„Наравно да ће један део грађана бојкотовати изборе или ће просто наставити да не гласа. Али по мом мишљењу број тих људи неће бити довољно велик да доведе у питање легитимитет избора“, рекао је Бакић, наводећи да износи сопствени став а да ће о томе шта чинити, тек разговати у новој партији.

Он је рекао и да не би био против бојкота избора да је грађански притисак масовнији и јачи. „Kада би на дан избора на улице изашло макар сто хиљада људи да протествује, онда би то имало смисла. Али, бојим се да неће бити више од две до три хиљаде“, рекао је Бакић.

На питање да ли ће та нова странка имати име Саоодбрана или неко друго, он је рекао да је Самоодбрана „одустала од политичког ангажмана, јер је премало њених чланова било спремно да уђе у активну политичку борбу“, али ће „њени чланови наставити да критикују власт и биће присутни у политичком животу с циљем цивилизовања услова друштвеног живота“.

На питање о Kосову, Бакић је рекао да је оно одавно независно.

„Мени се чини да Kосово представља тег на леђима Србије, али да постоји простор да се за српску заједницу на Kосову обезбеде међународна јемства, да се српске цркве и манастири ставе под међународну заштиту, да имају екстериторијални статус. То је нешто реално и то би се могло остварити, као и персонална аутономија“, рекао је Бакић.

Јово Бакић сматра да би та нова странка требала бити опозиција целом систему којег изједначава с ауторитарно-мафијашком влашћу, али усмерена и против олигархијске опозиције. Њу ће одликовати: бескомпромисни антикапитализам, антифашизам, феминизам, супротстављање расизму и свим облицима ксенофобије-антисемитизам, исламофобија, хомофобија. Он каже: ”Vlast ne podnosimo, a veći deo opozicije ne prepoznajemo kao dostojnu bilo kakvog poverenja. Verujemo u rad, a ne u kapital. Verujemo u internacionalizam, a ne u nacionalizam…’’ (https://www.danas.rs/politika/bakic-stranku-nam-ustupa-koraceva-sdu/)

Које су карактеристике политичког идентитета Јове Бакића? Идентитет, персонални или колективни, увек настаје у интеракцији с другима, и дијалектика је сличности и разлика. Али, иако су други неизбежни да би нечији идентитет уопште постојао, идентитет је и ствар самоодређења. Другим речима, идентитети, персонални и колективни, нису одређени само позицијом других у односу на њих. Они су и ствар самоодређења. Дакле, Јово Бакић треба сам да одговори на питање које су карактеристике његове политичке оријентације. И он је, као што сам већ рекла, то чинио у бројним ТВ емисијама, у интервјуима и изјавама које је давао за штампане медије, у колумнама које је објављивао, као и у књигама које је до сада написао.

Условно речено постоје две Бакићеве фазе: пре Вучића, односно јавни, интелектуални и политички ангажман Јове Бакића пре 2012. године, и његов ангажман после 2012. године, односно од конституисања Владе Републике Србије чији је премијер био Ивица Дачић. Током ова два, временски и политички, дистинктивна периода,  Јово Бакић различито пише, и бави се различитим скуповима друштвених проблема и појава. Могло би се рећи да Бакић више у другој фази почиње да се бави проблемом капитализма, социјалне неправде, ”критиком неолиберализма” итд него у претходном периоду.  Млађа генерација, то јест,  садашњи студенти виде Бакића који говори о капитализму, сиромаштву и социјалним неједнакостима итд.. Но, наша генерација, за коју се већ може рећи да припада тзв. категорији средњег доба,  сећа се Јове Бакића из периода од 2000 до 2012. године. Тада је Бакић писао о ратовима на простору бивше СФРЈ- распад Југославије је тема којом се бавио на докторским студијама, о суочавању с прошлошћу, критиковао је српски  национализам, бавио се политиком сећања, заговарао интеграцију Србије у ЕУ, што је, наравно, подразумевало и заговарање шриватизације, капитализма, сарадње с  Хагом, итд,итд.

 

Ако се, сада, осврнемо на то како одређује  политичку странку леве оријентације, коју планира да створи и чије је званично оснивање ( Конгрес уједињења левичарксих организација) најављено за 22. децембар 2019. године (https://www.youtube.com/watch?v=sa1ZpRmytPg )    видимо да је он, условно речено, своди на следеће црте: 1. бескомпромисни антикапитализам, антифашизам, феминизам, супротстављање расизму и свим облицима ксенофобије-антисемитизам, исламофобија, хомофобија, рационаизам и атеизам, интернационализам и антинационализам.

  1. Бескомпромисни антикаптализам. Зар левица мора бити антикапиталистичка, чак бескомпромисно антикапиталистичка? Да ли је капитализам лош по себи, па левица мора бити радикално против њега? О ком типу капитализма говоримо? Постоје разни облици капитализма, или, барем, кроз 20. век постојали су разни облици капитализма-социјални капитализам,протекционистички капитализам, итд. Бескрупулозност капитализма у 19. веку логично је водила радикалној, теоријској критици таквог капитализма, оснивању теоријског покрета у друштвеној мисли чија је квинтесенција била анализа и радикална критика таквог капитализма.Даље је то водило оснивању комунистичке партије која је, услед економске кризе широм света крајем 19. века, постала интернационална. Затим су настали синдикати, протести, и разни облици екстремног протиска на капитализам-односно државе и њихове економије уређене капиталистичким принципима. Економска криза почетком 20. тог века, као и светски ратови, довели су до промена на глобалном нивоу. Свет је постао подељен на оне државе које су постале комунистичке, и оне које су задржале капитализам, али у измењеном облику-настао је социјални капитализам, чија је,једна од карактеристика, била, праведнија дистрибуција капитала, побољшавање положаја радничке класе, и смањивање социјалних неједнакости. До 1965. године свет је био подељен на капиталистички (западна Европа, заападно расејање, Јужна Кореја, Сингапур-21% светске популације), социјалистички  свет (СССР, централна и источна Европа, Северна Кореја, Кина, Куба-32% светске популације), етатистичка и једнопартијска социјалистичка владавина ( Аргентина, Чиле, Египат, Индија, Индонезија, Иран, Мексико, Турска-23% светске популације), и помешана капиталистичка-некапиталистичка друштва (Јужна Африка, Родезија-6% светске популације): (Видети: Лоренс Харисон и Семјуел Хантингтон:Култура је важна, Плато, Београд,2004. стр.92.) Да ли бескомпромисна борба против капитализма води ка револуцији, а револуција ка диктатури? Зар десница не може истовремено штитећи интересе капиталиста да законски, вредносно, политички штити читаво друштво и све слојеве, односно, води рачуна о интересима свих социјалних слојева? Може ако је држава економски развијена, ако се води праведна економска политика, и ако постоји политички систем који је усмерен ка економском развоју,  има озбиљну економску дипломатију, а на унутрашњом плану праведно дистрбуира капитал. Да ли борба против капитализма може довести до успостављања државног апарата чији  чиновниици могу бити, у сваком погледу,   репресивнији од највећих капиталиста’? Ако је циљ чланство у Европској унији ( А Јово Бакић јесте био и сада је присталица чланства Србије у Европској Унији),  да ли у њу можемо ући као земља чији се економски систем уређује антикапиталстичким принципима? И, ако би неко,заиста, био против капитализма каквог имамо на свом терену, како тај неко мисли да умакне канџама свих тих ”милионера” згубидана повезаних с  политичким странкама, масовним медијима, итд ,итд. Претпоставимо да један производи свемирске летелице, други злато, трећи је озвучио целу Србију, четврти вози брашно тамо-вамо, пети финансира ријалитије, шести има 50.000 јутара земље. и тако даље, и тако даље. Ти ”милионери” заинтересовани су да протесте у Србији организује ЛГБТ, а не незапослени, да у фокусу пажње буде право на промену пола, а не питање како смањити социјалне неједнакости, затим да у фокусу пажње буде ксенофобија и однос према мањинама,  а не како растворити партократску класу која без икакве сумње има пакт с капиталистима. Садашња власт је, ЛГБТ заједницу поставила на врх политичког система изабравши за премијерку Ану Брнабић,  чија је каратеристика двострука припадност мањинама-хрватица и припадник ЛГБТ. Тиме је она онемогућила манипулацију која ЛГБТ заједницу користи  као кључног актера протеста у Србији. Та манипулација је имала два циља: 1. побуне и протести ЛГБТ заједнице требале су да буду доказ репресивности Србије према мањинама 2. да онемогући и блокира протесте социјално угрожених који би притиском променили економску политику Србије. Блокирањем ЛГБТ заједнице, као главног субјекта протеста у периоду после 2012. године, отворио се  простор у којем би његови субјекти  били они који су, заиста, социјално угрожени.
  2. Следеће црте левице које Бакић спомиње су: антифашизам, феминизам, антисемитизам, борба против хомофобије, исламофобије итд. На овом месту, одређење левице се већ удаљило од њене суштинске улоге и суштинског значења. То је оно што се левици непрекидно дешава- борба против њеног суштинског значења, разградња тог значења и њено редефинисање у катеорију ( левицу) коју карактерише борба против хомофобије (повратак манипулацији преко ЛГБТ), борба против дискриминације жена ( фемнизам), борба против дискриминације маљина итд. То све јесте легитимно. И антифашизам, и феминизам и антирасизам. Но, оваквим одређењем суштине левице мења се њена улога у политичком и систему уопште,а то, индиректно, омогућује да се задрже неједнакости какве постоје на штету сиромашних слојева. Ова редирекција, од социјалног га другим идентитетима-верском, националном, мањинском, и тако даље није случајна. И тако ће левица, у парламенту причати о мањинама, хомосексуалцима, праву на промену пола, праву хомосексуалаца на  усвајање деце, о позитивној дискриминацији мањина  итд, а не о запослености, праву на рад, о висини примања, о платама, о порезима, о економском развоју. Преусмеравање и редефинисање друштвених  сукоба променом субјеката и супституцијом, тако што се уместо о  социјалним слојевима говори о мањинама, уместо о незапосленима говори о хомосексуалцима, то омогућује владајућој класи, елити,  крупном капиталу и држави да не мења систем и удобно ужива у сопственим привилегијама. У таквој констелацији противник ти није капиталиста, чиновник, или функционер, него хетеросекуалац, припадник већинског народа, теиста то јест верник, итд. Оваква левица је, управо, потребна том накарадном капитализму, који се и сам трансформисао из оног облика који је функционалан за друштво у ”непријатеља” друштва, и због тога му је и потребан симулакрум левице.  Оваква левица омогућује да се економски и вредносни систем не промене у смеру који ће водити смањивању сиромаштва и социјалних неједнакости.

3.Интернационализам и национализам се не искључују. Напротив да би сте  поштовали друге прво морате поштовати себе. Космполите су по правилу патриоте. Друго, кад говоримо о национализму, на пример српском, у односу на њега Јово Бакић има критички и негативни однос, поставља се питање да ли сматра да у Србији и изван Србије  постоји антисрпски национализам, и какав однос има према антисрпском нацонализму. Такође, јасно је, да не можете партииципирати у глобалној политичкој заједници, односно бити члан ОУН-а  ако претходно немате јасну слику националног идетитета. Тек као конституисана нација која је свесна свог идентитета и културне историје, својих културних идентификатора постајете део међународне заједнице и  тек тада може да партиципирате  интернационалној сарадњи.

 

Но, независно од ове странке чије се оснивање најављује, Србији, заиста, недостаје политичка странка, која би озбиљно схватила проблем социјалних и економских проблема. Србији је потребно уразумљивање целог политичког система, другим речима политичке промене које ће онемогућити усмеравање капитала и новца само ка партократској класи и тајкунима, и непрекидно обнављање детерминанти сиромаштва  и оштрих социјалних неједнакости. Влада Ане Брнабић највеће грешке прави баш у овој области. Та влада, направила је значајне кораке које се морају поштовати: заиста је дошло до отварања бројних фабрика, у неким општинама и градовима значајно је побољшана ситуација кад је реч о степену незапослености. Она је, такође, била успешна у вези Косова-дошло је до заустављања признавања независности Косова, као и повлачења признања од више држава. Ипак, та влада финансијски и економски притисак врши  на најслабије.Тиме  генерише бес, незадовољство и гнев. Питање је: да ли су ови притисци  планирани како би прозводили и повећавали ниво беса и агресивности, па затим били употребљени од стране некога?

Било како било, политички систем и политички живот нужно мора да створи простор кроз који се артикулише социјално незадовољство грађана политиком коју спроводи власт. Грађани који су незадовољни државном политиком имају право да  оснивају удружења и организације кроз које се боре за заштиту својих права, медије посредством којих артикулишу своје ставове и критикују власт, да оснивају покрете и политичке странке које ће заступати и штитити њихове интересе у парламенту. Право на  критику је легитимно, и оно представља борбу  за сам живот. Са друге стране, учесници евентуалних протеста, који настају као резултат критике власти, треба да избегну могућност да буду изманипулисани-што је скоро немогуће, као и навођење  на насиље и агресивност који би довели до озбиљнијих унтрашњих сукоба, и невиних жртви.

Прва асоцијација на термин ”левица” и најаутентичније схватање левице, упркос модификацији значења овог појма, под утицајем друштвених и политичких промена током друге половине 20-тог века, када се левица почиње бавити проблемима заштите расних и етничких мањина, припадника ЛГБТ заједнице, заштитом права жена, антифашизам, борба против ксенофобије итд, јесте да се ради о политичкој оријентацији која је првенствено усмерена на борбу против социјалне неправде, оштрих социијалних неједнакости, сиромаштва, то јест политичкој оријентацији која заступа интересе социјално и економски угрожених слојева становништва у једној земљи. Неколико разлога утицало је на нестанак праве, оне старе и класичне левице и њену супституцију новом варијантом, која своју некадашњу суштину, ставља на последње место и чак је уништава. Прво, током друге половине 20-тог века, положај радничке класе се побољшао, следствено томе она није имала потребе за озбиљно дефинисаном левицом која би је штитила од интереса крупног капитала или саме државе.Друго, у истом периоду, овај празан простор и место заузима нова левица која се појављује у облицима нових покрета-феминизам, еколошки покрет, анти-расни покрети, покрети ЛГБТ-заједнице итд. Треће, током последње децније 20-тог века до данашњих дана одвијао се процес дезиндустријализације САД, Европске уније, балканских  земаља, земаља које су настале распадом бившег Совјетског Савеза. Другим речима, класична радничка класа скоро не постоји, или процентуално, у укупној маси запослених, заузима око 30%, или мање. Четврто, у области друштвених наука, политичких идеја, масовних медија, нема места за класичну левицу, јер је тај простор поклопљен, и са једне и са друге стране, покретима, организацијама, странкама, идејама које су у функцији крупног капитала, или државне бирократије. Уколико се права левица појави, дакле она левица коју асоцијативно повезујемо, пре свега, са борбом против социјалне неправде, сиромаштва, социјалних неједнакости, економске обесправљености, већ на првом кораку-идејном, политичким манипулацијама она бива уништена, а оно што остаје од ње јесте симулакрум, или делић који се уклапа у мозаик поретка. Пето, у скоро свим земљама од САД, преко Уједињеног Краљевства, Немачке и Француске, преко Хрватске, Грчке, Турске итд уочава се исти феномен: током предизборних кампања политичке странке се  такмиче у набрајању социјалних и економских проблема, као и у истицању  потребе да се заштите права социјално угрожених грађана, да би се, након добијене подршке од истих, одмах после освајања власти, окретали својим финансијерима, и заборављали на оне о којима су месецима причали у медијима и на митинзима. Другим речима, политичке странке капитализују социјално сиромаштво становништва, а финансијери, с друге стране, врше притисак на политичке странке, како се не би усудили ни да помисле на социјално незадовољне грађане, то јест оне који спадају у категорију сиромашних или се захваљујући лошој економској државној политици налазе у категорији ризика од сиромаштва. Док се током предизборних кампања потписује уговор с грађанима који су незадовољни државном политиком, након освајања власти, политичке странке  потписују уговор с крупним капиталом, и прича се понавља. Схвативши да су изневерени и преварени, ова категорија социјално незадовољних грађана може поново да почне своју борбу, али прича ће се завршити, опет, исто. Политички систем и политички живот у многим савременим државама је једноставно блокиран за оне промене-социјалне, економске и политичке, које би у савременом свету смањиле социјалне и економске проблеме, сиромаштво, социјалне неједнакости између региона на глобалном нивоу, или неједнакости унутар сваке земље понаособ.

У следећих неколико пасуса описаћу како се одвија процес манипулације социјално угроженим људима.

  1. У првој фази, један слој становништва је већ схватио да у друштву у којем се налази, нема перспективу, не може да обезбеди услове за нормалан живот који подразумева нормалну исхрану, запосленост, школовање,  одлазак на одморе, нормално финасирање своје породице (школовање своје деце, итд). Истовремено поседује свест да не постоји политичка странка или организација која штити интересе тог слоја, следствено томе, тај слој постаје разочаран, свестан своје друштвене и политичке немоћи,  најчешће нервозан услед изложености притисцима државног апарата. Он је у канџама културне индустрије, која га, с једне стране, забавља, слуђује, заглупљује, мајмунише, али и тенденциозно, с друге стране,  повећава ниво колективне агресивности уколико у једном тренутку енергија те агресивности буде затребала. Ниво те, намерно, друштвено  произведене агресивности држи се под контролом, односно, она је перманентно присутна као евентуална претња било коме у друштву, и перманентно је контолисана. У тој фази потпуно је јасно да постоји сиромаштво, да се политички систем игра са ”судбинама” људи, да су социјалне неједнакости велике, да постоји тензија између социјалних слојева итд. Поставља се питање: ко је одговоран? Америка? Судбина? Тајкуни? Светска економска криза? ”Диктатор”?
  2. У другој фази развија се неколико образаца објашњења (експланаторних система) феномена. На пример: један образац ће понудити објашњење у којем се као кривци дефинишу тајкуни. Други образац ће ставити акценат на улогу спољног фактора, и улогу интереса великих сила, односно социјалне и економске проблеме ће тумачити резултатом геополитичких процеса. Трећи образац ће окривити менталитет становништва, односно од жртве ће направити кривца. Четврти образац ће окривити само једну личност квалификујући је као диктатора и тиранина. Пети образац ће окривити политичке странке, итд, итд. Паралелно с овим процесом одвија се процес дефинисања и идентификовања социјално незадовољних грађана и на крају редефинисања те категорије. Људима, генерално, независно од тога које су етничке, верске,  родне припадности или страначке оријентације, сасвим је јасно ко су људи које можемо сматрати социјално угроженима. Свакој нормалној особи је јасно који проблем треба дефинисати као приоритетан. Дакле, да ли у процесу решавања социјалних проблема има прироритет онај човек  који нема чиме да храни своју децу, или онај који има плату ”тек неких”  150.000 динара и сматра да заслужује већу плату? Нормална особа,осим што ће поставити питање какво је то друштво у којем постоје толике неједнакости, и да ли онај који има 150.000 динара плату, заиста, заслужује повећање своје плате  и на основу којих то критеријума, он сматра, да заслужује толику плату, чак и повећање исте? Нормална особа ће, такође, одговорити да онај који нема чиме да храни и школује своју децу, с свих аспеката права и правде, заслужује да се његов проблем дефинише као приоритетан. Управо на овом нивоу одвија се најзначајнија и морално најпокваренија манипулација. Систем-медији, политичке странке, интелектуалци, псеудоалтернативни медији, културна индустрија, синдикати, ”истраживачи”  довешће до замене места два хипотетичка појединца. Односно, систем ће социјално привилегованог дефинисати као угроженог, а социјално обесправљеног поново маргинализовати. Другим речима, долази до инверзије и супституције. Социјални слој који је заиста социјално угрожен, обесправљен и налази се у ризику од сиромаштва биће супституисан социјалним слојем који по својим карактеристикама није погођен нити социјалном неправдом, ни сиромаштвом. У пракси, то ће даље водити побољшавању положаја оних чији је социјални положај стабилан, и с друге стране, до још већег притиска на социјално угрожене и обесправљене. Другим речима, социјалне неједнакости ће се повећати. Али, са њима ће се повећати и енергија беса и незадовољства. У овом процесу супституције учествују, као што сам рекла, медији-мејнстрим и алтернативни, културна индустрија, интелектуалци, политичке странке, синдикати итд. Уколико се случајно појави појединац који се заиста бори, на теоријском нивоу, за социјално стабилније друштво, он ће инстинктивно бити препознат од поретка и нападнут било посредством економских и финансијских притисака, било покушајима менталне и психолошке дестабилизације, посредством симулакрума малограђанске културе, суптилним претњама, застрашивањем итд. Односно, циљ поретка ће бити његова делегитимизација.
  3. У трећој фази, пошто је социјално угроженом слоју јасно да неће доћи до промена њиховог положаја, као и то да их је свака политичка странка преварила и изиграла, дешава се јупи феномен. Јупи! Оснива се нова странка левице која ће сада стварно, али баш, стварно озбиљно схватити проблем социјалне структуре, социјалне правде , то јест неправде, социјалних неједнакости, и утицати да се отклоне фактори који детерминишу овакву социјалну констелацију. Центри политичке моћи, свесни су постојања овог слоја становништва, као и чињнице да, позивајући се на заштиту њихових интереса, могу да капитализују постојање тог слоја.Свесни су потребе да се интерес социјално угрожених и обесправљних људи артикулише кроз медијски и политички протор. Они су свесни да постоји социјални слој који гладује. Свесни су и хетерогености тог слоја ( ту су и Срби и мањине, и мушкарци и жене, и млади и средње доба и стари, и образовани и необразовани, и они из села и они из града) –заједнички именилац је сиромаштво, као што је заједнички именилац политичке класе ( која је страначки хетерогена)  социјална привилегованост.  Почиње  кампања за изборе, медији се отварају за нову, баш нову политичку странку и почиње иста прича: Каква неправда! Људи немају шта да једу! Људи не могу да школују своју децу!  Људи тешко живе! Људи немају пара ни за десет дана одмора! Уз мало среће и малу помоћ пријатеља, нова странка улази у парламент, и заборавља све оне о чијим животима је причала. Странка постаје опозиција или улази у власт. Склапа и потписује  уговор с крупним капиталом, и то би било то.

4.У четвртој фази, када је странка прошла кроз изборни процес, ушла у парламент, суптилно спроводила процес супституције, то јест заменила места социјално угрожених и оних који то нису, суптилно на теоријском нивоу и нивоу политичке праксе већ изиграла слој на чија права се позивала, остаје још процес пацификације овог слоја и контролисања његове енергије. Бесни и социјално незадовољни су слушали приче током политичке кампање, учествовали су у протестима који су били вентил за ослобађање енергије беса и неслагања с државном политиком, дали су подршку ”левици”, имају своје представнике у парламенту. Пацификација овог слоја је већ делимично спроведена, а наставља се даље подгревањем нада и обећањима о социјалним променама.  Права функција оваквих политичих странака, у већини савремених држава, је сасвим супротна од уверења и мишљења гласача. Њена права функција је потпуна пацификација најугроженијег слоја становништва и политичка контрола тог сегмента гласачког тела. У том процесу поново учествују медији, ријалити продукције, спортске манифестације (где се мало, они бесни и изневерени, међусобно потуку), синдикати, мејнстрим и псеудоалтернативни медији итд.

  1. У петој фази поредак неједнакости је под контролом. Систем се репродуковао. Промене су на нивоу нијанси. Све, у суштини, остаје непромењено.

Како све ово променити, ако имамо на уму, да се тај механизам одвија у већини савремених држава?  Позивање на насиље, револуцију, револуционарне судове, увреде, клевете, претње нису решење.

Све ово подсетило ме је на један део америчке, француске и немачке социолошке и филозофске литературе ( из 70-тих година) чији је заједнички именилац била теза да је немогуће  супротставити се капитализму. Он сваку критику, и најрадикалнију, чак и ону која спада у област анархизма, сваку побуну, ма где се она дешавала- у академским круговима, у омладинским поткултурама, популарној култури, контракултури, институционализује,  пацификује  и учини га делом тог истог система против којег су  настајале. А многе од тих побуна, протестних покрета,  створио је, управо, систем.

Да  ли ће ”Бакићева левица” бити политичка странка, у ствари, механизам посредством којег ће се, део становништва, онај сиромашан, бесперспективан, социјално угрожен и обесправљен, провући кроз неколико описаних фаза политичке манипулације, пафицикације, контроле?

 

Лорна Штрбац за Видовдан

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Поделите:

1 коментар

  1. Лорна, намучи се ти да испишеш, а ја немам толико времена, да бих га поклањао Јову Б. и сличнима. Ја бих питао њихову нову леву партију:
    – За које се решење залажете на Косову и Метохији?
    – Да ли сте против либералног капитализма, за радничко достојанство и за праведнију поделу зараде?
    – Да ли сте против колонијалне окупације у којој се налазимо?
    … а своје каубојске идеје могу да носе за Холивуд.

Оставите коментар

Please enter your comment!
Please enter your name here